Weber-Gryson: Biblia Sacra Vulgata

Пред нама је већ деценијама у читавом свету познато издање ”Вулгате” као настолне књиге у редакцији двојице реномираних библиста у петом (editio quinta), допуњеном и актуализованим издању Библије на латинском језику.

Овај научно меродавни текст садржи детаљно реконструисани текст Библије са опсежним научним апаратом у варијантама. Тиме ово издање/едиција представља не само поуздану основу за студије латинске Библије, већ и преглед традиције текста Вулгате.

Вулгата

У данашњој употреби појма издање/editio Вулгата је латински превод целокупне Бибије, каква је у 7. веку у латинској Цркви била у употреби. Она није дело једног аутора, већ је збир превода различитог квалитета.

Настанак Вулгате

Папа Дамас I је  године 382. дао налог угледном богослову и оцу Цркве Јерониму Стридонском (347- 420) да припреми обједињени латински превод Библије. Пројект је добио име ”Вулгата” (латински назив за  ”народно, у народу распрострањено”). Тако је настао најзначајнији превод Библије у средњем веку, чији је језик столећима реципиран како у латинској Цркви, генерално у науци као и на универзитетима. Блажени Јероним је преводио текстове Старога Завета директно са јеврејског. Псалми потичу су из тада већ постојећег предања древно-латинског превода Оригенове грчке Хексапле. И неки други текстови Вулгате су из традиције древних латинских превода, као што су књига Премудрости Соломонових, књига Сираха, Варуха и књига Макавејских, које Јероним није обрадио.

Текст превода Новога Завета почива једнако на тим древно-латинским основама. Преводи Јеванђеља су Јеронимово дело, док је ауторство превода осталих текстова и текстуалних група остало непознато.

Традирање Вулгате до Editio Sixto-Clementina

Текст Вулгате је до нас преношен у виду више рукописа. Реч је о варијантама које су у Шпанији, Италији, Галији и Ирској прерађиване и у различитим рецензијама предаване. За време Карла Великог се Теодулф Орлеански прихватио ревизије латинске Библије, иако је предање рукописа које потичу од Схимаха, Аквиле и Теодотиона знатније. Од њега је следио развој који је водио Париској Библији на Сорбони у 13. веку и њеним варијантама. Једно од њих је било основа за штампану Библију, која је готово непромењена постала официјелна Editio Sixto-Clementina.

Нажалост, и тај текст је садржао дефиците. Делимично из литерарних као и догматских разлога, овај текст се разликује од предања, те често није друго до далеки ехо изворне Вулгате.

”Nova Vulgata” – издање у употреби Католичке цркве

Концил у Тријенту је 1546.г. обзнанио да је ”Вулгата” као ”древни, општи превод који је осведочен кроз дуга столећа употребом у Цркви”, те каотакав је ”за Цркву меродаван”. Након Другог ватиканског концила (1962–1965) припремљена је и објављена ”Nova Vulgata” која је кориговала и хармонизовала јеврејске и грчке варијанте основног текста са новом стилистичком прерадом.

Biblia Sacra Vulgata – издање за студије теологијe

Прво научно издање Вулгате - Biblia Sacra Vulgata – појавило се 1969. г. код Württembergische Bibelanstalt. Ово дело се појавило напоредо са издањима о којима смо недавно писали - Biblia Hebraica и Septuaginta.

Ово издање је настало на темељу рукописа из двеју критичких едиција – бенедиктинаца Сан Ђироламо (S. Girolamo) у Риму и Новога Завета Оксфордског издања Вордсворта и Вајта (J. Wordsworth и H. J. White).

Ово текстуално-критичко издање Biblia Sacra Vulgata је неопходан извор не само библистима свих вероисповести, већ и историчарима Цркве и догми, студентима теологије, свештенослужитељима и класичним филолозима, као и свима онима који се интересују за историју хришћанства и његових културних стубова.

протођакон Зоран Андрић, Минхен