Наука

Нове моралне дилеме о можданој смрти

Мождана смрт дефинисана као неопходни услов праксе медицинске трансплантације органа. Поводом саопштења саветодавног гремијума о етици у Немачкој

Шта је људски живот? Шта је зацело смрт? Када је човек заиста мртав? Ова философски формулисана питања имају практичне консеквенце: према немачком закону о медицинској трансплантацији, витални органи се смеју само од мртвих преузимати. Пресудан интернационални критеријум људске смрти је мождана смрт.

Mисли за сваки дан прве недеље поста

Свети Теофан Затворник

Понедељак - "Дође пост, мати целомудрености" [тј. душевне чистоте]. А какво је било време до тога дана? Време блуђења? Душа је блудела са свим што би јој се као пријатно пружало пред очима - и са лицима, и са стварима, а још више са греховним страстима. Сваки има своју страст којој у свему угађа. Но, сада учинимо крај томе. Нека сваки схвати своју Далилу која га веже и предаје злим непријатељима, и нека је напусти. И биће ти дано више него Сампсону: не само да ће коса, тј. благе мисли, израсти, и не само да ће се вратити снага, тј. јачина воље, него ће се и очи отворити, тј. ум ће постати светао и погледаће те Господ. Јер, сада се налазиш у правој светлости. Ево, сад је најпогодније време! Ево, сад је дан спасења!

Велики канон Светог Андрије Критског

Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. Свети Андреј, епископ Критски, беше рођен нем и до седме године није говорио. Када су га родитељи однели у храм и тамо причестили он је проговорио. У четрнаестој години отишао је у манастир Светог Саве Освећеног и показао се изврсним монахом. Учествовао је на шестом Васељенском сабору. Написао је доста поучних књига, песама, канона.. од којих му је овај који читамо у време Великог поста далеко најпознатији. Његов биограф каже: „Гледајући му лице, слушајући медоточне речи, свак се наслађиваше и порављаше". У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења.

Молитва Светог Јефрема Сирина за време поста

Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста:

Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.

Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.

О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају.

Прва недеља Великог поста

Пост овај назива се Великим, и због посебне важности, и са своје дужине. Састоји се од Свете четрдесетнице и Страсне седмице. Четрдесетница је установљена од стране Цркве ради подражавања 40-дневног поста и молитве Господа Исуса Христа, које је Господ држао - после свога крштења, удаљивши се у пустињу - пред своје ступање на проповед Јеванђеља. Иза Свете четрдесетнице, која се завршава у петак Шесте седмице поста, долази пост Страсне седмице посвећен учествовању у страдањима и смрти Господа Христа, по заповести његовој да ће „доћи... дани кад ће се отети Женик од њих, и онда ће постити у оне дане" (Лука 5, 35).

Н. Успенски: О развоју Литургије Пређеосвећених Дарова

Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, тј. у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. „Није нимало опасно“, писао је он, „ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком – то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава“ (Писмо 89, Кесарији).