Патријарх

Патријарх Порфирије: Ни за запету не мењам мој позив на мир

Интервју за дневни лист Политику, разговор водила: Јелана Чалија

Ваш позив на мир, љубав и дијалог на почетку Божићног поста, када су се на уличним демонстрацијама догодили први инциденти, протумачен је од дела оних којима је упућен као сврставање Цркве на једну страну. Није први, већ ко зна који пут да се Цркви, не без лоше намере, приписује сврставање уз власт. Црква је уз Христа, то сте небројено пута поновили, али да ли је боле такве искључивости?

Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца, каже Шантић, не као фразу... Нисам се обратио некој апстрактној маси, него мом народу. Народу који је јуче изашао из рата. Јуче из грађанског рата због распада државе, прекјуче из Другог рата и крваве револуције, тек две деценије раније из Великог рата. Пар година пре из Балканских ратова.... Нема краја... Да не набрајам даље. Људи, станите. То што се у последњем рату Срби нису међусобно убијали изгледа да некоме веома недостаје. Као да се по сваку цену тражи разлог да то буде надокнађено. А колико је глава српских од српске руке пострадало у двадестом столећу!

Патријарх Порфирије на Божићном ручку са потребитима

Да је сваки човек у невољи и сваки потребити човек наш ближњи Господ нам показује у причи о милостивом Самарјанину из Еванђеља по Луки (Лк 10, 29-37). На овој тачки хришћанска љубав се показује као љубав која није од овога света и која свој идентитет црпи из вере у Господа Исуса Христа, Бога рођеног у јаслама, Бога који није имао где главу склонити, оспораваног, понижаваног и на крсту распетог. Хришћанска љубав се таквом показује зато што не пита ко је тај потребити коме моје мало може бити пуно.

Вођен овом свештеном истином на коју нас опомиње Еванђеље, након свете архијерејске Литургије у спомен-храму Светог Саве, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је Божићну трпезу и ручао је са потребитима у просторијама Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке.

Божићна Литургија у храму Светог Саве на Врачару

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. јануара 2022. године, на празник Рођења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, светом Литургијом у храму Светог Саве на Врачару (фотогалерија). Беседу Његове Светости Патријарха доносимо у целости:

Христос се роди! Браћо и сестре, нека је радостан и благословен данашњи дан, јер славимо најважнији догађај у историји људскога рода. То је догађај, моменат када је Син Божји дошао међу нас, и не само то, него и постао један од нас.

Као што данас имамо мноштво неспоразума међу људима, много више туге и страдања неголи радости и узрастања, много искључивости, чак мржње, тако је било и у временима када је Бог послао Сина свога међу нас: мноштво болести, страдања, смрти, епидемија, сукоба, ратова, ропства, насиља. Где год су људи живели нешто од овога, а понекад и све заједно, се дешавало на једном месту. И тада је Бог изабрао да се далеко од људских очију, далеко од комешања и метежа овога света, у пећини роди од Дјеве Син Његов. Та пећина љубављу загрејана, миром суштинским, дубинским обасјана, постала је срцем универзума, срцем читаве творевине. Из те пећине куцао је живот за читав људски род. Ту се родио Онај који је дошао због сваког човека понаособ и за све људе заједно. Родио се да донесе мир, да покаже ко је Бог и ко је и какав треба да буде човек, да покаже и докаже да је Бог љубав, да не може ништа да га спречи да нас воли, а исто тако да укаже на то да и човек може имати мир и радост само онда када је испуњен љубављу, најпре љубављу према Богу, а кад има ту љубав сигурно воли и човека. Ако каже да воли другог, да воли ближњег, како Јеванђеље назива другога, а не воли Бога - у најмању руку је у заблуди. Пећина обасјана радошћу и миром показала је да је љубав смисао нашега живота.

Беседа патријарха Порфирија на Бадње вече у Загребу

У име Оца и Сина и Светог Духа. Радујемо се, браћo и сестре, дану који створи Господ! Радујмо се, јер данас је Бог међу нама.

Данас је Бог са нама. Данас Син Божји узима на себе људско тело и нарушавајући поредак природе постаје један од нас, постаје оно што смо ми у свему, изузев греха, али у исто време постајући оно што смо ми и нама дарује реалну могућност да ми будемо оно што је Он, разуме се, не по природи него да учествује у свему ономе што је Његов божански живот, а пре свега у Његовој љубави, напајајући се Њим као љубављу и претварајући и себе Његовом љубављу у љубав.


Радујмо се Сину Божјем који се данас рађа у скромној пећини. И ја сам радостан што сам баш на Бадње вече са вама, овде у Загребу, у витлејемској пећини, тј. у храму Божјем, јер сваки храм јесте и треба да буде, позван је да буде витлејемска пећина, место на којем се оваплоћује и постаје човек Син Божји. То се, наравно, дешава пре свега у молитви Цркве, у светој Литургији. И то и све оно што је везано за живот Христов, све је то ту, у Светој Литургији, у храму Божјем присутно. Свако то зна ко је макар једном ушао у храм Божји са улице на којој се укрштају различити ветрови и олује, са друмова на којима дувају острашћене људске мисли, похлепа, помисао човека да може да влада светом, да може да отима од онога што је творевина Божја и да то поседује. Укршта се егоизам, сукобљавају се сујете и свако ко је са улице, са друма, макар једампут ушао у храм Божји, он добро зна у срцу своме, у дубини душе је осетио топлоту, радост, мир, а то није од човека. То је иста она радост, иста она лепота, тихи лахор љубави Божје која је засјала у витлејемској пећини.