Нове књиге

Ендрју Лаут: Свети Јован Дамаскин - Традиција и оригиналност у византијској теологији

У припреми je ново издање Мартирие, Издавачке установе Епархије горњокарловачке - Свети Јован Дамаскин - Традиција и оригиналност у византијској теологији. Ова студија обухвата три целине. Прва, Вера и живот износи податке о Јовановом животу и поставља их у одговарајући историјски контекст. Потом, расправља о тези да Јованова мисао није једноставно обликована постојећом традицијом, већ да је она та која је утицала на уобличавање потоње византијске традиције. Друга и највећа целина, Вера и логика посвећена је Јовановом излагању православне хришћанске теологије, посебно у његовом Источнику знања. Последња целина, Вера и слика разматра место слике у Јовановој теологији, и то, како његову одбрану постојања визуелних представа у контексту иконоборачке кризе, тако и његову употребу сликовитог изражавања у омилијама и богослужбеној поезији.

Извор: Епархија горњокарловачка

Ново издање Епархије далматинске: Старац Софроније – Беседе

Последњих неколико година свог живота (обично једном недељно), али често с прекидима због слабог здравља, отац Софроније је беседио са манастирском братијом, али често и са људима који су долазили у манастир, желећи да им на тај начин преда своје духовно завештање.

На жалост штампани текст ових беседа никако не може пренети атмосферу тих сабрања - сву ту свечаност и радост која је испуњавала срца оних који су слушали речи овог великог духовника. У речима овог предивног старца није било ни најмањег трага некаквог аутоматизма, јер су свака његова реч и израз били испуњени љубављу и жељом да се слушаоцима на прави начин пренесе суштина онога о чему је старац говорио. Управо због тога, његове мисли су лишене сваке апстракције, безличности и слободно се може рећи да се у свакој његовој речи осећа откуцај његовог срца, толико испуњеног љубављу.

Нова издања Института Академије Српске Православне Цркве

Институт Академије Српске Православне Цркве за истраживање и очување културног наслеђа у Сремским Карловцима објавио је крајем 2009. и почетком 2010. године две публикације које изражавају братски однос двају православних народа - Срба и Грка.

Прва књига је рад Димитроса Г. Петаласа под називом Речи словенског порекла на Пелопонезу (осим топонима). Уредник издања је др Мирко Томасовић, директор Института, а као рецензент потписује се протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, директор Високе школе - Академије Српске Православне Цркве при којој је основан Институт за истраживање и очување културног наслеђа. Преводилац са грчког језика био је С. Јакшић. Аутор књиге Димитрос Г. Петалас је професор средњовековне упоредне књижевности започео је свој на истраживању етимологије речи у грчком језику које воде порекло из словенског језика потакнут својом дедовином у селу Врбици у Грчкој.

Фото албум "Из смрти у живот" доступан на интернету

Информативно-издавачка установа Српске Православне Цркве, у сарадњи са Министарством вера Републике Србије, у знак сећања на Патријарха српског Павла и дане његовог величанственог испраћаја, штампала је фото-албум Из смрти у живот. Као мало уздарје Цркве свом верном народу и свима који су у личности Патријарха Павла препознали лучоношу Васкрсења Христовог или су, као људи од вере, односно људи добре воље, спремни да прихвате његову кратку, али мудру поруку Будимо људи! - Информативно-издавачка установа Српске Православне Цркве је на дан четрдесетодневног помена присутнима у храму Светог Саве поклонила по један примерак овог фото-албума.

Због великог интересовања верника, који тог дана нису присуствовали помену блаженопочившем Патријарху Павлу, фото албум Из смрти у живот од данас је доступан на званичној интернет-презентацији Српске Православне Цркве на адреси:

http://www.spc.rs/files/books/ispracaj/index.html

Тихи сапутник на богочовечанском путу

Радмила Мишев: Трагање за духовним видом; библиотека Духовне стазе; Ризница српске духовности, Ваљево, 2010.

Одакле почети, кад у безбожном свету, одрасли без Бога, без мудрости сопственог народа, без елементарног знања шта је Црква, наша сопствена Црква, шта је молитва, шта је све живот, кад у болу, у безнађу, останемо сами у мраку, пред раљама смрти? Одакле почети, кад једино у себи осећамо болну чежњу да поверујемо да Бога има и да нас Он воли. Како прићи, како разумети, како учинити први корак, и други и трећи? Дивна књига Радмиле Мишев нас је просто узела за руку, увела нас у цркву, показала нам где је шта (као што човек чини са пријатељима који ће дуго остати у његовом дому), представила нам укућане, дала да осетимо чар љубави и очекивала љубав, да. Дивна, зато што је лишена великих претензија, осим да буде тачна и лако разумљива, показала је самом собом како је величанствен, добар, једноставан и дубок живот по Богу.

Монахиња Нектарија (Маклиз): Александра Романов, последња руска царица

У припреми је ново издање Епархије далматинске 

... Ако јoш увек постоји неки партизан или слепац, који не може осетити добродушност и благородство њене личности... Бог му помогао! Ова жена је већ једно десетлеће мртва - убијена у неком подруму заједно са својим најмилијима. Мора ли и даље, чак и по смрти бити ружена само зато што је њена смрт била прелудиј славном рођењу Чеке и Стаљина? А што се освете тиче. Заборавите - ни она ни њен супруг нису били такви људи. Али правде ради, сећање на ову добронамерну и пожртвовану породицу мора се очувати.

Ј.К. Сквајр

Александра Романов и хришћанска монархија

Обавијена вишедеценијском тајном и опскурно лажним приказима нехотице су је оцрнили они који су користили само оне изворе који су је клеветали. Тако је на жалост постало уврежено и опште прихваћено царицу Александру сматрати као слабу, деспотску и полухистеричну особу. Али од оних који су јој били блиски, или је чак само једном у животу срели видимо сасвим другачију личност - верујућу и великодушну жену која је несебично волела свог Господа, сународнике и своју породицу. А ни храбрости јој није недостајало, јер могла је побећи у време када је њена породица пролазила кроз велику драму у којој је на послетку и сама пострадала. Одбијајући да устукне пред могућношћу одласка, и те везе које је тако непоколебиво учврстила у свом срцу и вољи постадоше оруђе њене смрти као и смисао њеног живота.