Eпископ бачки Иринеј одликован мађарским ордeном за допринос на историјском помирењу два народа

„Улога епископа Иринеја Буловића у историјском помирењу мађарског и српског народа и његов рад на промоцији међуверског дијалога значајно су допринели јачању поверења и развоју односа између два народа“, наводи се у писму председника Мађарске г. Јаноша Адера.

На пригодној свечаности одржаној 28. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду, у присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Епископа топличког г. Јеротеја, Епископа хвостанског г. Јустина, изабраног Епископа марчанског г. архимандрита Саве, шефа Патријарховог кабинета, чланова државне делегациjа Мађарске, као и г. Балинта Пастора, народног посланика и истакнутог представника мађарског народа у Србији, вицепремијер Мађарске г. Жолт Шејмен, у име председника Мађарске г. Јаноша Адера, одликовао је Његово Преосвештенство Епископа бачког г. Иринеја Средњим крстом ордена за заслуге.

Свечаности су присуствовали и г. Антал Бенкович из кабинета Заменика премијера, представник Срба у Парламанету Мађарске г. Љубомир Алексов, генерални конзул Мађарске у Суботици гђа Естер Чалокези, г. Радован Рус из Генералног конзулата Мађарске у Субитици, секретар у Амбасади Мађарске г. Роберт Касаб и г. Балинт Пастор из Савеза војвођанских Мађара.

Том приликом, амбасадор Мађарске у Београду г. Атила Пинтер прочитао је писмо председника Мађарске г. Јаноша Адера:

-Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, поштоване даме и господо, поштовани гости, Јанош Адер, председник Републике Мађарске, одликовао је Иринеја Буловића, Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског, Средњим крстом мађарског ордена за заслуге. Улога Иринеја Буловића у историјском помирењу мађарског и српског народа и његов рад на промоцији међуверског дијалога значајно су допринели јачању поверења и развоју односа између два народа. Између Мађарске и Србије 2012. године у Будимпешти  је покренут један процес помирења који је следеће године имао свој наставак у Београду и Чуругу, приликом којег су председници Мађарске и Србије одали пошту у знак сећања на невине мађарске и српске жртве страдале у Другом светском рату. Напори који су уследили након овога, политички гестови и развој друштвених односа допринели су томе да смо до сада већ успели да оставимо иза нас ране из прошлости и да почнемо да градимо заједничку будућност. Помирење и заједничка изградња будућности није могла да се започне без људи попут Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског господина Иринеја.

-Иако већина Мађара и Срба припада различитим конфесијама, ангажованост Његовог Преосвештенства господина Иринеја у великој је мери допринела нашем мирном суживоту. Не могу довољно да истакнем колико је важно заједнички мирно живети у регији у којој је напетост између народа и земаља више пута била побуђена. Улога господина Иринеја у процесу помирења, његов приступ који сведочи о разумевању и његова отвореност према мађарском народу подстакли су нас да дамо предлог за доделу овог високог одликовања. Ваша Светости, Ваше Преосвештенстово, поштовани гости, у времену у којем су мађарско-српски односи на једном изванредном нивоу имамо све разлоге да славимо све оне који су нас задужили оним што су учинили за мир и сарадњу. Задовољство ми је што је и епископ Иринеј Буловић добио заслужено признање. Дозволите ми и да још једном изразим своје поштовање Његовом Преосвештенству уз искрене честитке, истакао је амбасадор Пинтер.

Захваљујући на високом одликовању државе Мађарске, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј је истакао:

- Веома сте ме обрадовали овим гестом који ничим посебним не заслужујем. Хвала Вама и преко Вас господину Адеру, кога сам имао такође прилику да лично упознам. То што сте Ви и господин председник Мађарске истакли као моју заслугу, у ствари је само мој покушај да поступам по нашој хришћанској вери и савести. Већ у претходном разговору сте могли да чујете о нашим пријатељским, блиским, братским односима са представницима хришћанства у Мађарској како са оним из Римокатоличке Цркве тако и из Реформатске Цркве, од којих и једни и други живе и овде код нас, у Србији, а највише у Епархији бачкој, где ја живим и делам. Ми смо свих ових година радили заједно на свему што се тиче свих нас, и обнове живота, црквеног и духовног, и даљег унапређивања тога живота. Кад је на дневном реду била тема реституције црквене имовине, ми смо онда ступили пред нашом државом сви заједно са потписима свих традиционалних Цркава и верских заједница на истом документу. За све смо тражили исти третман, исти положај и иста права, било да се ради о Православној Цркви као већинској, било пак о малим, релативно малим, црквама као што је код нас управо Реформатска Црква. Али ми смо осећали сви да морамо радити заједнички и са потпуним прихватањем једних од стране других. У том погледу, признање и захвалност треба одати не само представницима Православне Цркве него и представницима осталих цркава и верских заједница.

-Исто тако, кад је враћана верска настава у јавне школе, представници свих цркава и верских заједница најпре су имали сопствени договор међу собом и предложили смо држави модел како треба да функционише верска настава. До дана данашњега имамо комисију, а то није комисија само једног министарства него комисија Владе Србије, у којој се налазимо опет сви заједно, представници свих традиционалних цркава и верских заједница. Никада међу нама није било никаквог конфликта нити различитог погледа и што је најважније такав став и однос је био спонтан и искрен од стране свих, подсетио је владика Иринеј и истакао:

-Ја се радујем ако сам било шта макар најмање могуће, макар две лепте - како се помиње у Јеванђељу, могао да пружим као свој допринос у име своје Цркве и у своје лично име. Исто тако, генерално гледајући кроз историју, ми знамо да је било великих мрачних сенки прошлости повремено између наша два суседна и братска народа, али се показало да са духовним сазревањем свих нас то све може да се превазиђе; не може се избрисати из наше историје, али може да се превазиђе. Зато данас треба више да наглашавамо и више да имамо на уму оне светле благословене тренутке у нашој историји када су се Срби и Мађари заједнички борили за очување свог хришћанског идентитета и силом свог географског положаја били тзв. antemurale christianitatis за Северну и Западну Европу. Срби и Мађари су се борили заједно не само у чувеној Мохачкој битки него и у битки за Београд. Без учешћа мађарске стране питање да ли би дошло до победе и одбране Београда. Није случајно што је Хуњади Јанош под именом Сибињанин Јанко, у српској варијанти, постао јунак и наших народних песама. Он је заједнички јунак мађарског и српског народа. Таквих личности има много у историји, више него што ми данас знамо и управо оне требају да нам буду путоказ за будућност. Ја се искрено радујем као и наш Патријарх, Његова Светост Патријарх Порфирије, и сви ми у нашој Цркви што је данашња Мађарска после ослобођења од тоталитарног комунистичког система власти, који је Мађарску веома уназадио, успешно организовала своје друштво. Ја сам пролазио кроз Мађарску и у тим годинама, пошто ја имам релативно доста година, и знам огромну разлику између Мађарске тада и Мађарске сада. Оно што је посебно важно јесте да од свих народа који су тада били у источном блоку духовно најздравији и најснажнији показао се управо мађарски народ. Не бих желео да у оваквом радосном и свечаном тренутку било шта лоше кажем о било коме, али ви знате као и ја, можда и боље него ја, да има народа који у условима пуне слободе вероисповести и савести сада иду мање у цркву и мање се моле Богу него што су то чинили тада, а неки не иду уопште. Верујем да сви делимо ту заједничку мисао. Ја сам је врло често истицао да пред најездом екстремног секуларизма, који је само еуфемизам за атеизацију, нажалост, сада већ већински постхришћанске Европе, ми сви морамо заједничким снагама да сведочимо своју веру, своју душу, своју савест, свој идентитет и да на тај начин поновимо онај подвиг који се водио некада на бојном пољу, а данас треба да се води на духовном пољу, на пољу културе, цивилизације. Ту савремена Мађарска и њен председник, као и премијер Мађарске г. Орбан, дају веома речит пример и поуку читавој Европи и читавом нашем данашњем културном кругу у којем живимо и постојимо као Цркве, као народи, као државе. У том контексту, веома је значајно и лично пријатељство и искрена сарадња на нивоу државничке одговорности између председника и премијера Мађарске и Србије, између влада двеју земаља, али што је Његова Светост такође нагласио, и између одговорних црквених личности у Мађарској и у Србији. Знамо и за ваше личне заслуге на овом пољу и у прошлости и недавно. Били смо заједно, чини ми се, приликом прославе у Сент Андреји и у најлепшем сећању смо задржали и тај сусрет и ту дивну свечаност, и тај однос који постоји и наравно статус наше Цркве у Мађарској. Верујем да и овде није битно друкчије. Напротив, о томе сведочи и мој пријатељ Иштван Пастор, и други, и донедавни бискуп суботички господин Пензеш, сада је у пензији, са којим смо деценијама искрено и братски сарађивали.

-И у мом личном животу постоје мотиви љубави и пријатељства према мађарском народу. Ја сам рођен и провео детињство у месту које је имало - нажалост, данас су млади нараштаји заборавили - и мађарски назив: Станишићи - Őrszállás. Од како знам за себе, од предшколског узраста, у истој улици смо били заједно и играли се заједно и српска и мађарска деца. Тада је још мало било и немачке деце, али мало. И један од тих мојих другара, из исте улице, из тог раног детињства, после је постао и мој зет, јер се моја рођена сестра, сад су обоје покојни, удала за њега. Ви знате за наш обичај и традицију, која само код нас постоји, славе као породичног, духовног празника. Ја, ако Бог да, по тридесет и први или други пут требам да славим славу у Новом Саду, ако ми Бог да живота и здравља. Не постоји година у којој на мојој слави нису гости били неко од Мађара, мојих пријатеља. Да споменем још, што ретко чиним у јавном говору, и једну своју професорицу из Сомборске гимназије коју су сви ђаци веома волели. Нико је није звао ни по презимену ни по имену, него само тепајући - Флорика. Наша Флорика. Она је била, да кажем, двоструког порекла, јеврејског и мађарског, али мађарски је био њен родни језик и у мом животу је заузела место моје друге мајке, по свим параметрима. Тако бих сад могао да вас задржавам још дуго, али мислим да је и ово више него довољно да разумете моју захвалност и моју ганутост, искрену, овим гестом, који понављам, ничим посебним нисам заслужио, али да ћу, ако Бог да живота и здравља, докле будем могао увек радити не само на помирењу него на истинском узајамном поштовању и прожимању наших народа и на добру и напретку свих. То сам слободан да вас уверим. Поготову што, као што рекох, на глобалном плану, у нашем културном кругу, хришћанска заједничка сведочења су неопходнам као и подршка Мађарске Србији пред, сад већ не баш много уједињеном Западном Европом, али у сваком случају моћном и важном, али и заједничко инсистирање на томе да та заједница ако нема духовни супстрат, духовну подлогу, нема ни будућност. И у том случају, иако се ја не питам и не одлучујем, нисам политичка личност, мислим да неће бити ни важно мом народу да ли ћемо бити чланови те заједнице или нећемо. О томе ће народ одлучивати као што је код вас одлучивао. У том погледу потребно је да поред разних ванхришћанских, понекад чак нехришћанских и антихришћанских садржаја који се пласирају, барем имају исто право и хришћанске вредности. Да се хришћанске вредности не потискују разним, понекад прикривеним, методима, једном теоријом људских права која је изворно хришћанска идеја, библијска идеја, али по којој су права универзална, а не да је, као код Орвела, једна категорија људи више једнака него друга. То је заиста наш заједнички задатак, заједничка одговорност и по мери мојих скромних снага, духовних, физичких, молим вас да рачунате на мене и као држава Мађарска и као Црква у Мађарској. Захвални смо вам наравно за сву подршку нашој Епархији будимској у Мађарској, која је историјски тамо већ неколико векова, а као црквена јурисдикција претходи вековима, тада још није имала епископа посебно. Исто тако и овде не постоји период у којем нису поред нас Срба живели и Мађари, некад је у неком делу било више једних, некад више других, али важно је да се осећамо сви као код куће било овде, било у Мађарској. Хвала најлепше. Köszönöm szépen, поручио је владика Иринеј.