Вернер Далхајм: Човечанство у Исусово доба
Мору без обала које чини биографско-монографска књижевност о животу Исуса Христа тешко је додати ишта сувисло, те су подухвати такве врсте често налик "ношењу сова у Атину". Но аутор ове књиге Вернер Далхајм, почасни професор историје старога света у Берлину који је у свом фаху стекао ловорике изучавањима античке историографије (његова књига о римском цару Августу је постала интернационално стандардно дело), подухватио се не само да пише о Исусу Христу, него и о његовом историјском окружењу, епоси многоструких прелома и радикалних преображаја, не стрепећи од оштрих хридина излишности. Далхајм чита изворе критички, имајући вазда у виду и увек укључујући најновију литературу о питањима о којима расправља.
Јудејска секта постаје државна религија
Проф. Далхајм приказује у овој књизи in brevi паралелно и историју Римског царства и развој хришћанства. Пред нама је значајно дело које је с напетошћу исприповедано и бриљантно написано. Аутор је изнедрио више но што је то наслов обећавао. Он не само описује „човечанство у Исусово доба“, већ омогућује јасне и прегледне увиде у историју Римског царства почев од времена Господа Христа до позне антике. Тако је настала грандиозна панорама од обала Еуфрата до обала Атлантика, од пустиње у Северној Африци до масива Алпа. Црвена нит ове књиге је процес распростирања хришћанства, које је отпочело као јудејска секта у Палестини и три столећа тражила толерантност од Римског царства, да би у четвртом столећу била проглашена државном религијом и своју догму о Тројичном Богу коначно учврстила.
Покрет и његове мέне
Теме су код Далхајма широко постављене, а синтеза истраживања фасцинантна. На једној страни је административна структура Римског царства и пракса владавине римских принципата, на другој свакодневна радост малог човека и естетско уживање учене елите. Политика и друштво, војска и администрација, религија и философија, књижевност и уметност нашли су се удружени под заједничким историјским сводом. У тај универзум нас сигурном руком уводи Вернер Далхајм кроз «orbis terrarum», који је још за Исусово време постао «orbis Romanus». Римска власт се старала за већу стабилност која је погодовала расту и мисији хришћанства.
Овај покрет, заснован на сведочанству о распетом Исусу из Назарета, у чије се васкрсење веровало и у коме су верници видели Бога, у Старом Завету обећаног „Месију“, односно „помазаног“ (на грчком „Христос“), отпочео је у Јерусалиму, ширећи се најпре обалама Средоземља. У Александрији је име „хришћани“ означавало стране припаднике Исусу. Пророци „краја времена“ су у синагогама дијаспоре наишли на јелинизоване Јевреје. Но успех нове вере, како то Далхајм уверљиво описује, отпочиње управо одвајањем од Јеврејства. У Антиохији ће први пут незнабошцима бити проповедано Јеванђеље.
За универзализацију „благе вести“ ваља захвалити Апостолу Павлу, представнику фарисејских Јевреја из Тарса у Киликији, који је у Исусу препознао Месију и Божијег Сина. Апостол Павле је отпочео са мисионирањем преобраћајући и незнабошце вери. Започео је процес који ће на крају довести до одвајања синагоге од Цркве. Хришћани који су се држали верских закона Јевреја, били су ускоро названи „хетеродоксним“, стигматизовани су и доцније прогоњени. Хришћанство је најпре имало присталице у градовима. Христијанизација у селима је текла лагано и постепено, и у неким деловима није била окончана ни до позне антике. Географска средишта раног хришћанства су источне провинције Римског царства. Потом је следила Северна Африка, Јужна Шпанија, долина Рајне, као и делови Италије и посебно Рима. Насупрот томе, у трећем/четвртом веку је било области у којима није било мисионарства, као што су предели око Дунава, северне Галије, Германије, Британије. Прогон и страдања хришћана су мање занимали писца књиге. Он радије описује многострукост хришћанских заједница, настанак хришћанске Библије, генезу и развој хришћанске теологије, организацију црквених заједница, обрачун са неверницима и инкултурацију грчко-римског предања.
Овај историчар старе историје опширно описује текстове мисионара, посланице Апостола Павла, текстове Јеванђеља и почетке хришћанске историографије, али свет чуда, магије и легенди које се могу сусрести у хришћанском роману нису његова тема. Брза експанзија јудејске секте није почивала ни на каквој планираној стратегији, те се није могла ослањати ни на какву чврсту организацију. Фасцинантно је питање, вели Далхајм, како је вера у Распетога била тако успешна? Нараштаји научника су се тим питањем бавили и одговори на њега чине легионе могућих варијанти. Историчар их све познаје. Али стране су му све које почивају на начелу промисла. Деловање Светог Духа читалац ће у овој књизи узалуд тражити. Аутор набраја значајне чиниоце – хришћанску етику, социјално-харитативни ангажман, узорност мученика, односно мартирологије. Он описује како је хришћанско верско предање фиксирано у писаном виду и како је устројено предање, као и сложени процес изградње библијског канона и бескрајних интерних контроверзи око најглавнијих теолошких исказа, до коначних одредби догми и непоновивог профила хришћанског исповедања вере.
Литерарно уживање
Далхајм упућује на деловање хришћанског исповедања, напосе на «наду у спасење свију, без обзира на то да ли је он сиромашан или богат». Разуме се да се аутор не може у свему следити. Први хришћански крштени цар Константин, свакако се 337. г. није дао сахранити као тринаести апостол у свом маузолеју у Константинопољу/Цариграду, већ као христообразни хришћански император са својим из античке традиције преузетим богом заштитником, да би претендовао на место једног међу дванаесторицом апостола.
Проф. Далхајм је полихистор огромне ерудиције, који пише задивљујућим старомодним језиком Лутера и одвећ суверено влада материјом, тако да a priori није било ризика да ће његова књига бити сувопарно и досадно штиво. Писац се држи савета енглеског историчара Едварда Гибона, сходно коме „читалац не очекује само поуку, већ и забављање“. Сваки читалац који се интересује за историјску панораму у времену од 1. до 4. века, или пак за развој хришћанства, са политичким, друштвеним, духовним и материјалним процесима који су омогућили његов успон, има рашта да се лати читања ове драгоцене књиге.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен
