Наука

Свети владика Николај: Беседа о Божићу

Емануил – с нама је Бог. Не идол, и не идеја, и не слутња ни теорија, него истински и прави, вечни Бог. Он се родио као младенац од приснодјеве Марије. Празник Његовог рођења – колико нам је познато – само се на српском језику од свих језика на свету назива Божић или Богић, што ће рећи Мали Бог. Као што би сина царевог назвали царевићем, или сина краљевог краљевићем, тако су Срби од старине назвали Сина Божјег – Божић. Дан Његовог рођења, дакле, назвали су Срби по суштини или по битности Рођенога у тај дан – Божић. Како је то дивно, и пуно разума и словесне красоте! Често народна терминологија помаже теологији, олакшава схватање великих догми вере наше. Превечни Син Божји јавио се у телу, као чедо Божје, као Мали Бог; иако Бог од Бога, Светлост од Светлости, једнобитан са Оцем и савечан Оцу, но у коловрату времена мали због тела и у телу – Божић.

Литургија Светог Василија Великог

Литургија Светог Василија Великог служи се свега 10 пута у години и то: на Бадњи дан; на Обрезање Господње (а то је и дан празновања Светог Василија Великог); на Крстовдан уочи Богојављења; прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете Четрдесетнице (Часног поста); на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако би Божић или Богојављење пали у недељу или понедељак на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоустог, а на сам празник Литургија Светог Василија. Поредак ове Литургије готово је исти као и Златоустове Литургије. Разлика је само утолико што су неке молитве - у Канону Евхаристије - које свештеник чита дуже. Уместо Достојно јест јако воистину..., пева се на 8. глас:

Христос се рађа, славите!

„Христос се рађа, славите! Христос са небеса, у сусрет му изађите! Христос на земљи, узносите се!”

Ево, већ неколико недеља одјекује у цркви ова вест, чија радост и новост никада неће пресушити. И, наравно, сав смисао припреме за празник Рођења Христовог, која почиње четрдесет дана пре самог празника, састоји се у томе да можемо очистити, просветлити наше срце, наш ум, чинећи их поново стаништем нечег најрадоснијег од свега оног што је човеку дато да сазна. Јављам вам радост велику (Лк 2, 10) – овим речима анђела пастирима који су чували стадо у божићној ноћи почиње Јеванђеље, почиње хришћанство. И за човека је можда најтеже од свега да схвати, да појми управо то да радост која није ни налик на било коју овоземаљску радост представља саму суштину хришћанства.

Протојереј Слободан Лукић: Витлејемска радост

Хришћанско искуство Божића јесте превасходно искуство истинске радости. Она извире из учешћа у неизрецивој тајни Богооваплоћења, за које нас Црква нарочито припрема својим богослужењем у ове претпразничне дане. Зато је увијек потребно, нарочито данас, запитати себе да ли заиста доживљавамо и осјећамо ту радост и да ли свој живот темељимо на њој.

Давно је речено да нити има хришћанства без радости, нити праве радости без хришћанства. Свака тема која се тиче Цркве и нашег живота у њој има смисла само у контексту те велике радости коју благовијести Јеванђеље, како на почетку – „Не бојте се; јер вам, ево, јављам радост велику” (Лк. 2,10) – тако и на крају – ”А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом” (Лк. 24,25).

Христовим рођењем разрешен си свеза старог рођења

Увек актуелну беседу 38. на Богојављење тј. Рођење Христово, чије одломке доносимо, Свети Григорије Богослов изговорио је у Цариграду, почетком 380. или 381. године. У то време на Истоку је још увек Божић празнован у склопу празника који се називао Јављање или Богојављење. Поред Рођења Христовог, тог дана прослављано је још и поклоњење мудраца, Христово крштење, али и свадба у Кани Галилејској. Празник Божића издвојен је на Истоку у деценијама које су следиле, по узору на традицију која је већ постојала на Западу.

Посебне недеље поводом празника Рођења Христовог – Детињци, Материце, Оци

У црквеним службама поводом празника Рођења Христовог постоје три посебне недеље, две пре, а једна после Божића. То су Недеља Праотаца, Недеља Отаца и Недеља Богоотаца. У Недељу Праотаца (у српском народу познатoj као Материце) помињемо на богослужењима све родоначалнике Народа Божјег, од Адама до Јосифа, заручника Маријиног. Помињемо и све пророке који су проповедали о Христу, од Самуила до Јована Крститеља. У Недељу Отаца (у нас познатој као Оци) прослављамо све Исусове претке по телу који се наводе у родослову у Јеванђељима од Матеја и Луке. У Недељу Богоотаца, после Празника Рођења Христовог, чинимо успомену на Праведног Јосифа, заручника Маријиног и на цара Давида као директног претка Исусовог.