Беседа Епископа Атанасија на Крстопоклону Недељу

Велики је и радосни дан ове недеље Васкрсења Христовог и велики радосни дан Недеље крста Господњега - два догађаја међусобно повезана, сједињена, два догађаја једнако спасоносна. Господ жури, хита ка Јерусалиму, ка страдању ради нашега спасења. То је та бескрајна, предвечна љубав Божија према своме створењу и то најмилијем створењу - Човеку. А Господ је створио човека у знаку Крста. Када стане човек, каже Св. Иринеј Лионски свештеномученик другог века, (Малоазијац, а пострадао у Лиону Јужна Француска) када стане човек и рашири руке, он је живи ходећи Крст. Бог је у знаку Крста створио човека и, како каже Св. Владика Николај, сва васиона је у знаку Крста. Усправно или вертикално и хоризонтално сва васељена је означена Крстом, осењена Крстом, закрштена.

Крст је тајна љубави Божије, не тајна мучења, него тајна жртвене љубави, самопрегорне. Љубав је увек жртва, али жртва радосна. Не жртва умилостивљења како Латини проповедају јеретички да Бога треба умилостивити, као да се Бог разгневио, па сада треба принети жртву да се умилостиви Бог. Није то библијски Бог. Није то Бог откривења. Није то Бог Исуса Христа и наш Бог и Отац. Наш Бог је Бог љубави који зна да љубаљу, човек, Бог, анђели и сва створења треба да једни другима служе и да се у томе радују. Зато је названо Јагње Божије од века заклано, заклано саможртвеном љубављу ради нас и ради нашега спасења вечнога.

Бог је то показао када је позвао Авраама праоца да пође из далеке земље Ура Халдејског (то је данашња јужна Мезопотамија) у земљу обећану коју ће му Он дати, али за њега још незнану, непознату. И кренуо је Авраам, стигао у Харан (на северу данашње Сирије на граници са Турском. Тамо су још увек плодни предели). А онда га је Бог позвао да остави и осталу родбину своју и да крене у Ханан, да крене у камениту, кршевиту, пустињску земљу - и то је данашња Јудеја, и да ће му је дати у наслеђе. Чудна је земља браћо и сестре, драга децо - Света Земља. Она је добрим делом, нарочито јужно око Јерусалима и од Јерусалима до Еилата, до Црвенога мора, пустиња. Али, када падне киша, одједном процвета, пролиста. Одједном, Процвјела јест пустиња као крин, Господе. Нешто чудно се дешава где су вештачка језера код нас (Билећко језеро где је велики резервоар воде за хидроцентрале). Може бити годину и више, две да је поплављен неки део око језера, па када се повуче вода одједном врло брзо зазелени се. То је тајна живота којег је Бог створио и у пустињи и у води.

Дакле, дошао је Авраам и пита се како ћу ја наследити ту земљу. Бог му показује као звезде небеске - Толико ће бити потомство твоје. После дугог чекања и учвршћења вере Авраамове даје му сина Исака. И када порасте Исаак и би му двадесет година, Бог крене у нови корак, у нову икономију како кажу Св. Оци, у нови домострој и вели - Хајде да ми принесеш сина на жртву. Западни философ Кјеркегард је направио од тога целу философију сумње, стрепње, анхоса, агоније. Ништа од тога није имао Авраам, био је човек вере. Повео је сина свога и било му је срце сигурно тужно када га је повео уз гору Морију, а то је данашње место где је храм у Јерусалиму (Било је мало брдовитије па је током времена заравњен у време Соломена, па потом у време Макавеја). И каже му Исак - Оче носимо дрва, а где је жртва. Авраам је одговорио речима вере - Господ ће се постарати. На јеврејском то је још јасније - Господ ће се јавити, па ћеш видети шта ће Он учинити. И принео је вољом Исака на жртву. Али, у моменту када је Авраам био готов да свога сина жртвује послушности Богу, из вере у Бога, из љубави према Богу, Бог је зауставио његову руку и покаазо на јагње које се роговима заплело у грање једнога грма и то је била слика Христова. Сина Свога је дао Бог уместо Авраамовог сина. Уместо Исака - нови Исак - Господ Христос. И Он је кренуо у Јерусалим, како рече Јеванђеље - Имају неки овде међу вама који неће умрети док не виде Царство Божије долазеће у сили. Које је то Царство Божије? То је крст на Голготи. Видели су га у почетку малобројни апостоли: Јован, мироносице и разбојник с десне стране, римски капетан и Јосиф и Никодим. А онда су постепено видели и остали апостоли и остали после људи до данас који хоће Христу веровати за живот вечни.

Вера није насиље, вера није механизам. Вера није држане људи у неком грчу, у неком страху, у претњама или чак обећањима. Вера је слободни принос, дар срца љубави Богу, слободноме и човека ослобађајућем. То је тајна Крста и тајна љубави Божије. На Западу су, нажалост, схватили Крст као муку и сликају какав је распети Христос, језуитски или неки други. Боже ми опрости, то је очајник коме треба помоћи, а не како је то код нас у Студеници - заспали Цар Славе, који шири руке да цео свет обухвати. Он је и тада био Цар Славе и на крсту је био на престолу са Оцем, у рају са разбојником, у аду са душама умрлих и са нама на Голготи. И мир је зрачио и утеху давао. Поверио је Мајку Божију, Мајку Своју сину своме усиновљеном и брату своме Јовану и нас све је поверио Њој и њему.

Тако је данашњи дан - дан и Цркве. Крст је та тајна која је саздала Цркву, али је Крст у исто време, браћо моја и сестре, суд. Сада је суд овоме свету вели Господ. Када се Син Божији уздигне на крст, када га уздигну на крст, онда је то био већ суд онима који му хоће веровати за живот вечни, а онима који неће за суд и суђење. Али Божији суд није увек осуда него РАСУЂИВАЊЕ. Зато што је Бог милостив, човекољубив и дошао је да спасе нас грешне. Пре тога, кажу светитељи, а и Јеванђеље сведочи да је Христос добровољно себе принео на жртву у Сионској горњици (то је горња соба) када је на Тајној вечери преломио Тело Своје и излио Крв Своју за живот вечни свега света. То је Света Литургија, Света Евхаристија - Ево вам завештавам Царство које је Мени Отац од вечности завештао да седите са Мном у Царству, за трпезом Оца мога и да једете и пијете храну и пиће живота вечнога. И то је резултат Крста, јер са Крста је истекла крв и вода, када су проболи ребро Господње.Ребро је оно место одакле је Бог узео Еву, а Ева је прва послушала ђавола па навела Адама. Онда је Господ исцелио тим пробадањем, допуштањем пробадања ребра Свога, и Еву и Адама. И истече из ребра крв и вода. Вода је Крштење, крв је Света Литургија, Света Евхаристија - опет плодови Крста. Плод Крста је и силазак Христа у ад, јер је разорио пакао и ниједан више нема у гробу. И нема пакла, откако је Христос разорио пакао, али има паклених стања. Има, нажалост вечних мука у онима који то сами себи припреме и приреде. А има још раја и овде на земљи, а поготово у вечности, онима који душу своју и тело своје припреме за рај. Тако је крст и спасење и суд.

Нека би нас Господ удостојио поклањајући се данас Часноме Крсту и добијајући од њега снаге и силе да дочекамо Христово, како кажу наше народне песме, како још увек у здравицама народ каже - Христово Распјатије ( или Христово расплетеније) и Христово Воскресеније. Да нас Господ удостоји милошћу својим и да нас суди Крстом својим и да одбацимо приврженост греху ђаволу, лажима, клеветама, злобама, оговарањима и разним другим злим делима који изражавају, нажалост, тамне дубине наше непрочишћене и непросветљене душе. Са овог светог места вас молим - Немојте се подавати таквим расположењима, таквим црвима, мољцима који нагризају душу, савест умртвљују, него се радујте Крсту Господњем, радујте се Васкрсењу. Немојте да нам у душу нашу залази мржња. Сваки је човек створење Божије. Када год Бог шаље дете у свет, свако дете макар којим начином долазило у овај свет, он испољава своју веру у човека. Он верује у човека и зато је постао човек и остао у сву вечност човек. Наша је вера Богочовек Христос, распети и васкрсли, а не фарисејска лицемерја, фарисејска подозрења, ситничарења и да не причам даље и не кварим овај дан. Вера ослобађа, вера не поробљује, вера шири груди и срца. Вера је вели Св. Јован Златоусти ново, шесто чуло које је дао Бог човеку из љубави јер су се сва чула у човеку обрукала и воља и срце и осећање, и разум и све друго се обрукало, банкротирало и банкротира увек када се не допуњује вером Божијом, а вера је као струја као енергија која се улива у човека када се спојимо са Христом и када верујемо Христу. Није вера систем веровања. Није вера текст, није вера књиге, није вера закони него је вера Дух Свети који нас надахњује и који се неизрециво моли уздасима неисказаним. Тако је говорио Св. отац Јустин: „Господе, клецам али се држим Тебе макар уздахом, макар сузом, макар вапајем". Те уздахе, те сузе, те вапаје оснажава, изнутра подржава Дух Свети Утешитељ. Зато је дат Цркви. Црква почива на Духу Светоме, не на књигама, на папирима, не на законима, не на текстовима. Јер да је било тако не би Бог послао Сина Свога него би послао књигу као Коран - ево вам учите, читајте и држите се тога. Не спасава то него Живи Бог. А онда, из Живога Бога, кроз Њега добијају снагу и речи и књиге и све остало ошто је Бог дао у Цркви Својој.

Нека би сила Духа Светога васкрсла и нас васкрсавајућа, оживела нас, препородила нас кроз покајање водила у радост. А право хришћанско покајање, браћо моја и сестре и децо је увек радост. Оци говоре о радостотворном плачу који даје радост. Ако човек плаче, а плачемо сви - плач је својство човеково, нарочито у овом палом стању, плач је израз радости. Али, не спасава сваки плач него плач сједињен благодаћу, оснажен и сједињен са Христом, као што су плакале жене мироносице под Крстом. Ту радост вам желим да дочекамо Васкрсење, да дочекамо и многа друга добра која Бог даје. Имајмо поверења у Промисао Божији што нас сналазе невоље. Није све због наших греха, како је говорио праведни Јов - Немојте ми говорити да ме је ово све снашло због греха. Погледајте мирне су колибе лупешке, разбојничке и многи и те како данас добро живе, а огрезли су у зло, крвави до лаката. Није Бог тај који овде завршава Свој суд. Понекад кажњава, понекад награђује, али последња реч је Његова о Другом доласку Христовом. Ми се сваки пут сусрећемо са Христом када овако празнујемо као данашњи празник, нарочито недељом, нарочито у Светој Литургији, али и у сусрету са сваким братом нашим полажемо испит, јер је сваки брат печатом запечачен Божији и носи живи крст, живи покретни крст. Нека би нас Часни Крст оснажио ослободио, окуражио, да подносимо невоље животне. Овај свет смо ми овако уредили, није Бог, како је говорио велики Солжењицин - Није свет овакав изашао из Божијих руку. Ми смо га до овде довели, а онда оптужујемо Бога јер смо себични, без вере и што мислиимо да ми треба да уредимо свет, а онда нећемо да поднесемо после последице тога уређења света.

Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Амин!

Извор: Епархија рашко-приренска