Забрањена асистенција при самоубиству
Eутаназија и аподиктичка етика.
Немачки Парламент донео одлуку о асистенцији при самоубиству. Етичка контраверза и Цркве у НемачкојБрзи развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
У савфременом друштву измењених епистемолошких парадигми, које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору противника посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се чврсто и гласно укључују у јавне контроверзне расправе. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у видуауторитативног гласа о ”друштвеном”, односно ”моралном надзору” Цркве.
Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна Велки у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
Црквени ставови и аргументи
Гледишта водећих представника Цркава јесу тежа и сложенија од гледишта других учесника у овој сложеној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за савремена био-етичка сучељавања о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле Устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као подобију Божјем (Imago-Dei-учење).
Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај постотак можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она сагласна са законима, односно легитимна.
Теолошка борба за доминацију у тумачењу
Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многобројних заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у ”Imago-Dei” учењу видео индивидуално право човека да одреди своју смрт.
Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би доследно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје јесте за ова опречна аргументативна гледишта ”чин највишег поверења у Бога”.
Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, умировљеног професора из Тибингена, и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, окончавши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свога колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест) умро. Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком журналисткињом Ане Вил, насловљену: ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben». Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014.
Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са унутарњим миром, као и ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов кључни аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенцијина самрти, већ се залаже за доследну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у јелинистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално оболеле деце и одраслих.
Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но, онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица, пак, тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар.
Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства може се сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је кроз праксу развио својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Самоубиством се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у самоубиству друге личности. То је чин у коме су две личности укључене на асиметричан начин. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заговорника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању темеља танатологије или цивилизације смрти.
Потписник је уверења да је Кингов пледоаје из тмине морбидних фантазија пре пригушени крик за животом но аподиктички диктум за самовољном смрћу. Отуда налазимо да је професору Кингу, као суицидално угроженој особи, потребна помоћ.
Правни епилог: одлука немачког Парламента од 6.11.2015. г. о забрани аистенције при самоубиству
Организована помоћ при самоубиству убудуће је забрањена. Немачки Парламент је у петак, 6.11.2015.г., донео одлуку сходно којој се већина чланова Парламента - 360 ”за”и 233 ”против ” и 9 уздржаних гласова - сагласна са законом који такву помоћ убудуће једнозначно регулише. Прихваћени предлог новог закона предвиђа правне санкције ако се помоћ активно нуди са циљем да се из ње црпи материјална корист или се та радња понавља. Понуде организације под именом"Sterbehilfe Deutschland" забрањене су.
Код помоћи лекара при самоубиству одлучујући је сваки појединачан случај. Неки од чланова Парламента су желели да лекарску асистенцију при самоубиству легализују. Лекари који се руководе својим лекарским заветом (Хипократовом заклетвом), неће бити инкриминисани. Трајна (институционализована) лекаркска асистенција при самоубиству је пак кажњива.
Гласању у Парламент је претходила оштра расправа, која ће, без икоје сумње, бити настављена. Већ први коментари на ову одлуку Парламента истичу да овај закон пренебрегава Selbstbestimmungsrecht, што бисмо превели као фундаментално ”право самоодређења човека”. Да ли је самоубиство у патосу правног самоодређења доиста чин фундаменталне слободе или је оно негација сваког смисла, односно бекство у бесмисао (апсурд), остаје не само философска недоумица, већ и питање вере и њених антрополошких постулата по којој смо ми саздани по подобију Божјем (Imago-Dei-учење).
протођакон Зоран Андрић, Минхен
