Библиотеке у Византији

У античком граду Византу нема података о постојању било какве традицији писања, скупљања и преписивања књига, пре него што је на његовим темељима Свети цар Константин Велики (око 280-337. г.) основао нови град Константинопољ. Исто тако нема никакве белешке о постојању библиотеке или философске школе. Све ово упућује на то да је библиотечка традиција почела да се развија од периода оснивања Константинопоља.

У античком граду Византу нема података о постојању било какве традицији писања, скупљања и преписивања књига, пре него што је на његовим темељима Свети цар Константин Велики (око 280-337. г.) основао нови град Константинопољ. Исто тако нема никакве белешке о постојању библиотеке или философске школе. Све ово упућује на то да је библиотечка традиција почела да се развија од периода оснивања Константинопоља. Постоји претпоставка да је Свети цар Константин Велики основао дворску библиотеку, после пребацивања државне управе из Рима у Константинопољ 330. године. Ова претпоставка доводи се у везу са тежњом Светог цара Константина Великог да од Константинопоља направи верну копију Рима (Нови Рим), али нигде нема податка да је тада основао библиотеку. Из тог периода постоји наредба Светог цара Константина Великог упућена Јевсевију Кесаријском, да му се у скрипторијуму библиотеке у Кесарији Палестинској изради 50 копија Светог Писма. Он у наредби наводи да му копије требају за цркве у Константинопољу а не за снадбевање дворске библиотеке.

Константинопољ је израстао у образовни и духовни центар после смрти Светог цара Константина Великог, за време његовог наследника Констанција II (317-361. г.). Први наговештај о постојању дворске библиотеке у Константинопољу налази се у похвалној беседи државника, ретора и философа Темистија (317 - око 390. г.), упућеној цару Констанцију II (највероватније 357. године). У беседи Темистије честита цару због тога што је о државном трошку предузео да реконструише и сабере целокупно хеленско књижевно наслеђе, које ће бити преписано од стране најбољих писара. Овакво сведочанство указује да оснивање дворске библиотеке ипак припада периоду за време владавине цара Констанција II, јер је то најстарији податак који имамо о њој, чак и ако се узме у обзир да цар Констанције II није њен оснивач.

Према историчару Зосими из Константинопоља, за време цара Јулијана Апостате (331-363. г.), наследника цара Константција II, библиотеке је била смештена у царском трему (наткривен ходник са стубовима), где су се налазили сви списи које је цар Јулијан Апостата поседовао. Неуморно је набављао нове списе и са већом пажњом је вршио преглед библиотеке него осталих царских ризница. Велики антички историчар Амијан Марцелин (325/335 - око 400. г.) описује цара Јулијана Апостату као библиомана.

У Теодосијевом кодексу (14.9.2) налази се белешка да је 372. године цар Валенс (328-378. г.) наредио да се запосле седморица писара (четворица за грчки и тројица за латински текст) и неколико сарадника који ће водити бригу о библиотеци. На основу овог податка, знамо да је дворска библиотека поседовала грчке и латинске списе, који вероватно нису били смештени одвојено, као што је то био случај у библиотекама на Западу.

Цар Теодосије II (408-450. г.) је 425. године издао је декрет о оснивању Цариградског универзитета, на коме су се налазиле катедре за изучавање граматике, реторике, права и философије. Сасвим је могуће да је у склопу универзитета уврштена дворска библиотека, која је полако добијала статус централне библиотеке у Византијском царству. Према белешци византијског хроничара и теолога Јована Зонаре (12. век), у библиотеци се налазило око 120.000 томова пре него што је настрадала у пожару 475. године. После пожара извршена је рестаурација фонда.

Библиотечки фонд дворске библиотеке није садржао само хришћанске списе него и списе које припадају хеленској баштини. Не зна се тачно ко је користио фонд библиотеке. Могуће је да је у почетку коришћење фонда било намењено само члановима царске фамилије, онима који су служили на двору и одабраној групи научника. Од периода када је Теодосије II основао Цариградски универзитет, дворска библиотека имала је сврху Универзитетске библиотеке.

Постоји легенда да је 726. године цар Лав III Исавријанац (685-741. г.) спалио Цариградски универзитет са његовом библиотеком. По речима Михаила Глике (XII век), библиотека је постојала за време владавине цара Лава V Јерменина (775-820. г.). Он каже да се библиотека, коју је основао Констанције II, налази у Октагону и да садржи 36.500 списа. После овога губи се сваки траг њеног постојања.

БИБЛИОТЕКА ВАСЕЉЕНСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

Патријаршијска библиотека у Константинопољу основана је са тенденцијом да представља главни извор за изучавање теологије, у чијем фонду су се налазили патристички, догматски и егзегетски списи. Она је стара исто као и сама Васељенска Патријаршија, што указује на то да је она једна од најстаријих теолошких библиотека у хришћанском свету.

Не зна се тачно где је библиотека била смештена и како је била уређена, једино што се зна да су књиге у периоду од IV и VII века биле смештене у Патријаршијској резиденцији, која се налазила близу Цркве Свете Софије. За време Патријараха Томе I (6. в. - 610. г.), саграђена је нова зграда (Томин Триклинијум) да служи као Патријаршијска резиденција. У њој је вероватно била смештена библиотека, све до 791. године, када je зграда потпуно изгорела у пожару.

По традицији која је се практиковала на Западу, у Патријаршијској библиотеци су оформљена два одељења, једно за грчке а друго за латинске списе. Сасвим је могуће да је постојао библиотекар који је био специјализован за рад у одељењу за латинске списе. У документима са Шестог Васељенског сабора у Константинопољу (680-681. г.), налази се саопштење да је Патријаршијски хартофилакс ђакон Георгије донео из библиотеке у саборску салу неке списе које папски делегати нису понели са собом. У документима се спомињу и списи Григорија Ниског, Јована Златоустог, Кирила Александријског, Дионисија Ареопагита и Архиепископа антиохијског Јефрема. Запис о постојању званичне службе библиотекара (библиофилакса) први пут се појављује у документима Седмог Васељенског сабора, где се помиње „побожни монах и библиофилакс Стефан". О организацији и административној хијерархији у библиотеци нема никаквог податка.

Константинопољски Патријарх у чијем су културном животу књиге имале важну улогу био је Патријарх Фотије I (око 810-892. г.). Његова заљубљеност у књиге и његови списи, као што су Библиотека и Лексикон, до данашњих дана изазивају велику пажњу историчара и познаваоца византијске књижевности. До краја свога живота засигурно је знао све књиге које постоје у Константинопољу и шире. За човека тако високе репутације није било библиотеке која му није била доступна. Његово учешће у раду Патријаршијске библиотеке искључиво је предмет слободног закључка, јер нема никаквих података о томе у изворима. Зна се да је поседовао своју приватну библиотеку и да је време које је проводио читајући књиге са својим пријатељима за њега био највећи животни благослов.

Мало се зна о Патријаршијској библиотеци у периоду од IX-XII века, осим да је остала неоштећена после страшног пожара који је уништио дрвенарију Цркве Свете Софије и да је била смештена у обновљеном Томином Триклинијуму. Фонд библиотеке се повећавао у складу са појавом и ширењем хуманистичке ренесансе за време династије Комнина у XII веку.

Можемо да дамо мали закључак о историју Патријаршијске библиотеке од њеног оснивања до 1204. године, када су крсташи освојили Константинопољ: да се у Патријаршији налазила велика теолошка библиотека са архивом; и да нема начина да се сазна које су књиге сачињавале првобитни фонд, због тога што су оне делиле исту судбину као и Томин Триклинијум, који је неколико пута био спаљен до земље. По освајању Константинопоља од стране крсташа, Патријаршија је поново смештена у обновљени Томин Триклинијум. Да ли је и библиотека била пребачена у Томин Триклинијум? Сасвим могуће, али то је само ствар наговештаја, за шта нема поузданих података у изворима.

После Отоманског освајања Константинопоља 1453. године, Патријаршија је мењала неколико места пребивања док на крају није смештена у део града који се зове Фанар, где се још увек налази. За време Отоманске владавине, привилегије које су гарантовале безбедан живот православних хришћана у Константинопољу омогућиле су да се изврши ревизија фонда Патријаршијске библиотеке. Средином XVI века, Патријаршијски писар Теодосије Зигомал саставио је каталог рукописа који су се налазили у фонду. Од каталога је сачуван само један фрагмент, на коме се налази попис 174 рукописа. Када је седиште Патријаршије пребачено у Фанар, тамо се налазила мала парохијска црква посвећена Светом Георгију, у чијем торњу су првобитно били смештени библиотека и архива. Од библиотечког фонда и архивске грађе која се налазила у торњу, формиран је почетни фонд данашње Библиотеке Васељенске патријаршије са архивом.

ПАТРИЈАРХ ФОТИЈЕ ВЕЛИКИ - ЉУБИТЕЉ КЊИГЕ

Константинопољски Патријарх у чијем су културном животу књиге имале важну улогу, био је Патријарх Фотије I (око 810-892). Његова заљубљеност у књиге и његови списи, као што су Библиотека и Лексикон, до данашњих дана изазивају велику пажњу историчара и познаваоца византијске књижевности. До краја свога живота засигурно је знао све књиге које постоје у Константинопољу и шире. За човека тако високе репутације није било библиотеке која му није била доступна. Његово учешће у раду Патријаршијске библиотеке искључиво је предмет слободног закључка, јер нема никаквих података о томе у изворима. Зна се да је поседовао своју приватну библиотеку.

Извор: Православље