Блажени изгнани правде ради

Апостол Павле наиме кажи и ово: „Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама"?(1.Кор 3,16) Зато, када би нас на то да браћи пружимо помоћ мање нагонила љубав, ипак смо у овом случају морали схватити да су то храмови Божији који су пали у заробљеништво, те да не смијемо дуго чекати и, не бринући за бол, подносити да храмови Божији буду дуго у сужањству, него да употребимо све могуће снаге и да брзо радимо како бисмо својим служењем задужили Христа судију и Господа Бога нашега. Каже апостол Павле: „Који се у Христа крстисте у Христа се обукосте" (Гал 3, 27) Зато у нашој заробљеној браћи треба посматрати Христа, из погибије ропства треба искупити Њега који је нас искупио од погибије смрти".

Искуство свете Цркве свједочи о томе да су одувијек постојали појединци, веће или мање скупине људи који су наносили зло хришћанима. И одувијек су истински хришћани хитали да напаћеним прискоче у помоћ гледајући у оном који страда лик самог Христа. Тако се и његово преосвештенство епископ Иринеј свјесно и намјерно овог викенда обрео у Мелбурну.

Прво, да би својим учешћем потпомогао доботворну акцију „Параћинско вече" чији је циљ прикупљање помоћи за Дом за ментално ретардирану дјецу и за дјецу са посебним потребама о којој се старају монахиње манастира Свете Петке. Иначе, ово хуманитарно вече већ 26 година организује парохија Свете Петке у Рокбенку на челу са пожртвованим и вриједним протопрезвитером Душаном Ракићем. Охрабрујуће је било видјети толики број наших људи који слиједећи Христов примјер немоћним и болесним прискачу у помоћ.

Следећег дана, на празник Рођења пресвете Богородице, такође је задивљујуће било видјети препуну Цркву светог архиђакона Стефана коју су испунили вјерници парохијâ Кинзборе и Френкстона. Више стотина православних Срба из Френкстона окупило се на позив свога епископа Иринеја и протопрезвитера- ставрофора Недељка Милановића ради одржавања парохијског састанка. Био је то прави сабор, по угледу на оне предањске, гдје је у Љубави била сабрана пуноћа свете Цркве. Епископ као архипастир, презвитери као пастири и апостолски савјет те народ Божији, који се као стадо окупио око онога који долази у име Господње. Наиме, послије немилих дешавања у Френкстону, када је група појединаца потпуно неканонски дала отказ своме свештенику те узроковала немире покушавајкући да спроведе потпуну самовољу, било је нужно да, се ради и Истине и у Истине одржи овакав састанак.

Да подсетимо, ситуација је кулминирала пошто је незаконита управа Црквено-школске општине у Френкстону покушала да истјера канонски постављеног свештеника из стана, забранила приступ свештенству и огромној већини вјерника у Цркву Светог Стефана Дечанског те довела рашчињеног и некакноског свештеника на парохију. Тако је православни српски народ остао без храма, истјеран и прогнан са земље којој је приносио зној лица свога ради имена Божијег. Због отимања светињã и земље у старом крају рида и плаче отјерани народ Косова и Метохије, а иста судбина, ево, задесила је и овдашње људе који су се молитвено сабирали око светог краља Стефана Дечанског.

Међутим, страдајући и напаћени народ није остао сам. Огромна љубав свештенства СПЦ у Аусталији и на Новом Зеланду на челу са епископом Иринејем није изостала. Епископ је дошао да са страдајућом паством подијели бол. Ко у таквим тренуцима не би било тужан, гледајући море народа који не може у својој цркви да се моли Богу? На састанку епископа, свештенства и народа посвједочена је истинска хришћанска православна љубав. Заиста, ако страда један уд, с њим страдају сви удови и ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (Кор 12,26) Била је то пројава правог једниства наше Цркве јер је бол оних који пате убројана у бол свих који су били присутни. Љубав је нагнала све да ублаже бол оних који страдају. Кроз уста епископа постало је јасно да цјелокупна црквена заједница не може бити вјерна Богу уколико се не саживи са онима који пате и уколико не предузме све, па и земаљске мјере како би се ријешили настали проблеми. Јер, како рече преосвештени епископ: „Ви сте храм Божији јер Бог обитава у вама! Неко се огрешио управо о тај храм, о вас"! Владика је стога пружио и самога себе у замијену за слободу оних који пате: „Ако треба неко да иде на клање, ја ћу ићи. Овде је истински Црква сабрана. Овде је дакле и Христос, а где је Христос ту је и нада!"

Заиста, у старој Цркви се одувијек говорило о правој истини без бојазни да ће их чињенице живота демантовати. Управо је то била она снага која је Цркви осигурала побједу упркос организованом прогону у оном паганском свијету. Та иста снага Љубави још увијек живи у светој Цркви Христовој, само јој треба допустити да постане дјелатна. То конкретно значи да је потребно уклонити се од зла и чинити добро, тражити мир и ићи за њим (Пс. 33.).

Православни хришћанин данас треба да си постави питање: колико је ради истинског духа хришћанске слободе, а не самовољне и самоумишљене такозване „слободе" спреман да се ослони на правдољубље, а зенемари ситне личне интересе? Треба се потрудити да наша православна српска заједница данашњем свијету пружи слику људи који исказују љубав свима, а зло никоме.

Извор: Епархија аустралијско-новозеландска