Проф. Радомир Ракић, протођакон: Верске слободе с православног гледишта

Није у духу источног хришћанства да формулише односе међу људима превасходно у виду права и дужности. Православни више воле да говоре о односима који су "подесни и одговарајући." Ови односи настају из заједничког искуства хришћана као чланова Царства Христовог. Они изражавају наше заједничко схватање Царства Божјег и спроводе се у живот растом личности нo слици и прилици Божјој у стање деификације (гр. теосис), обожења.

1. Прва поставка нашег излагања jecтe да je етички стил православног хришћанства више етос него номос, више морал него зборник понашања или calculus рационалних права (дужности). Ипак, било би погрешно не признати да се неки односи међу људима најбоље могу схватити у исказима о правима и дужностима.

Укратко речено, дужности нису екстерне, спољне заповести, које су наметнуте нашем понашању на легалистички начин. Њих треба схватити као "подесан и одговарајући" начин понашања који хришћани практикују када се ваљано опходе према правима ближњих у ситуацијама свакодневног живота и у заједничким удруживањима. Тако, права су правични захтеви које други постављају на наше понашање и правични захтеви које ми постављамо нa понашање других према нама. И обратно, дужности су чврсти облици хришћанскога начина живота који се тичу, у већини случајева, основних, рутинских н уобичајених аспеката живота, који су створени правима других. Права и дужности су два аспекта исте стварности која потиче од заједничког људског опита, a чега je у основи чињеница да смо сви заједно створени пo слици и прилици Божјој, пo обличју и подобију Божјем.

2. Отуда у Светом писму, Библији не постоји израз "људска права", "религијска слобода," и друге слободе прокламоване у Француској револуцији (18. век), која je у суштини била обезбожена револуција и тицала се искључиво овоземаљског човека и света у којем тај човек живи. По библијском учењу, слобода је највећи дар Божји човеку, то je оно што одликује човека од свих других створених бића. Апостол Павле поручује хришћанима: „Ha слободу сте позвани“ (Галатима 5,13); „Стојте у слободи!“ (Галатима 5,1); „Где je Дух Господњи, онде je слобода“ (2 Kop. 3,17). Али исти Апостол опомиње: „Слободу имамо у Исусу Христу!“ (Галатима 2,4): Ово значи да je хришћанска слобода христоцентрична: моћи не грешити! „Све могу у Христу који ми моћ даје!“ (Филипљанима 4,13). To све могли су свети људи кроз историју - светитељи, који нама служе као узор у свакодневном јавном и приватном понашању.

Велики песник Његош вели: „Бог je саздао слободу за човека“. Слобода je суштински аспект људске личности. Без слободе ми не бисмо били људска бића. Следствено, порицати слободу другомем, значи порицати елемент његове човечанске природе, човечности.

3. Међутим, постоје ограничења слободи, премда и унутар ових граница je неопходна истинска етичка слобода да би човеков живот реализовао своје потенцијале. Човекова слобода je ограничена делимично правима и дужностима других. И они морају имати како слободу да користе своје право, тако и да врше своје дужности. Тако, одузимање слободе неком појединцу без моралних основа атакује на фундаменталну димензију правде и људских права, људског достојанства.

Међутим, слободе се често ограничавају добровољно, a и као резултат разних животних стања. Затим, ми ограничавамо своју слободу када ступамо у извесне личне односе, када вежемо себе договором, или преузимамо институционалне дужности. Тако, слобода мужева и жена сразмерно се ограничава, управо из разлога што су постали супруг и супруга једно другом, са свима обавезама и дужностима које брак повлачи. Слична преусмеравања слободе постоје у односима родитеља према деци и деце према родитељима, послодаваца и запослених, ученика и наставника, и у многим другим односима у друштву.

Библија већ на самом почетку говори о оном ограничавању слободе првог човека још у рају. Бог je рекао Адаму: „Једи слободно са сваког дрвета у врту, али са дрвета познања добра и зла, с њега нe једи; јер у који дан окусиш умрећеш.“ (I Мојсијева 2,17).

Па ипак, и у оквиру ових параметара слобода се мора поштовати. У јавном животу, мора се подржавати и стално уважавати слобода изражавања људског мишљења. Људи углавном поштују ово право. Mнoгa цивилизована друштва поштују je барем на уснама. Тешкоће настају када треба повући линију између истинске слободе и њеног ограничења наметнутог на друштвене деструктивне праксе (разна секташења, кад je у питању слобода вере), као и на говор и учење.

4. Овде избија на видик питање цензуре, забране. Ma колико да je тешко спроводити je у плуралистичком друштву, цензура се у неком виду не може избећи. Но, никад je не би требало наметнути да не би дошло до укидања основне слободе. Ha пример, Црква инсистира нa слободи религије, a постоје многе друге слободе које не би требало поништавати у добро уређеном друштву. Хришћанска етика одбацује тоталитарно гушење слободе.

Међутим, ни грађанска слобода нe може бити неограничена. Нe може, рецимо, човек у крцатом позоришту викнути: „Ватра!“, само зато што je слободан, јер ће доћи до несагледивих последица - рањавања приликом јурњаве напоље, можда и жртава! Такав чин осуђујемо услед потенцијалних деструктивних последица. Ако неко има сиду, a слободан je, неожењен, да ли je слободан да без упозорења ступи у брак са здравом особом? Слично гледамо на неке сатанистичке секте, које од присталица захтевају укидање њихове личности, слободу одлучивања, привређивања и живота од свога рада. Да не говоримо о жртвама које су, негде, потребне у ритуалима, о храмовној проституцији, о употреби дроге као култног чина...

Питање цензуре ниje наишло на разрешење нити у слободном, нити у контролисаном друштву. Она остаје и даље проблем, и нашла je примену у јавном животу. Она се тиче питања као што су порнографија, проституција, неки скандалозни телевизијски програми, (поред еротике, врачање, гатање, хороскопи, врбовање за култне покрете, сатанистичке секте), права хомосексуалаца, лезбејки... У самом хришћанском етосу постоји иста дилема. Међутим, неморално, саморазорно понашање често има озбиљан негативан утицај на добробит ближњега у друштву. Ta дилема постоји, али има и других критеријума за процену.

Један од ових критеријума јесте да доказане погубне последице у друштву, не претпостављене, оправдавају завођење рестрикција на јавно понашање (Понекад и самопогубно понашање, нпр. пијанца, коцкара, може довести до судске одлуке о његовом лечењу, исправљању)! Ове погубне последице имају бити јасне и евидентне, и не треба иx узети из ширег контекста испреплетаних вредности. Овај процес процене опажамо у дисциплини хришћанског узрастања према „висини раста Христовог“ (Ефесцима 4,13) – „Свакоме од нас je дана благодат пo мери дара Христовог“ (Ефесцима 4,7). Сви смо ми позвани  да „растемо у познању Бога“ (Колошанима 1,10), да растемо у деификацију, теосис. Ми у овом процесу узрастања у праве хришћане налажемо ограничења на саме себе често и зарад општега добра народа у целини. Примери овога су забрана пушења у аутобусу, авиону и другде, и закони против порнографије.

5. Хришћанин, нормално, има одговорност да ограничи своју слободу уколико она наноси штету вери других или слаби њихово поверење у јеванђеље Христово. Ап. Павле je ово показао на вршењу права да једе месо жртвовано идолима, и, са друге стране, да не врши то право с обзиром на саблазан других хришћана (види I Коринћанима гл. 8). Зато je он могао рећи: „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист!“ (1 Коринћанима 6,12).

Када хришћани делују, раде, њихово понашање ниje искључиво лично. Сваки грех њихов не само да одвлачи од личног узрастања пo Божијем лику, него и од укупног хришћанског етоса и интегритета живота Цркве. Недолично понашање хришћана даје повод и добру прилику да други оправдају своје неверовање. Апостол Павле даје хришћанима важан примјер: „Ако јело саблажњава брата мога, нећу јести меса довека, да не саблазним брата свога“ (1 Kop. 8,13).

6. Богословски je ово сазнање о слободном одлучивању сваког човека
засновано на Светом писму, где Бог уважава човека као слободно биће.
Исус Христос тражи од човека веру, али га на њу не присиљава: Матеј 9,28: „Верујете ли да могу то учинити?“, пита Христос  слепе; Марко  9,23: „Ако можеш веровати, све је могуће опном који верује“; Јован 6,29.67.

Слобода изражавања верског убеђења безусловно спада у слободу савести. Човек мора имати могућност да чини oнo на шта га гони његова савест (a за шта држава није позвана), и не сме бити присиљен на понашање које противречи савести.

Слобода верског удруживања, тј. слобода да се човек придружи некој верској заједници или из ње иступи, спада неодвојиво у слободу савести. Исто тако и слобода да се стварају удружења са верским и харитативним циљевима, што иначе почива и на социјалној природи човека и на принципу подршке човека човеком.

Слобода Цркве/верске заједнице јесте плод слободне савести и слободе удруживања. Притом треба имати на уму: Црква се разликује од државе пореклом, уређењем и циљем. Тако из природе ових ствари не произилази право државе над Црквом, него, штавише, закони и opгани државе морају се ограничити нa своје сопствене послове и држати пострани од подручја Цркве и савести.

У праву слободу Цркве спада и слобода да oнa врши своју верску мисију. Овде држава није надлежна пo питању положаја Цркве, штo je подручје светог. Саме верске заједнице имају задатак да развијају своју верску делатност изван сваког притиска и свих нечасних средстава.

ШТА СУ ВЕРСКЕ СЛОБОДЕ

I Под верском слободом разуме се слобода у верским питањима, чија гаранција и заштита се захтева од стране државе, и њено поштовање од људи појединаца, друштвених група, Цркве и других верских заједница (Други ват. концил). Захтев за њеним поштовањем постављају појединци одвојено и у својим удружењима (Црквама. верским заједницама, верским удружењима).

Верска слобода обухвата следеће елементе:

а)  слободу савести: човек захтева као своје природно право да га држава уважава и штити, да он ужива слободу од спољних притисака у истраживању религијске истине, приликом прихватања или одбацивања религијске вере. у приватном религијском и нерелигијском понашању.

б)   слободно вршење, исповедање вере и то:

- слобода изражавања верског убеђења (верско васпитање породице, јавно исповедање вере, ширење верског убеђења, јавни став према савременим питањима под призмом религије); верска слобода удруживања (ступање у верске заједнице и верска удружења и иступање из њих);

- слобода Цркве (верских заједница): слобода у сопственом подручју рада (доношење Устава, учења и организације живота, унутарња дисциплина, образовање и постављење службеника, одн. верских радника и свештеника, општење са верским заједницама и верским властима у другим земљама, стицање и располагање властитом имовином) и слобода да Цркву/верску заједницу држава не искориштава у своје сврхе.

Држава гарантује постојање ствари које се не тичу ње саме, него људи који живе у њој, (држава и друштво нису тек идентични); да у послове државе не спада подручје светог. Увођењем верске слободе у Устав држава врши мудро самоограничење.

САОПШТЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У АМЕРИЦИ

(1983. год.) „Света Црква се стара око питања правде, људских права и очувања мира међу државама и народима. И док се, с једне стране, Црква моли за "све оне које су на власти", она се идентификује и са сиромашнима, и затвореницима и заробљеницима, са онима који су на суђењу, на присилном раду, у прогонству, изгнанству. и у свакој врсти невоље, патње и муке" (Литургија). Наш свет je препун људске беде, која је често плод себичности богатих и силе коју намећу поједине идеологије.

Нама православнима хришћанима je јасно да такво стање у свету не постоји једноставно због савремених и промењивих политичких стања...

Међутим, као у грађанском друштву, где уживамо право на слободу избора и договор, слободног изражавања и гласања, ми морамо упражњавати сва права у складу са нашом вером и у љубави према сваком људском бићу, a нарочито у име жртава неправде и угњетавања."

(1986. год.) „Православна црква жели да изрази солидарност са ближњима широм света који страдају због своје вере, као и због економског. друштвеног, расног и политичког притиска.

Ова Црква "придаје глас онима без гласа", било да су под притиском "слева" или "сдесна". "Изражавамо своју хришћанску солидарност са свима који страдају од геноцида, терора и рата... свуда где се злоупотребљавају или крше људска права, уништава живот и руши човеково достојанство...

Верујемо да се државе и владе одговорне за дела репресије и терора морају јавно изобличити и позвати да промене своје понашање."

У верске слободе спада и борба против побачаја, ма колико ово прво може бити оспоравано од савремених феминисткиња...*

Предавање одржано на Другом међурелигијском дијалогу Индонезија-Србија,  у Џакарти, Индонезија, 23-25. октобра 2013.