Закључна запажања О ЕКОЛОШКИМ ПИТАЊИМА
Из књиге: Епископ нишки Јован (Пурић), Еколошке теме, изд. Задужбина светог манастира Хиландара, Ниш 2013, стр. 133.
Проблем којим смо се бавили у истраживању теме „Православље пред изазовима савремености“ јесте еколошки проблем, проблем поремећеног, погрешног, загадитељског и уништитељског односа човека према свету, од Бога дарован му Дому (Икосу), тј. према целокупној твари. Проблем „еколошке кризе“ анализирали смо као духовно-историјску појаву која је много дубља од пуког „загађења животне средине“, „нестајања озонског омотача“ или „глобалног отопљавања“, тачније као материјалну пројаву дубинске духовне кризе човекове, кризе човековог односа према Богу, ближњима и целокупној твари.
Еколошку кризу света као дома Божијег и човековог, космоса као „макроантропоса“ („човека-у-великом“), који страда услед човековог одступништва од Бога Живога, разматрали смо, најпре, у перспективи православне хришћанске еклисиологије – искуства Цркве као космичког и историјско-есхатолошког Тела Новога Адама, Дома Божијег – Дома Нове Твари, а потом и у контексту светотајинске екологије Цркве, која органски извире из њене еклисиологије.
Еколошки проблем је, нема сумње, један од највећих и најтежих проблема са којима се суочава савремена цивилизација. Праве размере уништавања и загађивања природне средине још увек се не могу сагледати и проценити у потпуности, али оно што је очигледно јесте да су ефекти тог трагичног процеса, који је на парадоксалан начин неодвојив од цивилизацијског технолошко-економског прогреса, глобални, то јест да утичу на читаву планету Земљу као јединствени еко-систем и биосферу, те, стога, не представљају проблем само једног народа, друштва, државе или континента, већ – горући проблем свих људи и народа у читавом свету, јер је еколошком кризом угрожена читава планета, читав Дом човеков.
Еколошка тема – тема еколошке кризе света и човека, већ неколико деценија уназад, једна је од најзаступљенијих тема у јавном животу савремене цивилизације. Алармиране убрзаним током антиеколошких догађаја и акцидената који читав свет воде у еколошку катастрофу са непредивидивим последицама по живот читавог рода људског и опстанак самог живота на Земљи, бројне научне, специјалистичке и експертске установе и појединци широм света баве се еколошким проблемом на истраживачки, организован и систематичан начин. Еколошка тема је једна од најважнијих тема на теолошком „плану рада“ како у православном тако и у римокатоличком и протестантском богословљу, о чему сведоче стотине па и хиљаде богословских монографија, студија и есеја посвећених теми екологије. Широм света се одржавају бројни богословски симпосиони на тему екологије, приређују се зборници богословских текстова о екологији. Водећи православни теолози се у својим радовима баве дубинском богословском анализом свих (богословских, духовних, историјских, социолошких, културолошких) аспеката еколошког проблема. На српском језику је, такође, током последњих двадесетак година, такође, објављен већи број подстицајних еко-теолошких студија и текстова (што ауторског, што преводног карактера). Оснивају се богословско-еколошка друштва, па чак и академске институције које се баве превасходно хришћанским промишљањем еколошког проблема као што је, на пример, Институт за теологију и екологију при Православној критској академији (основан 1991. године). Међу бројним званичним документима помесних Православних Цркава, који се директно баве проблемом еколошке кризе поменули смо два важна документа: „Православне Цркве и животна средина – закључци међуправославне конференције о заштити животне средине“ (Крит, 1991), као и документ Руске Православне Цркве „Црква и еколошки проблеми“ (објављен у оквиру ширег документа „Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве“ 2002. године).
Дубински корен савремена еколошке кризе јесте духовни, то јест антрополошки и теолошки. Еколошки проблем није ништа друго до „органска последица једне специфичне цивилизације, једног општег начина живота – потрошачког начина живота, ‘конзумеризма’ који није само једно булимично понашање, већ један општи ‘став’ према животу“. А горди, похлепни и похотни конзумеризам није ништа друго до последица и материјална пројава фундаменталне егоцентричности човекове, која све друге и свеколику твар доживљава као пасивни објект својих жеља, који сву творевину експлоатише и злоупотребљава за своје егоистичне циљеве.
У том смислу, савремена постхришћанска „цивилизација егоцентризма“, цивилизација лажне и погрешне антропологије, носи у себи семе и начело сопственога уништења и пропасти, али и уништења и пропасти свога света. Она у свом „незадрживом“ технолошко-економском напредовању не може а да не изазива сваку врсту кризе – антрополошке, социјалне, економске, политичке, културолошке и еколошке. Развијајући се технолошки и економски, она разара саму себе и свој свет, своје природно окружење, животну средину, планетарни Икос. Савремена цивилизација „незауставивог напретка“ је, уствари, главни генератор глобалне еколошке кризе, јер је њено унутрашње начело – начело антропоцентричне, тачније антропомонистичке кризе.
У приступу еколошком проблему Православна Црква је свесна две суштински важне чињенице: најпре, да се савремена постхришћанска цивилизација бави последицама еколошке кризе без удубљивање у њене дубинске духовне и антрополошке, тј. егзистенцијалне узроке; и потом, да је немогуће, полазећи од скривених духовних начела на којима је утемељена савремена цивилизација, а која нужно производе еколошку кризу, ни уз примену свих најсавременијих научних и технолошких напора, метода и средстава, превладати ту кризу, јер се сваки такав покушај врти унутар „зачараног круга“: погрешна антропологија проузрокује еколошку кризу, коју човек –генератор те кризе покушава да реши путем погрешне екологије.
Кључни проблем савремених секуларних научно-технолошких, социо-етичких, политичко-економских приступа еколошком проблему јесте у томе што се они баве тим проблемом површно и ограничено, уз превиђање духовних аспеката еколошког проблема који је у својој суштини – духовни проблем, проблем антропоцентризма и антропоцентричне злоупотребе твари. Третирање еколошког проблема као пуко социо-технолошког проблема, то јест проблема који се може решити организованим социо-технолошки ангажманом цивилизације унапред је осуђено на неуспех, јер такав приступ потпуно превиђа чињеницу дубинског духовног извора еколошког проблема.
Еколошка криза у свим својим појавним облицима директна је последица погрешних људских активности усмерених против добра творевине Божије, природе, животне средине. Нема другог изазивача еколошке кризе осим човека, односно рода људског који је својим експлоататорским односом према природи и деловањем на исту изазвао и продубљује еколошку кризу. Такво антиеколошко деструктивно деловање на природу директно происходи из човековог погрешног схватања и искуства самога себе, свог идентитета, односно из једне погрешне антропологије коју православно богословље препознаје као екстремни антрополошки егоцентризам или антропомонизам.
Западна цивилизација је теорију и праксу господарења над природом и поседовања природе засновала на средњовековној западној теологији и антропологији која је наглашавала надмоћност човека као словесног и боголиког бића над целокупном бесловесном природом. Такво поједностављено и рационалистичко схватање творевине и односа човека према творевини имало је за последицу да се човек одвојио од све остале творевине Божије, самопрогласивши се за врховни рационални субјект историје који се са омаловажавањем, па чак и презиром, надмоћно и експлоататорски односи према свему све што није словесно, рационално и људско, тј. према читавој осталој творевини Божијој, живом и неживом свету као према објекту његове експлоататорске и објективирајуће рационалности.
Рационалистички реинтерпретиран средњовековни теолошки антропоцентризам је допринео да на Западу, од епохе хуманизма и ренесансе нарочито, почне да се теоријски утемељује схватање људске личности као рационалне индивидуе чија срећа и напредак задобијају статус највишег добра у етици. Ово је, пак, са своје стране довело до суштинске промене у схватању греха у култури чији је врхунски етички идеал срећа и напредак човека као рационалне индивидуе. У западној картезијанско-рационалистичкој цивилизацији грехом се више није сматрало кршење заповести Божијих, већ оно што се противи остварењу овог врхунског етичког добра – среће и напретка аутономне индивидуе.
Човек-рационални субјект доживљава читав свет као објект своје експлоататорске рационалности која треба да му обезбеди што већу индивидуалну срећу, задовољство и напредак. Потрага за индивидуалном срећом и задовољством прерасла је у аксиом и идеал западне антропоцентричне цивилизације. Индивидуална срећа и задовољство су проглашени за врхунско добро те цивилизације, због чега су сви могући начини за остварење тог добра проглашени не само за допуштене, већ и за легитимне у историји.
Историја 20. века, као века разбуктавања еколошке кризе, сведочи недвосмислено о чињеници да човек који је створен „по образу и подобију Божијем“ и који сву истину своје човечности носи управо у својој боголикости, не може а да се не дехуманизује уколико покуша да свој идентитет заснује мимо Бога, то јест на самоме себи, на твари. Обезбожење човека је у историји нужно и свагда доводило до разчовечења како самога човека тако и човековог друштва, али и човековог света уопште. Читава твар трпи последице одступништва човека од Бога – то је суштина еколошке кризе.
Православно богословље претпоставку за решавање еколошкога проблема и кризе види у повратку христолошкој антропологији Цркве, тј. у редефинисању човеког разумевања самога себе, своје функције унутар творевине, свога односа према другима и према свету који га окружује, у светлу христолошког учења Православне Цркве о Богочовеку као Архетипу човека.
Православно богословље треба да, у дијалогу са савременом еколошком науком, артикулише дубински и целовити приступ еколошком проблему, који би се бавио самим антрополошким и теолошким коренима и узроцима еколошке кризе, тј. његовом макроеколошком суштином, а не само његовим спољашњим симптомима, пројавама и последицама, тј. његовом микроеколошком феноменологијом.
У православном богословском приступу еколошком проблему сматра се неопходним јасно разликовање између микроеколошке феноменологије еколошког проблема, и његове макроеколошке суштине.
На плану микроеколошке феноменологије, православно богословље као узроке еколошке кризе види научно-технолошке, експлоатацијско-индустријске и економско-политичке активности човека и друштва, односно секуларно-антропоцентричне цивилизације, које имају за последицу нарушавање интегритета и равнотеже унутар биосфере Икоса.
На плану макроеколошке суштине еколошког проблема, православно богословље као коренски узрок самог еколошког проблема види кризу саме човекове личности, човековог ипостасног идентитета, односно духовну оболелост ума као „средишта“ личности (јер је ум покретач свих човекових активности), ону дубинску духовну кризу која стоји у основи свих човекових технолошких, индустријских и политичких активности које имају за последицу анти-еколошко социо-етичко понашање и деловање у историји.
За екологију је од највећега значаја чињеница да Предање Цркве уместо рационалистичког антропоцентризма-
Православно богословље као предуслов правилног поимања и делотоворног бављења еколошким проблемом види троструку покајничку преоријентацију етике човековог односа према твари:
1. са садашње ускогруде и кратковиде антропомонистичке етике човека као рационалистичког субјекта који третира сву твар као пуки објект своје рационалности на једну свеобухватну антропо-космичку етику која подразумева дубинску саодносност човека и космоса у протолошкој, историјској и есхатолошкој перспективи.
2. са утилитаристичке етике хедонистичког индивидуализма који читав свет претвара у средство за задовољавање сопствених жеља на подвижничко-саможртвену етику живљења и делања ради свих и за све, уз поштовање свих и свега као онога што има свој интринсични смисао и вечну вредност у Богу.
3. са етике доминације над творевином на етику свештениковања у творевини, свештеничког возглављивања творевине кроз њено евхаристијско приношење Богу.
Прелазак са антропомонистичке на антропо-космичку етику, подразумева и редефинисање самог појма греха који се, у контексту антропомонистичке етике, схвата искључиво као преступ и прекршај на плану антрополошком и социолошком. У теоријском артикулисању једне делотворне еко-теологије неопходно је појам греха проширити са антрополошко-социолошког плана на план човековог космичког односа према читавој творевини, и живој и неживој. Човек може да греши и, заиста, греши према творевини када се према њој односи на утилитаристички, експлоататорски и деструктивни начин, уместо на свештенички, литургијски и подвижнички начин.
Ширење појма греха са социолошког на космолошки ниво, захтева дубинску промену самог нашег поимања и искуства створеног света, творевине Божије, коју – нарочито у контексту Божанске Литургије и њене светотајинске екологије – почињемо да опитујемо, и у њеним духовним и у њеним материјалним димензијама, као дар Божији који нам је дарован да бисмо га употребили као свету тајну нашег општења са Богом, као свети дар на коме треба да благодаримо Богу и да се према њему односимо са духовном пажњом и старањем као према ономе што је Божије, а не наше. Осећање светости творевине, протолошко-есхатолошке вредности и смисла творевине могуће је задобити искључиво кроз укључење у литургијско-благодатни живот Цркве. Божанска Литургија је пракса и парадигма правилног човековог односа према твари, у коме се испуњава и смисао човека и смисао творевине. Таква је библијско-литургијска екологија Цркве, која је заснована на истини евхаристијске употребе света као средства заједничења човека са Богом, при чему, човекова свештеничко-литургијска употреба света искључује свако идолопоклонство свету, твари и материји, сваку самодовољну космоцентричност, баш као и сваку самодовољну антропоцентричност.
Излаз из безизлаза актуалне еколошке кризе рода људског, која је по својој суштини духовна криза човекове историје, могућ је само кроз духовну обнову човека: не само кроз промену спољашњих животних и социјалних навика, већ кроз дубинску промену ума срца, кроз оно што се у подвижничком Предању Цркве назива преумљењем, покајањем које се схвата и практикује као потпуно свесна и слободна промена целокупног дотадашњег погрешног и грешног живота, начина умовања и делања, понашања и односа према другима. Без покајничко-подвижничког самоограничавања спрам творевине и евхаристијске бриге о творевини човек не може да живи у хармоничној коегзистенцији са остатком створенога света.
Духовна криза, криза човековог општења са Богом (било да се ради о прекиду тог општења или о изопачењу тог општења), превладава се искључиво духовним средствима, а не никаквом технологијом, макар она била и религијско-ритуална. Не постоји никаква „еколошка технологија“ помоћу које савремени свет може сâм себе да спаси од еколошке кризе која прети самом опстанку човека и живота на земљи. Морају се из корена изменити саме духовне, антрополошке претпоставке на којима почива савремена секуларно-хуманистичка цивилизација, а које дејствују као иманентни генератор свих криза те цивилизације, па и онда и еколошке кризе.
Духовни корен еколошке кризе јесте, пре свега, човеково одступништво од Бога Живога и прекид животворне заједнице са Творцем и Спаситељем, који је „озакоњен“ и озваничен на нивоу актуелне глобалистичке цивилизације њеним теоријско-практичким самодефинисањем као „постхришћанске“. Почетак решавања делотворног еколошке кризе немогућ је без човековог покајања и покајничког повратка Богу, без покајничког обнављања изгубљеног општења и заједничења са Богом и, у Богу, са целокупном творевином Божијом. У том смислу, истинито решење еколошког проблема немогуће је ван и без Цркве Христове, ван спасења рода људског у Телу Христовом у Цркви као светотајинском Лечилишту и Радионици Спасења, кроз благодатно исцељење од смртности и трулежности, и подвижничко обновљење ума човековог у Христу и црквено стицање „ума Христовог“ (1. Кор. 6, 12) који је „ум Цркве“, саборни ум Отаца Цркве.
Једино живот у Христу, живот у Цркви може да помогне савременом човеку да се ослободи свог лажног антрополошког идентитета, заснованог мимо и без Бога, да поново стекне правилан однос са Богом и, кроз тај однос, правилан однос према живој и неживој природи. Човеково покајање пред творевином Божијом, коју је дубински ранио својим Грехопадом и коју и даље рањава својим личним гресима и греховним активностима своје цивилизације, немогуће је без повратка литургијском и подвижничком етосу Цркве, двоједном литургијско-подвижничком етосу Икономије спасења, двоједном етосу светотајинске екологије.
Четири су елемента јединственог етоса Православне Цркве, који она предлаже као четири фактора који могу да допринесу промишљању и решавању општељудског проблема еколошке кризе:
1. литургијски етос, односно евхаристијски етос благодарног примања и узвраћања свеколике творевине Богу Творцу и Спаситељу, као онога што је дар Божији човеку и, тиме, свето и што, по Божијој процени („веома добро“) има вредност и смисао по себи, не само историјски, него и есхатолошки.
2. иконографски етос, који је, по својој суштини, такође литургијски етос, који материју чини „отвореном“, „прозирном“ за дејствовање нестворених енергија Божијих у њој, и који је преображава у икону - место стварног енергијског присуства нествореног у створеном, нематеријалног у материјалном и невидљивог у видљивом.
3. подвижнички етос, који је саставни део литургијског етоса; етос самоограничавања у односу према свему Другоме (ближњем, творевини живој и неживој); етос посничког уздржавања од погрешног односа према творевини - односа „објективирања“, „утилитаризовања“ и „конзумирања“ творевине, уз дубинско поштовање свега створеног као бескрајног вредног и смисленог дара Божијег човеку и имања Божијег о којем човек, у слободи и љубави, треба свештеночуварно да се стара.
4. есхатолошки етос, који, такође, извире из Божанске Литургије Цркве као Свете Тајне Царства Божијег; етос литургијског предокушања-опитовања Парусије, Царства Божијег започелог већ овде и сада у Светој Евхаристији; етос предучествовања у испуњењу и осмишљењу свега створеног и постојећег - у Христу Парусије, у космичко-есхатолошком Телу Христа Парусије, када ће „Бог бити све у свему“ (1. Кор. 15, 28).
Ова четири начела – литургијско, иконографско, подвижничко и есхатолошко, која извиру из Предања Православне Цркве, треба да буду полазна начела у одређивању начина и праваца за правилан и делотворан приступ еколошком проблему, односно за лично и саборно решавање еколошке кризе на свим нивоима, од локалног, преко регионалног до глобалног.
Православно богословље стоји на становишту да би требало из корена променити приступ еколошкој кризи. У данашњем секуларно-хуманистичком бављењу еколошким проблем преовлађују негативни мотив – мотив апокалиптичког страха од неповратног загађења и, чак, коначног уништења биосфере и екосистема у њој. Међутим, човекова еколошка делатност требало би да буде мотивисана, пре свега, еко-теолошком љубављу према читавој творевини Божијој, а та свештеночуварна љубав према твари треба да у нама рађа дубљу одговорност према творевини која није наше већ Божије власништво, и да нас подстиче да се уздржавамо од сваког грешног поступања према творевини као светињи Божијој, да се покајнички одрекнемо сваког неконтролисаног искоришћавања, загађивања и уништавања природних ресурса и животне средине.
Ма које да еколошке мере род људски буде предузимао у циљу заштите природне средине, те еко-мере и ти еко-пројекти не могу и неће бити трајнога карактера све док не буде засновани на искреној литургијској љубави према творевини и прожети евхаристијском љубављу према свету, а таква истинска еко-теолошка, литургијска љубав према животној средини и поштовање исте надилази сваки еколошки пројекат и покрет, сваку секуларно-хуманистичку еко-идеологију (која је увек већ саставни део једног ширег идеолошког система секуларизма и његове погрешне антропологије). Литургијско тварољубље јесте једина истинита еко-мотивација, али и једини истинити еколошки метод.
Протолошко и есхатолошко тварољубље и светољубље Божије, које треба да нам буде узор у нашим еко-теолошким активностима, открива нам се у самом светотајинском хронотопу - Светој Тајни те Љубави – у Божанској Литургији, која је, као благодатно оприсутњење свецелог Божанског Домостроја спасења, живи и непресушни источник Божанске Екологије која је очовечењем Христовим постала и човечанска - богочовечанска, литургијска екологија. Учествујући у литургијском сабрању, у Тајни Божанске Евхаристије као светотајинској рекапитулацији (возглављењу) свеколиког Домостроја Тајне Христове, Икономије спасења и обожења човека и света, Хришћани узимају лично-саборно учешће у самој тој Великој Тајни Побожности, и поново откривају то Божанско назначење и истину, идентититет и смисао постојања света и човека, обнављајући притом правилни, евхаристијски однос према свима и свему, према свему постојећем, према целокупној творевини, однос који су прародитељи Адам и Ева изгубили у Грехопаду, а који нам је враћен у Новој и Другој и Последњој заједници са Светом Тројицом у Христу Богочовеку.
У литургијском откривењу и исповедању Божанске истине о свету уочавамо три најважнија момента христолошко-пневматолошке, еклисиолошке, литургијске екологије:
1. свет је створен као „добар веома“, као богојављење, као твар за човековог богослужење;
2. свет је пао због човека, првога Адама, и у човеку је постао пали свет (космос-макроантропос) - „јављење лажнога човека (палог микрокосмоса)“, „неевхаристијски живот у неевхаристијском свету“;
3. свет је спасен и обновљен у Христу Богочовеку као Новом и Последњем Адаму, истинитом Човеку; свет је у Христу света тајна заједничења Бога и човека.
Опит Божанске Литургије нам пружа могућност да обновимо изворно и истинито литургијско виђење света, и учинимо га нашим личним виђењем и искуством света. И једино кроз такву литургијску екологију, кроз такву еко-литургијску праксу (живљење, делање) и еко-теолошку теорију (сазрцање) може да се обнови изгубљени синергизам човека Божијег и твари Божије.
Црква нас својом Божанском Литургијом, као Светом Тајном преображења света у Цркву и људи у богове по благодати Божијој – Свете Божије, не само позива, већ и омогућава да задобијемо како светитељску антропологију – тако и ону Божанску и литургијску љубав Светих према свету, ону светитељску екологију: Божанску антропологију и Божанску екологију.
Еколошки проблем и криза су нужна последица антрополошког проблема и кризе: греховни распад јединства личности човека-микрокосмоса довео је и доводи до онтолошке катастрофе у самој твари Божијој и распада јединства космоса као „макроантропоса“. Зато, без повратка изворној христолошко-пневматолошкој антропологији Православне Цркве, немогуће је правилно разумети проблем еколошке кризе и на њега дати предањски и делатни одговор у виду еклисиолошке, евхаристијске екологије каква се, на превасходан начин, открива и пројављује у Божанској Литургији Цркве.
· Доносимо наслове из књиге Епископа Јована: Еколошки проблем – проблем односа човека према свету; Хришћанска теологија и екологија; Званични документи Православне Цркве о проблему еколошке кризе; Антрополошки егоцентризам – извор еколошке кризе; Допринос православног богословља решењу проблема еколошке кризе; Грехопад Адамов – праизвор еколошке кризе твари; Оваплоћење Бога Логоса – источника нове твари и новог човековог односа према творевини; Антропо-космички допринос светотајинске екологије решавању данашњег еколошког проблема; Решење еколошке кризе немогуће је ван искуства Литургије и подвижништва Цркве; Антрополошко-социолошка проповед Св. Јована Златоуста као православни допринос решавању еколошког проблема; Четири елемента православног Предања – допринос Цркве решавању еколошке кризе; Литургијска љубав према творевини – једини истински покретач еколошког деловања; Светотајинска космичност Божанске Литургије; Литургија као Света Тајна обједињења и уцелосњења свега у Христу, Закључна запажања.
