Слава цркве Светих апостола у Топчидеру

На празник Светих апостола Петра и Павла, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј је началствовао светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном тим светитељима у Топчидеру.

Саслуживали су протојереји-ставрофори Петар Саиловић и Ђорђе Трајковић, протојереј Бранислав Јелић, јереји Арсеније Арсенијевић и Вукашин Милићевић, као и ђакони Александар Секулић и Ненад Идризовић, у молитвеном присуству старешине храма јереја Владимира Марковића.

Светој Литургији су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, представници Команде за обуку Војске Србије, припадници Гарде Војске Србије и београдског одреда Жандармерије, Специјална јединица ронилаца и спасилаца, представници Општине Савски Венац, чланице Кола српских сестара и многобројни гости.

Благољепију богослужења појањем су допринели чланови хора Мелоди са Дивном Љубојевић на челу.

После свете Литургије и литија око храма, Његова Светост Патријарх је преломио славски колач, који су принели домаћини славе Гојко и Милица Потпарић са породицом, и произнео надахнуту беседу о Светим апостолима Петру и Павлу.

На трпези љубави коју су припремили домаћини славе за све госте и вернике који су учествовали у литургијској прослави Светих првоврховних апостола, старешина храма јереј Владимир Марковић је поделио захвалнице сарадницима који су допринели цркви у Топчидеру својим црквено-добротворним радом. 

Тако је и ове године, по 185. пут у богатој историји топчидерске цркве, прослављена успомена на првоврховне апостоле Петра и Павла са жељом за њихово молитвено заступање свих оних који својим животима подражавају њихов свети пример по речима Светог владике Николаја:

Неуки и уки, но духом једнаки
И љубављу Божјом ко ангели јаки,
Петар прости човек, Павле школовани
Благодаћу Духа оба обасјани.
Две пламене свеће, свеће неугасне,
Две блиставе звезде, високе и красне
Обиграше земљу и светлост пронеше
Све људима даше, ништа не узеше,
Сиромаси пуки — свет обогатише,
Узници и слуге — сав свет покорише...

Црква Светих апостола Петра и Павла подигнута је 1832-1834. године као задужбина кнеза Милоша Обреновића, који је подигао многобројне храмове и манастирске конаке у земљи као и ван ње. Међу њима се истичу црква у Никољу, Аранђеловцу, Савинцу, Горњем Милановцу, Горњој Добрињи, цркву манастира Враћевшнице која је грађена по узору на топчидерску цркву, Саборну црква у Београду и стару цркву у Јагодини. Ипак, од свих својих задужбина највише је волео топчидерску цркву. Према народној традицији, кнез Милош је подигао овај храм у знак свог спасења и благодарности Богу, јер је ту измакао Карађорђевом гневу, и то због пропуста турске војске код Цареве ћуприје у Топчидеру. По другој верзији, кнез Милош је требало да буде погубљен због супротстављања Карађорђу на месту где се сада црква налази. По његовом доласку на власт, испунио је свој завет и обећање саградивши ову цркву, поред његовог летњег дворца, у непосредној близини конака Митрополита Србије.

Црква Светих апостола Петра и Павла ће све до 1863. године бити дворска црква, за коју су везани важни догађаји из времена стварања и организовања државног и црквеног живота обновљене Србије. Историјске околности под којима су Турци порушили све цркве из периода деспота Стефана Лазаревића заузећем Београда, ову најстарије сачувану београдску цркву из периода обновљене Србије чине изузетно важним спомеником културе. Када говоримо о културном и историјском значају ове цркве, посебно треба истаћи и то да је је њен настанак уско везан за националну борбу и стремљења српског народа да се ослободи вековног турског ропства. Наиме, вожд Карађорђе је из Топчидера за време Првог српског устанка 1804. године повео устанике на Београд, ослободио га и извојевао победу српском народу.

Као што је познато, кнез Милош је топчидерској цркви даровао три звона, од којих су два у Првом светском рату скинута и однета у Беч где су заједно са осталим покупљеним звонима из православних храмова претопљена и употребљена у ратне сврхе. Треће најмање звоно је сачувано и данас представља значајну старину. Заједно са црквом и Митрополитовим конаком, стављено је под заштиту државе 1949. године. Та историјска звона кнеза Милоша су објавила слободу и независност Србије после другог хатишерифа из 1830. године.