Видео репортажа о узурпацији црквене земље у Ђаковици и остале информације о овом случају
Екипа Гласа Југа посетила је локацију цркве Свете Тројице у Ђаковици пре два дана и могла се уверити да се незаконити радови на црквеној земљи и даље настављају. Градски парк је већ направљен изнад остатака порушеног храма, постављају се стазе и лампе за осветљење парка. И поред писма шефу УНМИК-а г. Заниеру, Владика Теодосије, који је испред СПЦ задужен за обнову српских верских објеката у склопу рада Комисије Савета Европе, није добио никаква конкретна уверавања нити било какав одговор да ће бити предузете неке мере да се отворена узурпација црквене земље и покривање рушевина цркве заустави.
Екипа Гласа Југа коју је водио г. Живојин Ракочевић направила је видео
репортажу о овом случају која је доступна на интернету:
1. YOUTUBE, low-res верзија: http://www.youtube.com/watch?v=pwBjqkIVbzU
2. WMV, фајл боље резолуције (14MB):
http://www.4shared.com/file/55473943/82923d6f/Reportaza_Glas_Juga.html
Напомена: Аутор видео материјала је "Глас Југа" из Грачанице.
Приказане фотографије показују, из истог угла, поглед на цркву Свете Тројице у Ђаковици у априлу 1999. године и на садашњи парк у јулу 2008. године.
Јуче, 16. јула 2008. године, у УНМИК-у је одржана прес-конференција на којој су српски новинари поставили неколико питања везаних за илегалну градњу на црквеној земљи и узурпацију власништва СПЦ. Представник УНМИК-а је вешто одбијао да да било какав коментар о овом случају иако су локални представници УНМИК-а из Ђаковице били дужни да обавесте своје претпостављене да је реч о незаконитом послу и кршењу имовинских права Цркве.
Поред манипулације катастарским подацима манастира Високи Дечани и
одбијања извршења одлуке Шефа УНМИК-а г. Рикера, ово је јоч један случај
отвореног правног насиља и институционалне репресије коју спроводе локалне косовске институције на простору Метохије. Оно што посебно забрињава је чињеница да је међународно присуство на КИМ у потпуној конфузији и да не постоји нико ко има ауторитета да стане на крај отвореном кршењу закона, не од стране појединаца, већ од стране званичних институција. Једноставно, ово питање се игнорише док се не направи парк, да би вероватно после тога Црква била под притиском зашто жели да уклони парк где се играју деца да би открила некакве своје рушевине цркве уколико оне већ нису и потпуно уништене. Те рушевине су сада ружне онима који су их рушили и немилице разносили од 1999. до 2004. године и сада они желе да направе нешто "лепо" и заувек затру трагове почињеног злочина. Ово неодољиво подсећа на бетонирање многих јама и стратишта из Другог светског рата када су тадашњи државни органи желели да направе братство и јединство прикривањем истине о злочинима.
Наравно, општина Ђаковица има пуно и легитимно право да оспорава власништво и СПЦ и било кога другога, али за то постоје судови и правни процес где се другој страни омогућава да заштити своја права. Општина није изабрала овај пут већ је кренула да сама суди и пресуђује. Чињеница да је реч о локацији коју је у свом писму председник општине Ђаковица 10. јула у пуном јеку радова признао као црквену рекавши да се неће на њој ништа радити без консултације са СПЦ и Комисијом за обнову Савета Европе, а затим наредио да се радови још више убрзају представља врхунац лицемерја и отворени показатељ да се председник општине осећа као лице које је изнад закона. У сваком друштву такво понашање је законски кажњиво и од УНМИК-а би било за очекивати да посредује у подношењу кривичне пријаве против извршилаца овог илегалног рада и узурпације црквене земље.
На жалост, овом безакоњу погодује потпуни међународни вакуум на Косову и
Метохији. УНМИК и поред чињенице да Савет Безбедности није одобрио његов
одлазак све виш се смањује и избегава било какво конкретно ангажовање
посебно у корист српске заједнице. Европска мисија нема званично одобрење
Савета Безбедности нити Србије и изложена је потпуном бојкоту српског
становништва док се не обезбеди њен рад у оквирима постојеће Резолуције
1244. Осим тога, и у ЕУ круговима постоје различити међусобни ставови о мисији на самом почетку и оне све више долазе на видело. ОЕБС је годинама само пасивна посматрачка мисија која на терену настоји да избегне сваку конфронтацију са локалним властодршцима, док се КФОР бави само питањима опште безбедности и не улази у ову проблематику. Укратко речено, Срби су као слабија страна препустени безакоњу и самовољи локалних моћника који се понашају као бегови у турско време кројећи и делећи правду по свом нахођењу и вољи не одогварајући никоме, па чак ни законима које су наводно сами донели. Глас Срба који су ушли у нове косовске институције нико не слуша, а и да је у тим институцијама и више Срба били би надгласани као што је то био случај за време учешћа Српске листе за КИМ пре 2004. године.
Уосталом када оне државе, које су омогућиле и признале независност Косова, не могу да контролишу ситуацију на терену, с правом се поставља питање како Срби на Косову и Метохији могу очекивати да преко таквих институција остваре било каква права и заштите своје слободе и достојанства.
Методи затирања српских светиња овим примером у Ђаковици долазе до врхунца, јер је ово завршна фаза потпуног брисања сваког трага постојања српских православних објеката. Док се бесомучно наставља кампања фалсификовања историје, негирања доприноса српског народа и Цркве култури и духовности на овом простору, албанизације српске културне и духовне баштине коју је под тим именом признала ЕУ (чак и Ахтисаријев план) све постаје јасније да је УНМИК на Косову и Метохији потпуно обеснажен и у суштини већим делом демонтиран. У одсуству могућности да се укине Резолуција 1244 на терену албански и неки међународни кругови који подржавају самопроглашену независност активно раде на стварању политике свршеног чина.
У том процесу Срби који живе јужно од Ибра и посебно СПЦ постају колатерална штета и одузима им се право на заштиту својих најелементарнијих људских и имовинских права. Људи се питају шта их чека у независном Косову када међународна заједница на самом почетку толерише владавину безакоња. Црква је о овом слуцају обавестила надлежне институције државе Србије и надамо се да ће ово питање бити поменуто на најновијој седници Савета Безбедности о Косову и Метохији. У међувремену представници СПЦ ће о узурпацији црквеног влашниства, илегалној градњи и фалсификовању историје обавестити све релевантне међународне институције за заштиту људских и верских права јер се овај најновији злочин не врши више од стране неких непознатих екстремиста већ од стране званичних институција самопроглашене државе Косово што додатно компромитује и њих и оне који су их признали и подржавају их у њиховом раду. Потпуно одсуство међународне контроле и супервизије, корупција на свим нивоима, претње и физички напади на међународне службенике који се још труде на помоћи Србима и одсуство елементарних права и слобода, слика је данашњег Косова и Метохије чији властодршци очекују да их свет призна и подржи и поред таквог понашања према хришћанским вредностима и слободама других заједница. Док медђнародни и косовски званичници упорно ћуте, док ћуте и представници косовских невладиних организација које се баве (или би требало да се баве) људским правима, једино се за сада чује глас Цркве и појединих медија у Србији који су се активно ангажовали око овог слуцаја.
Питање Ђаковице није питање парчета земље и неких рушевина храма око којих Црква беспотребно диже галаму, већ питање слободе, поштовања закона и моралне кредибилности друштва и међународног присуства на Косову и Метохији. Ђаковица је огледало у коме се огледа нова косовска власт и од тога да ли ће се питање Ђаковице као и друга слична питања решавати по закону и правди у великој мери треба да зависи какав ће однос према ситуацији на Косову постојати у демократском свету који почива на тим вредностима.
протосинђел Сава Јањић, Манастир Високи Дечани
