Вештачка оплодња: Граница када човек постаје човек

На насловној страни „Политике“ недавно је објављен текст о белој куги, ниском наталитету, рађању само једног или двоје деце у породици... У тексту се каже да је основано друштво „Свети Вукашин“ са циљем да новчаним прилозима потпомогне подизање наталитета. У тексту је цитиран и владика захумско-херцеговачки Григорије, веома образован епископ који припада младим и модерним теолозима.

Каже се да је – између осталих добротворних делатности, које су код овог епископа стварне, а не номиналне – предвиђена и материјална подршка за вантелесну оплодњу, оплодњу in vitro.

Ту, међутим, постоји један биоетички проблем. У току вештачке оплодње (in vitro) добија се већи број зигота, тојест оплођених јајних ћелија. Ако се имплементирају у материцу, могло би да дође до вишеплодне трудноће, а то би угрозило здравље труднице. Дакле, не могу се сви зиготи имплементирати у материци. А шта са њима?

Или се чувају замрзнути или се ликвидирају.

Још пре двадесет година учествовао сам, као млад наставник, са блаженопочившим епископом шумадијским Савом на једном међународном скупу о оплодњи in vitro. Скупом је руководио покојни академик Берић у Новом Саду, а учествовале су све релевантне конфесије. Учесници су се сложили да вантелесна оплодња није етички прихватљива јер нам још увек није јасно на ком нивоу и у ком тренутку човек постаје човек. Онај ко самоуверено упре прстом и каже: Oдавде је човек, а одавде није, арогантно преузима прерогативе Творца. Академик епископ Сава Вуковић некако је народски то објаснио као мешање у божанска посла.

Понекад смо посесивни и према деци. Заборављамо оно што је говорио Халил Џубран, син сиријског свештеника и један од највећих песника, да наша деца нису наша деца већ синови и кћери чежње живота за самим собом. Она долазе кроз нас, али не од нас. Можемо им једино поклонити љубав, али не и наше мисли јер они имају своје властите мисли. Они су стреле одапете из лука, а Творац једнако воли и лук и стрелу.

Морамо данас посебну пажњу посветити биоетичком васпитању јер нас је велики технолошки напредак довео пред нову социополитичку стварност. Треба да посведочимо истинске богочовечне (теохумане) вредности, али не јефтино пролајферски. Молим да се моја размишљања и неодумице не схвате као јефтино пролајферство.

Рецимо снажно да животу, али тако да никог не повредимо или спречимо да хрли ка светлости Божјој!

Савремена наука створила је нову стварност тако да можемо да поновимо речи Достојевског из 1853. године кад он, у писму Фон Визиној, каже да наука у нашем веку руши све: „Када би се математички доказало да истина није са Христом, ја бих остао са Христом, а не са истином“.

Нехумани и неолиберални свет створио је такозвану стварност, на чији пиједестал је уздигнута наука. Почетком 20. века и револуционарно-
-криминалне групе биле су фасциниране и вођене науком.

Боно, Жил Жозеф, француски анархиста, вођа групе Бонова банда, која је обијала банке и извршила више убистава, убијен је приликом хапшења. Осталим члановима банде суђено је 1913. године. Четворица су осуђена на смрт, а једанаесторица на робију. Један од њих имао је надимак Ремон Наука.        

Треба видети Блејков став према научницима, прочитати велику студију „Земља Улро“ нобеловца Чеслава Милоша и појмити да не треба бити баш толико прогресиван и хрлити у сусрет нечему што нема додира са божанском топлином.

Не треба заборавити речи Никите Михалкова да ћемо се можда враћати, ако желимо да опстанемо, неким вредностима 18. и 19. века. Адам Мицкијевич, велики песник литванских шума и поета благослова Божјег упућеног земљи, упозорава нас:

„Када се безбожник наукама бави, чувај се,
то разбојник оружје набавља!“

Напредак некад лежи у конзервативности, тако нас је подучавао отмени Стојан Новаковић. Нема напретка без конзервативности. А и народ каже: није птица све што лети. Треба поставити нова биоетичка питања, креативно се сусрести са новом стварношћу и дати јој нову религијску свест.

Горан Раденковић