Свети Григорије Богослов: Слово на Васкрс

Дајмо опроштај једни другима: и ја који бејах тиранисан добрим насиљем - јер то сада додајем - и ви који сте учинили добро насиље, ако ми нешто пребацујете због оклевања, које као да је боље и Богу милије од ужурбаности неких других. Јер је (некад) добро и мало одступити пред Богом, као оно Мојсије у старини и Јеремија касније (Изл. 4, 13; Јер. 1, 6), а (потом Му) спремно притрчати када позива, као Арон и Исаија (Изл. 4, 27; Ис. 6, 8), само нека обоје буде с побожношћу: оно прво због сопствене слабости, ово друго ради моћи Позивача.

Владика Николај: Из Јерусалима на Велику Суботу

Ево нас у Јерусалиму, највећем духовном разбојишту у историји рода људског. То је Косово поље човечанства. Многе битке ту су бијене између војски царства небескога и војски царства земаљскога. Војске царства небескога увек су изгледале слабије, и увек поражене пред победу. Вођ војски царства небескога, Спаситељ наш Исус Христос, водио је главну битку на овоме месту, и однео главну победу. Све борбе после Њега, које воде Његове светлоносне војске, личе на Његову битку како по мукама тако и по победама.

Шест дана већ ми преживљујемо страдања Господа нашега. Обишли смо сва места Његових мучења, и сва их натопили својим сузама. Душе нам се осећају измучене. Но телесно сви се за чудо добро осећамо. Мало спавамо, много постимо, сатима стојимо на богослужењима, по цео дан ходимо уз брдо низ брдо по Светоме Граду. И нико уморан, нико болестан, нико да се пожали! Али душа притиснута као гробном плочом. Ништа у свету осим васкрсења нашег намученог Господа не може скинути ову гробну плочу, и донети васкрсење нашим душама. Једва чекамо да се ова субота откине од нас, и да се сретнемо са преславном недељом.

Кроз Часни пост: Велика субота

У Велику суботу совршавамо Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни.

Стога, Својом неизрецивом снисходљивошћу, Христе Боже наш, смилуј се на нас. Амин.

Синаксар

Онај који сједињује све беше подигнут на Крст, и цела творевина ридаше видевши Га обнаженог на Дрвету. Сунце сакри зраке, звезде одбацише свој сјај, земља се страшно потресе, море се повуче а камење распаде. Многи гробови се отворише и устадоше многа тела светих. Пакао је јечао а Јевреји се стараше како да прошире лажне вести против Христовог васкресња. А жене ускликнуше: „Ово је преблажена субота у коју Христос спава, али ће устати у трећи дан!"

Јутрење, Велика субота

Данас је у гробу Онај Који држи творевину на Своме длану. Камен покрива Онога Који је прекрио небеса славом. Живот спава, пакао дрхти а Адам је ослобођен од окова. Слава Твоме благоустројењу, Којим си све испунио, дарујући нам вечну суботу, Твоје пресвето Васкрсење из мртвих.

Синаксар на Свету и Велику суботу

Стихови:

Узалуд гроб чуваш, стражо:

гробница неће задржати Живот Самобитни.

На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.

Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан. Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога?

Поуке испред плаштанице на Свети и Велики петак

Ево човјека! (Јн.19,5)

Ево како је посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Исус Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали. Тада не би постојале ове двије стране, десна и лијева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вјечни, а грешници у вјечно мучење, већ би свима био одређен један пут - пут вјечног мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог ропства и вјечних мука. А да би нас ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради нас пожелио да по Свом човјештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца, Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским тијелом и људском душом, људском снагом коју поткрепљује божанство, да побједи ђавола-кушача, коме смо тако лако пали у плијен, и данас му се лако предајемо преко својих гријехова. Даље, да би нас ослободио вјечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити наше бесмртне душе, заробљене ђаволом,