Наука

Свети Максим Исповедник: О Крсту

У смислу облика, крст се може посматрати онда када означава силу која обухвата све: и оно што је горе и оно што је доле, са свим њиховим крајевима. У смислу састава, (може се посматрати) онда када (крст) собом открива суштину, Промисао и суд, односно њихова пројављивања, као и мудрост, знање и врлину силе која свиме управља; суштину и мудрост, као творачку силу, (открива) линијом на горе, Промисао и знање, као силу одржавања (открива) попречном линијом, а суд и врлину, као силу која одгони злобу и која, посредством свега овога, све што је створено и што се одржава, повезује са њиховим почетком и узроком, а (открива) посредством целога (крста).

Проф. Предраг Ристић: Храм као Тело Христово

-И физика, и и хемија, и атоми, и музика, све то почиње од молитве, говорио је проф. Предраг Ристић из чије књиге Колач, у издању Хришћанске мисли из Београда, издвајамо уводно слово владике Атанасија (Јевтића):

Пост у част Пресвете Богородице

У Цркви Христовој личност Пресвете Богородице је одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част.

Лик Свете Дјеве посебно се разоткривао народу Божјем још у Старом Завету праобразима: у Лествици Јаковљевој, Купини неопалимој, у чудесном пролазу Јевреја кроз Црвено море, у сасуду са маном, у Гедеоновом руну, а на крају пророк Исаија предсказује: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и даће му име Емануил“ (Ис. 7, 14). Због своје непроцењиве улоге - Рођења Господа нашег Исуса Христа Спаситеља нашег, Пресвета Владичица Богородица одувек је посебно поштована, а Црква јој је богомудро, као израз поштовања, подарила Успенски (Госпојински) пост који претходи празнику Њеног Успенија.

Пост као саставни део литургијског живота

Круна нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима.

Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима  важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини.

О Христу Исцелитељу

Жан Клод Ларше, Лечење духовних болести: -`Да је Господ дошао као исцелитељ болесних, потврђује Он сам`, истиче Свети Иринеј Лионски. Јер он јавно каже: `Не требају здрави лекара него болесни… Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање` (Мт 9, 12-13; Мк 2, 17; Лк 7, 31); и: `Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Лекару, излечи се сам` (Лк 4, 23); и још: `Дух Господњи је на мени…, посла ме да исцелим скрушене у срцу` (Лк 4, 18). У складу са овим Христовим учењем о Њему Самом, Свети Оци и читаво црквено предање виде у Њему лекара којега је Отац послао како би излечио људе оболеле од последица прародитељског греха и како би људску природу повратио у првобитно здравље.

Свети изданци владарске породице

Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.

Последњи Бранковићи – Стефан, Ангелина, Максим и Јован – заузимају видно место у српској хагиографији и националној историји прве половине XVI века. На њима стоје светитељски ореоли са фресака и цветни венци похвала црквено-песничких књижевних остварења. Бранковићи су породица чије се присуство у важним дешавањима српске историје може пратити од прве половине XIV века. Представљају властелу из времена Немањића, који су на крају средњовековног периода српске историје постали владарска династија са насловом деспота.