199. годишњица боја на Чегру

Министарство рада и социјалне политике Владе Републике Србије саопштава да ће се 31. маја 2008. године са почетком у 12.00 часова у оквиру Спомен-комплекса на Чегру код Ниша обележити 199. годишњице знаменитог Боја на Чегру. Крај споменика на Чегру биће положени венци и одате високе државне почасти. Венце ће положити представници Министарства рада и социјалне политике, високa делегацијa Генералштаба Војске Србије, града Ниша, нишке општине Пантелеј и невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Бој на Чегру, који се одиграо 31. маја 1809. године, представља један од најтрагичнијих оружаних сукоба у читавом раздобљу Првог српског устанка. Српски устаници, предвођени Стеваном Синђелићем, упркос херојског отпора нису успели да остваре победу у овом боју који је означио почетак слома устанка у Београдском пашалуку.

Борећи се против надмоћнијег противника српски устаници пружили су пример безмерне храбрости и патриотизма који је остао уткан у колективну свест нације током читава два наредна столећа.

Обележавајући 199. годишњицу боја на Чегру Министарство рада и социјалне политике Републике Србије позива уредништва писаних и електронских медија да извештавањем о најављеној манифестацији дају свој пуни допринос очувању сећања на чегарске јунаке.

Као подсећање на чегарске јунаке у наставку саопштења за јавност налази се осврт великог француског песника епохе романтизма, Алфонса де Ламартина, који је у свом делу Пут на Исток поред осталог нагласио:

``За четири дана хода, час преко приступачних планина, час преко необично плодних, али опустелих долина и поља, стигох у равницу око Ниша, последње турске вароши готово на самој граници са Србијом; ишао сам, на коњу, пола сата испред каравана; сунце је пекло; на око миљу од града, угледах широку белу кулу како се уздиже усред равнице блистајући као да је од парског мермера; ка њој ме је водила стаза; приближих јој се и, пошто сам турском дечаку који ме је пратио дао да ми причува коња, седох у сенку куле да мало одспавам; тек што сам сео, када, подигавши поглед ка споменику у чијем сам хладу био, запазих да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мермера или белог камена, саграђени од људских лобања, распоређених у једнаким слојевима. Те лобање и та људска лица, оголели и побелели од кише и сунца, облепљени с мало песка и креча, градили су славолук који ме је заклањао; могло их је бити од петнаест до двадесет хиљада; на некима су се још држале власи, које су лепршале на ветру као лишај и маховина; дувао је лак и свеж планински поветарац и, увлачећи се у безбројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао тужно и болно цвиљење. Није било никога да ми објасни какав је то варварски споменик; дечак који је држало за узде два коња играо се комадићима лобања у распадању у подножју куле; био сам толико скрхан од умора, врућине и сна, да заспах главе прислоњене уз те зидине од посечених глава; када сам се пробудио, око мене је био караван и мноштво турских коњаника, који су дошли из Ниша да нас прате при уласку у варош; рекоше ми да су то главе петнаест хиљада Срба, које је паша погубио у последњој српској буни. Та равница била је поље смрти тих племенитих устаника, а споменик њихова гробница; поздравих погледом и срцем земне остатке тих јунака чије су одрубљене главе постале међа независности њихове отаџбине.

Србија, у коју смо улазили, сада је слободна, а из куле Срба изгинулих за своју земљу планински ветар је измамљивао песму слободе и славе! И Ниш ће ускоро бити у њиховим рукама: нека чувају овај споменик! Он ће учити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им коју су цену њихови очеви за њу платили.``

Извор: Министарство рада и социјалне политике Републике Србије