Свети апостол Варнава

Свети апостол Варнава бејаше један од седамдесеторице светих апостола. Пре апостолства звао се Јосиф, а потом је назван Варнава, као што ће се касније објаснити. Он се родио на острву Кипру од родитеља Јевреја, из Левитског племена, из кога су произашли и древни велики пророци Божји: Мојсије, Арон и Самуило. Прародитељи Варнавини преселише се из Палестине на Кипар због ратова који су беснели у Палестини. Родитељи Варнавини беху веома богати и имађаху имање близу Јерусалима, које изобиловаше баштама и разним усевима и воћкама, и на коме беше и кућа њихова. Јер од онога времена када свети пророк Исаија написа: Блажен који има семе своје у Сиону, и кућу себи у Јерусалиму (Ис. 65, 21 и 23), Јевреји који обитаваху у далеким земљама, не знајући духовни смисао ових речи, стараху се да имају своје куће у Јерусалиму. Са тог разлога и Варнавини родитељи имађаху своју кућу и своје имање крај Јерусалима.

Свети апостол Вартоломеј

Свети Вартоломеј беше један од дванаест великих апостола Христових. По пријему Светога Духа у виду огњених језика, светом Вартоломеју паде у део да заједно са светим апостолом Филипом иде на проповед Еванђеља у Сирију и у Малу Азију. Они оба отидоше тамо; час проповедајући заједно, час разилазећи се одвојено по градовима, час понова се састајући, они мрежом учења ловљаху људе у мору света на спасење.

Проповедајући Еванђеље у Малој Азији, свети Филип се на неко време одвоји од светог Вартоломеја и обраћаше ка Христу дивље и непокорне житеље Лидије и Мизије. V то време светоме Вартоломеју, који је проповедао Христа у суседним градовима, би наређено од Господа да иде у помоћ светоме Филипу. Дошавши к њему, свети Вартоломеј се једнодушно подвизаваше с њим у апостолским трудовима и подвизима. Филипу следоваше још и сестра његова, девица Маријамна, и сви они заједно служаху спасењу људи. Пролазећи све градове Лидије и Мизије и благовестећи, они подношаху од неверних многе напасти и невоље и бијења; по тамницама их затвараху и камењем затрпаваху. Но у свима тим напастима и мукама они, благодаћу Божјом, остадоше живи, подухватајући се нових трудова у проповедању Еванђеља Христова.

Преподобни Јустин Ћелијски

Рођен je у Врању од оца Спиридона и мајке Анастасије на Благовести 1894. године и стога је на крштењу добио име Благоје. Све до деде му попа Алексе, породица Поповић била је кроз седам узастопних колена свештеничка. Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Прохора Чудотворца у Пчињски манастир и био сведок чудотворног исцељења благодаћу Светитељевом мајке му Анастасије од тешке болести.

Пошао је у богословију и прошао кроз добре богословске школе. Најпре завршава деветоразредну Богословију Светог Саве у Београду (од 1905. до 1914.). У Првом светском рату узет је у ђачку чету болничара и у том својству повлачи се 1915. са српском војском до Скадра. Не могући раније, због родитеља, остварити своју давнашњу жељу да прими монашки постриг, он то чини сада. По благослову митрополита Димитрија замонаши се у Скадру на Светог Василија Великог 1916. године и узме име Светог Јустина Мученика и Филозофа, из љубави према његовој филозофији по Христу и мучеништву за Христа.

Са групом млађих даровитих богослова буде послан од митрополита Димитрија на даље богословске студије у Петроград, затим прелази у Оксфорд, да би се по завршетку рата и студија вратио у Београд и постао наставник Богословије у Сремским Карловцима. Са тог положаја је отишао на Атински универзитет ради докторирања из православног светоотачког богословља. По завршеном докторату (Проблем личности и сазнања по Светом Макарију Египатском, Атина 1926. на грчком) враћа се на професорски положај у Сремске Карловце. Ту издаје и уређује часопис „Хришћански живот" у којем објављује и своју прву студију о Достојевском  Философија и религија Ф.М. Достојевског (Сремски Карловци 1923). Већ тада преводи мања дела светоотачке и хагиографске, житијне литературе (Лавсаик I и II, поједине беседе Светог Златоуста, Светог Макарија, Светог Исака Сиријана - чију „Гносеологију" такође пише).

Премештен у Призренску богословију, па опет враћен у Карловце, да би 1931. године ишао уз митрополита Јосифа у прикарпатске крајеве у Чехословачкој и тамо радио на организовању црквеног живота међу православним Карпаторусима који су се у то време враћали у своје Правослаље из насилно им наметнуте уније. По повратку, премештен је у Битољску богословију, где је остао две године и за то време написао и издао први том своје Догматике. Због овога и осталих радова изабран је 1934. године за доцента на Богословком факултету у Београду за предмет Упоредно богословље. Већ 1935. године издаје и други још обимнији том Догматике. У ово време, заједно са другим истакнутим српским мислиоцима, учествује у оснивању Српског философског друштва (1938). На положају ванредног професора Универзитета остаје све до краја окупације, а по ослобођењу бива отпуштен.

Од тада је отац Јустин живео по манастирима у Србији (Каленић, Овчар, Суково, Раваница). У манастир Ћелије је дошао 28. маја 1948. године где је и остао све до смрти као духовник и богослужитељ, потпуно посвећен молитвено-богословском, научном и преводилачком раду. Плод тог дугогодишњег рада у манастиру Ћелијама јесте и његово капитално дело Житија светих, објављено у дванаест томова - по један за сваки месец - између 1972. и 1977. године. Ово су до сада најпотпунија житија светих у православном свету, и у њима се, као и у другим делима оца Јустина, огледа и његово изванредно познавање српског језика, тако да се може написати читава студија о доприносу др Јустина богаћењу књижевног фонда речи у српском језику, не само на стварању православне српске богословске терминологије.

Плодан рад архимандрита Јустина огледа се у његовим многобројним објављеним и необјављеним радовима. Осим већ споменутих дела, објавио је следеће: О прогресу у воденици смрти (Битољ 1933), Основно богословље (Београд 1939), Достојевски о Европи и Словенству (Београд 1940), Светославље као философија живота (Минхен 1953), Философске урвине (Минхен 1957), Живот Светог Саве и Светог Симеона (Минхен 1962), Човек и Богочовек (студије из православне теологије, Атина 1969, на грчком), Православна црква и екуменизам (Солун 1974, на грчком и српском) и многобројне чланке на више језика.

Од необјављених дела архимандрита Јустина треба споменути вишетомно тумачење посланица св. апостола Павла под насловом „Са апостолом Павлом кроз живот", затим Тумачење на Саборне посланице апостола Јована Богослова, Тумачење на Еванђеља Матејево и Јованово (недовршено). Посебна духовна радост аве Јустина била је што је пред крај свога живота видео одштампану своју трећу књигу Догматике (Београд 1978, на 830 страна). Постали су већ познати и прихваћени његови преводи богослужбених књига, посебно трију Литургија (објављене 1978), Молитвеник, Мали требник (умножено), Велики требник, Акатистник и други текстови (углавном у рукопису).

Свети мученик Јустин Философ

Свети мученик Христов Јустин роди се у Сирији Палестинској, у пределима Самарије, у граду који се првобитно звао Сихем, а доцније би назван Неаполис Флавија. Отац његов Приск беше знатан пореклом, али незнабожац по вери; а и сам Јустин беше идолопоклоник пре но што се просвети светлошћу свете вере. Имајући од младости велику љубав за истину, он успеваше у наукама које се изучаваху у грчким незнабожачким школама, јер беше врло бистар. Изучивши беседништво, он жуђаше за философијом, и у почетку он постаде ученик једнога философа - стојика, желећи да упозна њихово учење. Јустин је горео од жеље да сазна истину о Богу, шта је Бог. Но провевши неко време код овог стојичког философа, он од њега не сазнаде ништа о Богу, пошто стојик овај не знађаше Бога, нити сматраше потребним учење о Богу. Стога Јустин напусти овог учитеља и оде код другога, философа - перипатетика, који је сматран за мудрог. Не прође много дана, а овај се философ стаде погађати са Јустином око плате, не желећи да га учи забадава. Видећи среброљубивост његову, Јустин осети презрење према њему као према среброљупцу, и изведе закључак да је он недостојан називати се философом, пошто не зна да презире световна богатства.

Духовски уторак

После Христовог вазнесења ученици су остали у Јерусалиму и у једној соби на Сиону често су се окупљали и заједно се молили Богу очекујући с нестрпљењем обећанога Утешитеља, Духа Светога, који од Оца исходи. Место Јуде Искариотског међу дванаесторицом, коцком је било попуњено Матијом. На Педесетницу сви су били заједно, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од апостола. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Како су на празник Педесетнице Јевреји, значи и апостоли у ону Педесетницу, украшавали своје куће грањем, цвећем и травом подсећајући се на време кад су после ропства лутали са Мојсијем по пустињи и живели у колибама од грања и лишћа, и данас се на празник Силаска Светог Духа на апостоле православне цркве испуњавају травом и цвећем од кога се плету венчићи.