Наука

О празнику Успенија Пресвете Богородице

Огради ум мој, Спасе мој, јер Ограду света хоћу да похвалим -   Пречисту Матер Твоју.  Тврђавом речи оснажи ме, и дубином појмова ојачај ме. Јер си Ти рекао да ћеш испунити, молбе оних који с вером ишту. Зато ми даруј језик, и говор, и мисао непостиђену.

        Јер сваки дар просветљења даје се од Тебе, Светлодавче, који се усели у утробу Вечнодевствену.
(Икос на Успеније Пресвете Богородице)

Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. 

Георгије Флоровски, О границама Цркве

Веома је тешко дати тачну и прецизну дефиницију раскола или схизме (правим разлику између “богословске дефиниције” и једноставног “канонског описивања”. - Овде и даље графичко истицање текста припада аутору). Јер је црквени раскол увек нешто што је противречно и противприродно, парадокс и загонетка. Наиме, Црква је јединство. И целокупан њен живот је у том јединству и уједињењу, око Христа и у Христу. Јер и једним Духом ми се сви крстимо у једно тело (1 Кор 12, 13). И праслика тог јединства јесте Тројична Једносуштност. Мера тог јединства је католичност (или саборност), када се непробојност личних схватања смекшава, па чак и укида у савршеном једномишљу и једнодушности, и велики број верујућих постају једно срце и једна душа (уп. Дап 4, 32). Раскол је, напротив, осамљивање, издвајање, губитак и подривање саборности. Дух раскола се директно противи духу црквености.

Преображење Господње – празник незалазне светлости

Данас бездан неприступне Светлости (изли се)! Данас безгранични излив Божанскога сјаја на гори Тавору Апостолима засија! Данас се обзнањује Старог и Новог Завета Господар Исус Христос, мени драга Личност и Име, заиста најслађе и најжељеније и сваки појам сладости превазилазеће. Данас начелник Старог (Завета) Мојсије, божански законополагач, на гори Тавору стоји пред Христом Законодавцем као Владарем и осветљује се Његовим домостројем (очовечења), у који је у старини био праобразно посвећен  јер то, рекао бих, означавају „леђа Божја“ (2 Мојс. 33, 23)  и јасно види славу Божанства покривен раселином стене, као што каже (Свето) Писмо (2 Мојс.33, 2223). А Стена је Христос, оваплоћени Бог Логос и Господ, као што нас јасно научи божански Павле, рекавши: „А Стена беше Христос“ (1 Кор. 10, 4), који Својега тела као неки најмањи отвор отшкрину и светлошћу изобилном и јачом од сваког вида присутне обасја. (Преподобни Јован Дамаскин)

Празник Преображења Господа нашег Исуса Христа један је од дванаест великих Господњих празника из домостроја нашега спасења. Овај празник по својој тематици повезан је са свим оним спасоносним догађајима из Спаситељевог живота који су се догодили непосредно пред Његово страдање и славно Васкрсење. Како би пред своје страдање апостолима на видљив и опитан начин открио своју Божанску силу и славу, Христос је на високу Таворску гору повео Апостоле Петра, Јакова и Јована и пред њима се Преобразио показавши им своју Божанску славу и силу. Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство. Према еванђелским сведочанствима у тренутку Преображења Спаситељево лице засијало је као сунце, а хаљине Његове постадоше беле као светлост. Такође еванђелско казивање нам сведочи о јављању Старозаветних пророка Мојсеја и Илије приликом Христовог Преображења.   

Филистејци

I  ИМЕ

У Старом завету име Филистејци, pelišti, често се пише са одређеним чланом. Још чешћи је назив у множини pelištim, обично без одређеног члана. Област коју су насељавали била је позната као „земља филистејска“, 'erec pelištim, или Филистеја, pelišet. Из овога се доводи данашњи назив те области Палестина.

Превод Седамдесеторице (LXX) доносио је ту реч различито, као Филистим (углавном у Петокњижју, ИНав и Суд), Елинас (Ис 9,12) и алофилос  (allophylos),  алофили,  „туђинци, странци“ (али не у Петокњижју и ИНав). Биће да је име идентично са prst у египатским текстовима (хиjероглифски текстови користе при писању страних имена једно r уместо t, које нису имали) и са речју palastu у асирским клинастим текстовима.

Протојереј-ставрофор Саватије Божић (1859-1960)

Отац Саватије је рођен, највероватније, 28. децембра 1859. године по Јулијанском календару, односно 9. јануара 1860. године по Грегоријанском календару, од родитеља тежака Јована и Анђелије у селу Река, тада општина Рудно и срез Студенички, данас општина Краљево.

Хришћанска лекарска етика

Хиљадама година у европској култури постојала је блиска и чврста веза између религије, етике и медицине. Циљ човековог постојања на свету који је осмислило и задало Хришћанство испуњавао се конкретним оријентацијама, вредностима, моралним нормама и остваривао се у конкретној практичној делатности милосрђа и лечења. Ту је везу откривала традиционална професионална лекарска етика као ниједна друга форма примењене професионалне етике.