Злочини бугарског окупатора у Сурдулици (1915-1918)

Говор др Славенка Терзића, историчара из Београда на одржаној Свечаној академији поводом Преноса моштију сурдуличких мученика и освећење Спомен-костурнице (1924-2010) у Сурдулици, недеља, 6. јуни 2010.

ЗЛОЧИНИ БУГАРСКОГ ОКУПАТОРА У СУРДУЛИЦИ (1915-1918) - Реч на спомен-академији у Сурдулици 28. маја 2010

Наше подсећање вечерас на догађаје и зверства бугарских окупационих трупа на овим просторима 1915-1918. године није само суочавање са прошлошћу, како се то каже у наше време, јер онај ко хоће да заборави злочин спреман је и да га понови, него и скромна тиха молитва за душе више хиљада невиних српских жртава убијених у Сурдулици. Истина је пут до помирења и суседског разумевања.

Октобра 1915. године, у најсудбоноснијем и најдраматичнијем тренутку за Србију док су се народ и војска пред надмоћном аустроугарско-немачком офанзивом повлачили према југу, уследио је без објаве рата општи напад бугарских трупа у десни бок српске војске, са две армије, и то целом дужином - од Дунава до Дојранског језера. Оваквим нападом пресечена је српска одступница низ Вардарску долину, па су војска и народ били принуђени да се преко Косова и Метохије и северне Црне Горе, повлаче преко албанских планина према Јадранском мору. Главнина бугарске Прве армије која је нападала на северном делу фронта иако бројно далеко јача у односу на српске снаге у првих десет дана слабо је напредовала. Бугари су започели провокативна дејства 12. октобра 1915, да би ноћу 13-14. прешли у општи напад. На јужном делу српско-бугарског фронта Бугари су брже напредовали: одред пуковника Ризова потиснуо је делове Власинског одреда, 16. октобра код Врања пресекао железничку пругу Ниш-Солун да би већ 23. октобра 1915. трупе Друге бугарске армије ушле у Скопље. Територија Србије која се нашла под бугарском окупацијом обухватала је простор од српско-бугарске границе до Велике Мораве на западу, на северу до Дунава, а на југу - од Сталаћа на Јанкову клисуру и Блаце, затим источно од Подујева и Вучитрна до старе границе између Србије и Црне Горе (на Белом Дриму) остављајући Бугарима поред Вардарске Македоније део Косова и Метохије са Призреном, а остатак Аустро-Угарској.

Бугарска је практично извршила неформалну анексију окупиране територије Србије - организујући две војно-управне области: Моравску и Македонску. Седиште Моравске области било је у Нишу, у коме је излазило и окупаторско гласило ''Моравски гласник''. Бугарски окупатор је области Источне и Јужне Србије у границама до 1912. сматрао као ослобођење ''бугарских западних покрајина''. Званична Бугарска је сматрала да је Србија као држава нестала једном заувек, да становништво у окупираним областима педставља ''у мањој или већој мери - србизоване старе Бугаре'', и да на најбруталнији начин треба уклонити све што је у окупираним областима подсећало на Србију и Србе.

Суштина бугарске политике на окупираној територији Краљевине Србије била је политика истребљивања и насилног бугаризовања Срба. Ту политику најбоље илуструје јавна изјава председника бугарске владе Васила Радославова: ''Може се Србија обновити, може Србија после рата и да се повећа, али у Србији више неће бити Срба!'' На удару политике истребљивања нашли су се на првом месту српска црква и српско свештенство, интелигенција и уопште угледнији људи у народу, како у варошима тако и у селима.

Пишући о масовним злочинима, терору и политици истребљивања Срба у окупираним областима Сретен Динић је 1920. године парафразирао један стих епске народне песме на следећи начин: ''Да се море претвори у мастило, небо у хартију а сви људи на земљи у писаре, па се не би могло описати све оно што су Бугари по Србији починили. Сваки човек, жена или дете, свако село или варош представља за себе нарочиту повесницу или роман доживљаја и патње.''

На удару бугарског окупатора одмах су се нашли српски језик и српска црква, књиге, посебно из националне историје, споменици националне културе, док су српске школе затворене и уместо њих отворене бугарске са бугарским наставницима. Окупациона власт је одмах почела са састављањем спискова српских политичара, чиновника, интелигенције, учитељ, свештеника и уопште угледних људи - у првом реду ради физичке ликвидације, а затим ради интернације у логоре у Бугарској, као што су били Сливен (највећи), Стара Загорa, Ђумурџана и други. Спаљиване су судске, административне и црквене архиве, осим књига рођених, ради мобилизације. Нешто касније током лета 1916. Главни штаб бугарске армије организовао је научно обавештајну мисију, већином од личности са Софијског универзитета с циљем да се проуче ''новоослобођене бугарске земље'', да се утврди западна граница бугарског народа, његово споменичко наслеђе и привредни потенцијал окупираних области. Мисију су сачињавали седам филолога, три економиста, два историчара, два географа, два геолога и један фотограф. Ту су била позната имена ондашње бугарске науке као што су Михаил Арнаудов, Анастас Иширков, Васил Златарски, Стефан Младенов, Бенју Цонев, Стефан Димитров и други. Поред ових личности при Првој и Другој бугарској армији налазили су се по један етнограф - Стефан Костов и Антон Стоилов. Резултате њихових обилазака окупиране територије Краљевине Србије могуће је претпоставити. На пример,Стефан Младенов је доказивао бугарско порекло словенског становништва у Моравској области као и ''њихово постепено србизирање'', док је Бенју Цонев писао о бугарској основи косовско моравских говора и о бугарском карактаеру области Гора.

Поменута научно-обавештајна мисија уследила је после монструозних масовних злочина крајем 1915. и првих месеци 1916. Највише података о зверствима бугарског окупатора оставио је доктор Арчибалд Рајс, угледни криминолог светског гласа и професор Универзитета у Лозани. Затим, Међусавезничка комисија за повреде Хашке конвенције и међународног права учињене од Бугара 1915-1918. у окупираној Србији, и на крају савременици догађаја као што су др Јован Хаџи Васиљевић, Сретен Динић и други. Прва објављена сведочанства о бугарским злочинима у Србији угледала су свет већ 1916. године објављивањем у Солуну брошуре Зверства Бугара и Аустро-Немаца. На основу сведочења очевидаца или ''оних лица којима су очевици о њима причали'', објављена су 33 најдрастичнија примера злочина Бугара над српским војницима и цивилима током рата и одмах након операција. Наведени су тачни датуми, име сведока, место и јединица којој је припадао војник или више њих над којима је извршен злочин. Углавном је реч о клањима заробљених и рањених војника али и деце између седам и десет година. Крајем рата, тачније 20. децембра 1918. године доктор Арчибалд Рајс је на основу личне истраге на лицу места поднео Врховној команди Српске војске извештај о масовним злочинима у Сурдулици. Извештај је следеће 1919. године објављен у Паризу на француском језику под насловом Сурдулица Исте године, такође у Паризу, објављена је књига Албум - бугарски злочини у којој је објављен велики број фотографија, међу њима и 20 фотографија о злочинима у Сурдулици. Занимљиво је да је у Копенхагену 1918. године објављена књижица од 56 страна под насловом Бугарски злочини у окупираној Србији. Радило се о апелу четрдесет угледних швајцарских интелектуалаца, међу њима и 26 професора универзитета, упућеног неутралним земљама, у коме се обавештавало о размерама бугарских злочина у Србији. Књижица има пет поглавља: Денационализација, Пљачка, Депортације и убиства, Присилна мобилизација и Економско искоришћавање. Поменути Рајсов извештај о Сурдулици почиње следећим речима: ''Мала варош Сурдулица стекла је једну жалосну славу у Србији, због страховитог масакрирања извршених у њој од стране Бугара. То је била једна станица на путу изгнанства кроз коју су пролазили несретни Срби одбођени у бугарско ропство.'' Треба истаћи да су интернације из Србије у бугарске логоре биле масовне. Према тврдњи академика Владимира Стојанчевића само током 1917. године из Моравске окупационе области било је послато у бугарске логоре 60-65000 лица, ''од којих је највише било интернирано у Сливену. У овај број интернираца - пише Стојанчевић - свакако је улазило и оних осам хиљада жена и девојака које су Бугари (у време владе Радославова) за златан новац, као робље, продали Турцима! По Рајсовом тврђењу то су махом била деца женска од десет, дванаест, до петнаест година.'' Исидор Ђуковић у својој књизи о аустроугарском логору за Србе Нађмеђер да број логора и логораша, као и број умрлих Срба у Бугарској никада није прецизно пописан. ''За Србе је читава Бугарска била логор'' - пише он. У преписци се помиње 25 логора, поред Сливена и неколико других, и Варна, Горње Пачарево, Горња Џумаја, Добрич, Карлово, Немичерево, Пловдив, Плевен, Рушчик, Софија, Татар Пазарџик, Шумен и други.

Арчибалд Рајс је у свом извештају о Сурдулици педантно навео име и презиме сведока, године старости, датум злочина, место, имена жртава и имена злочинаца и наредбодаваца. Из Сурдулице сведоци су му били Алекса Јанковић, Аксентије Томић, Михаило Момчиловић, Јован Марковић, Коста Јанковић, Маринко Станковић, као и Цигани из Сурдулице Осман Ђурић и Мустафа Хамедовић, затим председник врањске општине Стојан Спасић и Врањанци Димитрије Милић, Лука Петровић, Таса Стајић, из Лесковца Христифор Цветковић. Извештај почиње убиством три грађанина Сурдулице 1. децембра 1915: Симе Момчиловића (26), Живка Аранђеловића (18) и Мике Стојановића (25). Бугари су у општинској судници затворили све мушкарце од 18 до 50 година а затим су издвојили петорицу. Двојица су успела да побегну, а поменута тројица су одведена у шуму, од којих су Аранђеловић и Стојановић убијени кундацима, а Момчиловић је мучен целе ноћи до јутра при чему су му сломили и ноге и руке и одсекли уши. Као места масовних злочина у Сурдулици наведени су следећи топоними: Врла Река, Дубрава, Стојкова Шума, Дубока Долина, Калифер, Радићева Бара и Влашки Дол. Према Рајсовим непотпуним истраживањима број убијених у Сурдулици, (из околних места али и из удаљенијих крајева), износи ''2 или 3000 лица'', док академик Владимир Стојанчевић на основу каснијих истраживања тврди да је Сурдулички покољ премашио 3000 људи. Након дугог мучења 7. децембра 1915. убијено је 7 учитеља на путу близу вароши; 10. децембра у Врлој Реци убијено је 18 лица доведених из Скопља. 18. децембра на истом месту убијено је 18 људи из Прилепа међу њима и дете од 13 година. Током јануара - марта 1916. године Срби су довођени у великим групама из Врања, Прокупља, Куршумлије, Лебана, Приштине, Лесковца, Ниша и других места. У Дубокој Долини је 7. децембра 1915. убијено 140 Срба из Лесковца и то у групама од по 12 ''са ударцима бајонета''; 23. децембра 1915. ноћу, убијен је један адвокат доведен из Призрена, родом из Књажевца са својом кћерком старом 16 година. Из велике групе Врањанаца и околине који су 28. децембра 1915. кренули пешке преко Трна за Софију, у Сурдулици је издвојено 17 најугледнијих и побијено, од којих је 15 било само из Врања. По наредби пуковника Калкаџијева 23. јануара 1916. интернирано је још 6 грађана од којих су четворица убијена у Сурдулици: Тома Микић, судија, Тома Ђурђевић, председник Првостепеног суда у Смедереву, Тома С. Михајловић трговац и Тома Зафировић народни посланик из Врања. Према изјавама очевидаца од јануара до марта 1916. сваког дана су у Сурдулицу довођене групе увек од ''најмање 120 лица''. О судбини Срба доведених у Сурдулицу одлучивала је посебна окупациона комисија коју су чинили: Нестор Симонов, председник комисије, потпоручник 42-ог пука и командир одреда, Тодор Витанов наредник 10-е чете 42-ог пука и Пејов, болничар из истог пука. Војници извршиоци масакра припадали су такође 42-ом пуку, а командир чете био је потпоручник Стојан Јуруков у исто време и командант места у Сурдулици. Иначе, командант 42-ог пука био је пуковник Петар Калкаџијев. Доктор Рајс је у свом извештају именовао и све окупационе председнике општине Сурдулица: први, Таса Станков из Трна, затим Крста Меков из Ћустендила, трећи Иван Василев (''који се боље опходио од ранијих'') и последњи Нинко Јарков (''није био рђав али је узимао новац од становника''). Општински деловођа Стојан Георгиев забележен је као ''рђав човек'' који се ''рђаво опходио са народом''.

Др Арчибалд Рајс је у овом извештају навео и реквирирање свих врста животних намирница без икакве надокнаде, све видове пљачке , затим најстрожију забрану употребе српског језика, заплену српских књига, а сви они код којих су нађене шајкаче или српске књиге били су тучени или интернирани. Почетком 1917. Сурдулица је била опкољена војницима а шеф полиције Најдан Констатинов из Ћунстендила је приморао становнике да у школи потпишу једну изјаву у којој се тврди да су Бугари. У завршетку свог извештаја доктор Рајс је, поред поменуте комисије, и команданта места Јурукова, навео и као непосредно одговорног за убиства још једног команданта места потпоручника Стојана Ђуркова. Поред пуковника Калкаџијева за непосредно одговорне у Врању који су слали Србе из Врања да би били убијени у Сурдулици навео је и мајора Илкова из 42-ог пука и лекаре докторе Сапунџијева и доктора Васиљева. Доктор Арчибалд Рајс је током децембра 1918. и јануара 1919. сачинио и један врло опширан документован извештај под називом Извештај о бугарским злочинима у окупираној Србији 1915-1918. Извештај садржи злочине и све видове терора на простору Алексинца, Лесковца, Власотинаца, Прокупља, Врања, Ћуприје, Ражња, Пожаревца, Петровца и Жагубице. Крајем 1918. године др Рајс је саставио списак скоро стотину најодговорнијих бугарских војника, официра и чиновника за злочине и разне видове терора извршених на простору Моравске окупационе области. Међу њима су и поменута лица одговорна за злочине у Сурдулици, али и друга лица као што су комитски војвода Трајко Попов из Скопља који је у Сурдулици командовао комитама - џелатима. Рајс поред осталог наводи да је српски скопски митрополит Вићентије убијен у Сурдулици, додајући да у Скопљу верују да је убијен у Качанику. Међутим, у извештају међусавезничке комисије се каже да је митрополит Вићентије ''био ухваћен у Призрену, где се био склонио испред бугарске војске'', одакле је ''потеран натраг у Скопље и уз пут га нестало''. Сматрало се да је Вићентијев леш спаљен.

Значајне податке о бугарској окупационој политици нарочито идеолошким и историјским основама те политике донео је др Јован Хаџи Васиљевић у својој студији Бугари и њихова зверства у Србији 1915 -1918, која је као предавање саопштена у Новом Саду и Сремским Карловцима 16. и 23. марта 1919. године. Поред мноштва других података Хаџи Васиљевић наводи да је на окупираном подручју убијено две трећине свештеника, скоро сви просветни радници и сва трговачка интелигенција. У Врањском округу, пише он погубљено је 69 свештеника, у Скопској Црној Гори 11 (толико их је укупно и било) у Куманову 7 и тако редом. Сурдулицу су каже Хаџи Васиљевић сами Бугари ''прозвали српском костурницом''. Најпотпунији преглед свих врста бугарских злочина и повреде међународног права сачинила је поменута Међусавезничка комисија чији је председник био Љуба Стојановић а чланови - Бонасије француски делегат, П.Гавриловић опуномоћени министар, Х.Б.Мен, потпуковник, британски делегат и Слободан Јовановић професор Београдског универзитета. Извештај садржи заједно са закључком укупно 12 целина: Повреда Хашког Правилника о законима и обичајима сувоземног рата; Убијање цивилног становништва; Злостављања и мучења; Силовања; Интернирање; Порези, реквизиције и други намети; Пљачка; Кулук; Рушевине и паљевине; Однарођавање; Повреде српске државне суверености. У уводном делу комисија је истакла да је при састављању извештаја ''водила рачуна само о оним документима којима се неспорно могла поклонити вера. То су на првом месту наредбе самих бугарских власти, које утврђују да су те власти у својој управи у заузетој Србији биле надахнуте принципима противним међународном праву. То су, затим, материјални трагови бугарских насиља, на пр. Разрушена или спаљена села и куће, опљачкане цркве, обележја мучења на људском телу, раке са људским костурима и лешевима и.т.д. Ту су најзад, искази очевидаца у свима случајевима када је дело било учињено пред једним великим скупом људи, или када су одчевидци, као људи несрпске народности давали нарочита јемства непристрасности''. Један део овог извештаја односи се на Сурдулицу, и поред осталог се каже:''Најглавнија од тих узпутних кланица била је у Сурдулици, где се налазио један Одбор који је дочекивао сваки спровод интернираних и коме је вођ спровода предавао листу лица за убијање, састављену од комитске организације оног краја из кога је спрсовод долазио. Сурдулички одбор је ову листу још и сам допуњавао. Преко ноћ сви ти који су се налазили на листи били су претресани и опљачкани. Сутра у јутру извођени су изван Сурдулице и убијани на разне начине. Испрва су убијани из пушака, али како се тај начин показао незгодан због разлегања пуцња, усвојен је други један. Жртвама су везиване руке наопако, па им је онда задавано 10 до 15 удара ножем у леђа. Али како се дешавало да људи и поред добивених рана остану живи, прибегло се убијању моткама. Удари мотке задавани су по потиљку, и то с таквом жестином да смрт услед распрскавања главе и мозга наступи одмах. Убиства су вршили војници 10 чете 42-ог пука и војници 5 етапне чете. Убијани су првенствено професори, учитељи, свештеници, судије, адвокати, трговци. Код Сурдулице су погинуле неке врло познате личности у Србији као нпр. Тома Зафировић, народни посланик, Тома Ђурђевић председник смедеревског Првостепеног суда, Тома Микић, судија врањског суда. По оцени мештана побијено је свега око 3000 људи.''

Године 1921. у Београду су објављене две књиге грађе коју је приредио Сретен Димић школски надзорник под заједничким насловом Бугарска зверства у Врањском округу. Обе су преведене на чешки језик. Књиге доносе различите врсте драгоцених докумената поред осталог и о Сурдулици, при чему се нарочито истиче, како се каже, ''чувена Дубока Долина - долина плача, главна кланица врањског округа у којој су мученички испустили душу многи невини Срби довођени са свију страна. У првој књизи донете су 32 фотографије жртава међуњима већи број свештеника, са ширим подацима о личностима и начину и месту њиховог уморства. У другој књизи донете су такође 33 фотографије жртава са ширим подацима из њиховог живота и начину убиства као и доста других података који осветљавају размере бугарских злочина. Књига доноси и један део напред поменутог извештаја Арчибалда Рајса о Сурдулици као и велики списак лица из Врањског округа које су Бугари убили за време Топличког устанка 1917. године.

Овим свакако није до краја и у потпуности осветљена бугарска окупациона управа у Србији 1915-1918. године, нити злочин у Сурдулици. Свакако да би истраживања у бугарским архивима, али и у немачким и аустријским архивима пружила још јаче светло на размере једне монструозне политике која је у добром делу Србије поновљена 1941-1944. године.

Бог нека прости и помилује све невине жртве сурдуличке!

Извор: Епархија врањска