Божићна порука Митрополита Амфилохија

Христос се роди!

Благословена Нова Година Доброте Господње!

Благовијест тајновидца Јована Богослова. браћо, открива нам и јавља неизрециву тајну Онога који је „Први и Посљедњи, Почетак и Свршетак" (Откр. 22, 13). Његово Рођење прослављамо управо на Божић, дан у који се Он предвјечно рођени, родио и у времену, кад је „дошла пуноћа времена".

„У почетку бјеше Ријеч, Слово (Логос), каже Свети Јован, „и Ријеч бјеше у Бога, и Ријеч бјеше Бог... Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. У Њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима." (Јн. 1, 1-4). Ту вјечну тајну Бога Слова (=Логоса, Ријечи), јављену у времену, још јасније нам посвједочује Боговидац Јован следећим ријечима: „И Ријеч постаде тијело (=човјек) и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине." (Јн. 1, 14)

На Божић је Бог загрлио својим вјечним божанским загрљајем човјека, људску, свечовјечанску природу и кроз њу све видљиве и невидљиве свјетове. Од тада па заувијек, нијесмо сами у васиони; нијесмо изгубљени, нити смо више подложни смрти и ништавилу. Христовим Рођењем човјек је постао вјечно, богочовјечно биће. У Њему, „Предвјечном Богу Дјетету младом", Богомладенцу, вјечном Слову и Ријечи Божјој, све што постоји, постало је словесно и рјечито, мисаоно и смисаоно. Од Божића и Божићем радост је бити човјек, радосно је рађати се на земљи и живјети на њој. Рођењем Христовим постаје вјечно радовање свако рођење. Њиме сваки човјек, свако створење, постаје наш вјечни брат и сабрат. На Божић сам Бог постаје наш Отац и наш брат; Он као вјечна Љубав, Која нам се јавља и Којом нас прожима, рађајући нас и препорађајући Рођењем „не од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога." (Јн. 1, 13)

Он Који својим Рођењем „све твори ново", вјечном обновом и новином, и јесте за нас благословена Нова Година Доброте Господње. Он даје једини истински и прави смисао прослављању Нове Године. Без Његове Личности, као Почетка и Пуноће свега постојећег, а тиме и времена, „вријеме земно и судбина људска" били би заиста „два образа највеће лудости", по богонадахнутој ријечи Петра II Петровића Његоша. Ако прослављамо Нову Годину без Њега и ван Њега који даје вјечни Смисао свему постојећем, па и времену, у коме бића настају и постоје, остварујући свој вјечни смисао, онда се с правом пита исти Његош „рашта је шћела људима, усред зиме кад јој вријеме није." Суштина његове вјере, као и милиони људи прије њега и послије њега, од времена Јована Богослова до данас, посвједочена је у његовом завјештању: „Слово је Божје све из ничега створило, Његовом Закону је све покорно."

Овом јовановском истином о вјечном Слову Божјем „кроз Кога је све постало", укроћена је и преображена неартикулисана свесловенска стихија, превођењем од стране Св. браће Ћирила и Методија на словенски језик Светог Еванђеља по Јовану: „В начале бје Слово". (У почетку бјеше Логос, Ријеч) Од тада па до данас, све што је свето и честито код свих словенских народа, као уосталом и код свих земаљских народа, рођено је и добило свој Смисао, добија га и данас, на темељима и у свјетлости ове истине. „Познајте истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 32). Онима који познају и признају ову истину и који живе њоме дарује се слобода од сваке врсте тираније, зла, мрака, мржње, смрти и демонских сила.
Овом истином о вјечном Слову Божјем, вјечном Смислу и осмишљењу свега, прогледао је и наш народ, од слијепог поставши окат и видовит, од народа који ходи по тами, поставши и постајући Народ Божји, обасјан „свјетлошћу која свијетли у тами" и коју тама не може обузети. (ср. Јн. 1, 5)

Она је свједочена кроз вјекове ћирилометодијевском азбуком - ћирилицом, у наше дане све више потискиваном и уништаваном, нарочито у Црној Гори.
Но, не значи ли уништавање Ћириловог писма, отуђивање нашег духовног бића и културе од ћирилометодијевског живог, језичког и азбучног предања, којим смо постали оно што јесмо, тј. отуђивање од себе самих и од свега онога чиме смо се уписали у људе и у словесне земаљске народе?

Заборавимо ли и презремо ћирилицу као што смо кренули у Црној Гори, како ће наша дјеца и наше потомство знати и умјети да читају Јованово Еванђеље и да допру умом и срцем до Његове свеспасоносне истине? Избришемо ли ћирилицу, неће ли тиме „Законоправило" Светог Саве и „Законик" Св. Петра Цетињског постати за нас туђа књига и неразумљиво правило живљења? Не представља ли одрицање од ћирилице, одрицање од цетињског Октоиха, од његовог духа, истине и свепреображавајућег садржаја? Туђе и неразумљиве књиге постаће нам, одбацивањем ћирилице, и „Горички зборник" Никона Јерусалимца, натписи и записи по нашим храмовима и манастирима, ткања народне душе и обичаји, Посланице Св. Петра Цетињског, Његошев „Горски вијенац" и „Луча Микрокозма", „Кола" Краља Николе и његова „Балканска царица"... Једном ријечју, гажењем и презиром ћирилице, отуђујемо се од свеукупних духовних, моралних и културних ткања којима је сазријевала, хранила се, просвјећивала се и живјела Црна Гора кроз вјекове, стекавши тиме своје име и свој идентитет међу земљама и земаљским народима. Укључивање у Европску заједницу одрицањем од тог свог идентитета, од свог историјског, језичког и културног богатства, не значи ли и не би ли значило улазак у њу на просјачком штапу? А Европи не требају просјаци, него људи и народи који ће је богатити и који ће се њоме богатити.

За Црну Гору се пјевало и с правом пјева да „никад није јела хљеба од застиђа", остајући без образа и свог достојанства. Надамо се да то неће учинити ни овога пута, интегришући се политички и економски у Европу, обасјана вјечном истином по којој „нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића."
У то име и са том и таквом надом, поздрављамо све вас, браћо, и све људе и све народе сверадосним поздравом:

ХРИСТОС СЕ РОДИ! ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

БЛАГОСЛОВЕН ВИЈЕНАЦ НОВОГА 2010. ЉЕТА
ОД РОЖДЕСТВА ХРИСТА БОГА НАШЕГА!

АЕМ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ

АМФИЛОХИЈЕ