Сваке године, 10. маја, Српска Православна Црква молитвено се сећа и обележава дан спаљивања моштију Светог Саве Српског. Године 1594. на београдском брду Врачар, турски војсковођа Синан-паша сурово кажњава Србе. Те године банатски Срби су подигли устанак против турске власти. Лик српског великана ношен је на заставама. Као казну за ову буну у крви угашеној, Синан-паша је наредио да се мошти највећег српског светитеља донесу из Манастира Милешеве, где су се налазиле преко 350 година, и спале. То је требало да уништи светитељев велики култ у народу, а са њим и све наде за ослобођење од османлија.
Наиме, свако зло је болест душе, а врлина је исто што и здравље. Према томе, добро су неки описали здравље, рекавши да оно представља равнотежу природних енергија. Ако би неко и о благостању душе тако говорио, не би погрешио. Отуда душа, иако је томе нико није учио, тежи за оним што јој припада и што јој је природно.
Дивног угодника Божјег – светитеља Георгија Победоносца, који је свој живот положио за Истину, за Господа Исуса Христа, молитвено прослављамо 6. маја по новом, односно 23. априла по старом календару. Светоме Георгију су посвећени многи храмови у Епархији бачкој: у Новом Саду, Сомбору, Сонти, Бечеју, Темерину, и у другим местима. У Охридском прологу, Светог владике Николаја Велимировића, о Светоме великомученику Георгију је наведено следеће:
Младић побеђује суровог цара Диоклецијана, свемоћног цара. Чиме га побеђује? Не оружјем, него мучеништвом. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. 
Човек је биће радости. Радост није жеља, већ conditio umano који носи божанске карактеристике: да траје вечно и да се никада не исцрпи. Радост се препознаје у вечности и зато губи својство ако је исцрпљена. Човек осећа позив да вечно буде радостан.
С. Ц. Луис говори да је радост неутољена жеља која је сама по себи пожељна више него било које задовољство (Surprised by Joy). Поред научних истраживања, многе цивилизације сведоче важност радосних тренутака још у раним периодима живота. Смех и осмех заједно са друштвеним играма, представљају такође неке одлике радости у многим културама.
Друга недеља после Васкрса од давнина је у Цркви била посвећена сећању на жене које су пратиле Христа, помагале му својом бригом, а после Распећа дошле на гроб да према тадашњем обичају припреме Његово тело за погреб. 
