Скуп о утицају Цркве на друштвени развој и економију
У Београду је, у организацији Хришћанског културног центра, а под покровитељством Министарства економије и регионалног развоја Владе Републике Србије, 24. јуна ове године одржана конференција „Економија и религија. Регионални развој и верски туризам“.
У првом делу конференције, након уводног излагања београдског надбискупа Станислава Хочевара, одржана су предавања проф. др Бориса Беговића, др Бошка Мијатовића и теолога Антониа Араса. У изложеним радовима нагласак је био на економским аспектима, те су обрађене теме које се баве односом религије тј. хришћанства и економије. Разматрани су односи религије и привредног раста (теоријска страна), хришћански и економски поглед на камате, те однос светске економске кризе и хришћанства. Такође је разматрано и унапређивање верског туризма у контексту регионалног развоја, као и утицај верског туризма на променe у ходочасничким местимa.
Други део скупа био је посвећен могућностима верског туризма у Србији у склопу припрема за обележавање 1700. година од Миланског едикта. У овом делу изнети су реферати доц. др Давора Џалта, археолога Боре Димитријевића, мр Игора Стаменковића и мр Драгане Радисављевић Ћипаризовић. Учесници су имали прилике да чују мишљења на теме: православље и друштвени развој, као и одговоре на питања да ли је верски туризам шанса или заблуда. Било је речи и о савременим токовима у религијском туризму у свету и могућностима на Балкану, те о мотивацијама за мешовита ходочашћа. Изнето је мишљење да је, с обзиром да постоји узлазни тренд у одласку младих на религијска путовања, потребно да се направи документ са препорукама држави и Цркви о могућностима овог вида туризма, те да се упркос организационим проблемима, не треба бојати јер „ће светиња увек остати светиња“ (Стаменковић).
Поједина излагања су пратиле веома живе дискусије. Тема православља и друштвеног развоја, односно положаја Православне Цркве у друштву дотакнута је у више наврата. Тако су изнети ставови да СПЦ у последња два века није негативно деловала на економски живот земље, јер је Србија од Милошевог доба изразито секуларна држава, у којој Црква није имала неку велику институционално-формалну улогу, нити утицај на одлуке које се доносе (Мијатовић). Такође се могло чути „да је СПЦ исувише мало укључена у друштвена питања“ (помоћи сиромашнима, образовање, здравствена заштита), па је то имало за питање и то „да ли би формулисање социјалне доктрине поспешилo укључивање Цркве у ове послове или не“ (Беговић). У том смислу, изнето је као упитно мишљење да ли социјална доктрина сама по себи доноси неки бољитак, јер „имамо чињење добра, однос према другом, који има своју метафизичку основу, али има и своју практичну манифестацију којој није потребна нека кодификација“, као и да „такви документи секуларизују Цркву“, те да друштво треба секуларизовати, али не и Цркву (Џалто).
На крају је, упркос сагласју да верски туризам даје могућности за побољшање регионалног развоја и чињеници да је држава уложила напор на унапређењу представљања Србије на туристичкој мапи Европе, критикована некоординација државних органа и непрофесионалност. Посебно је наглашено да се институционално, на свим нивоима државне управе, не ради довољно на обележавању јубилеја, као и неспособност да се и овај догађај искористи за промену слике о нашој земљи. Као илустрација тога, наведено је да не постоји ниједан путоказ који обавештава туристе да је Ниш родни град цара Константина.
Још треба рећи да је организатор конференције најавио издавање Зборника са изложеним рефератима, те ће заинтересовани имати прилику да их прочитају у целости. Уз то је, као скроман допринос Хришћанског културног центра, прослави јубилеја доношења Миланског едикта представљена и изложба икона и религијских радова на тему „Свети цар Константин и царица Јелена“, са идејом да иста гостује у што више европских престоница у наредне две године.
Извор: Православље
