Чувар чудотворне иконе

Нисам нигдје видио једну тако чудну варош која има тако брдовит и валовит положај. Дјелује истовремено весело, опасно и страшно, записао је чувени путописац Евлија Челебија, којег је пут у Чајниче нанио далеке 1664. године. И заиста исти утисак стећи ће свако ко први пут угледа ову варош стијешњену рјечицом Јањином, Цицељем и Чивчи брдом на надморској висини већој од 800 метара. Нико не зна кад је основано и ко га је тачно основао, али за цркву у Чајничу и њену чудотворну икону пресвете Богородице мало је православаца који нису чули.

Познати су и вишесмислени стихови: "Шта их брига, шта се кога тиче што ја идем цркви у Чајниче!" А у Чајниче се најчешће иде 21. септембра, за Малу госпојину.

Примијетио је то и Челебија који Чајниче назива теферичним мјестом, јер у њега долазе људи из сусједних мјеста на вашар. Једино је његовом оку искусног путописца промакла стара црква посвећена Успенију пресвете Богородице, али можда је онако малу и скоро допола укопану у земљу једноставно није ни примијетио.

Црква из доба Немањића: Вријеме настанка прве православне цркве на подручју чајничке општине датира с почетка 15. вијека. Најстарији запис о њој, а који се и данас чува у ризници храма, налази се на корицама древне рукописне књиге која се назива "Пролог". Књига садржи кратак опис живота светитеља и писана је прије више од пет вијекова. Година записана испод имена храма на тој књизи је 1492. У запису не стоји да је црква тада подигнута, него да је то први очувани помен о њој, што наводи на закључак да је црква постојала и раније. Нема података о томе како је првобитно изгледала ова православна грађевина. Нису сачувани никакви писани подаци, нити какви трагови темеља, остаци или ископине. Овако скроман изглед, прост облик и дубока укопаност у земљу имале су старе цркве по варошима у доба турске владавине. Саграђена је од ломљеног камена и малтера.

Године 1943, између 11. и 12. априла, страдала је од експлозије. Остали су само голи зидови. По завршетку рата је обновљена и освештана 20. јула 1946. године.

Чудотворна икона

Године 1857. у Чајничу је започета изградња велелепног храма који је понио назив Нова црква. Зидао га је неимар Петар Тодоровић из Велеса са својом дружином. Они су је украсили иконостасом у резбарији, иконама и зидним сликама. Освештана је и пропојана шест година касније, тако да данас Чајниче има двије цркве једну поред друге. Нови храм, такође посвећен пресветој Богородици, велики је и грађен у стилу старих, источњачких грађевина са намјеном богослужења.

Још у прошлом вијеку Нова црква је претрпјела извјесна оштећења од јаких земљотреса. За вријеме Другог свјетског рата, када су Италијани запалили експлозив у црквеној порти, црква је добрим дијелом оштећена. Тако је стајала све до педесетих година када је тадашњи парох, јеромонах Василије Домановић уз учешће црквених власти на челу са Високопреосвештенством митрополитом Нектаријем започео обнављати ову величанствену грађевину. Обновљену цркву освештао је патријарх српски господин Герман са владикама на Малу госпојину 1959. године.

У њој чувају старе рукописе, штампане књиге и иконе. Међу њима је и чувена икона свете Богородице, коју је, по црквеном и народном предању, израдио јеванђелиста Лука. Она је истовјетна иконама у Јерусалиму и Светој гори. Чудотворна икона се у цркви налази преко 400 година и донесена је из манастира Бања код Прибоја на Лиму.

За сву славу и углед Чајниче има да захвали само овој икони, јер је због ње мјесто постало чувено и завјетно - мјесто ходочашћа.

Ова икона јединствен је сачуван примјерак своје врсте, а уједно и једина икона из 14. вијека у БиХ. Сматра се да је она једна од три које је насликао свети јеванђелиста Лука: једна је у Јерусалиму, друга у Хиландару на Светој гори, а трећа - у Чајничу!?

Сликана је на дрвеној плочи с обје стране. Са предње је Богомајка са малим Христом на руци, а на полеђини је свети Јован Крститељ Претеча, који десном руком благосиља. Ликови су тамни од старости и, вјероватно, од пожара. Данас су видљива само лица јер су остали дијелови допојасних фигура под оковом сребрне и позлаћене ризе лијепе израде. Оков је радио познати кујунџија Ристо Андрић 1868. године.

"Сав се био предао послу, затворио је радњу па је три године предано и истрајно радио код своје куће, док није завршио своје ремек-дјело. У металној круни Богородице био је украсни дијамант у величини мањег љешника и још неколико ситнијих, које су повадили и опљачкали официри и војници, по злу чувене 'Вражје дивизије'", стоји записано у монографији о икони.

Ова литијска икона је, судећи по историчарима, дјело византијског сликара, изгледа из 1329-1330. године. Икона је касније доста досликавана, чини се у 16. вијеку. Оригинални сликани слој сачуван је на лицима фигура, али тачне партије накнадних околних премаза тешко је одредити док се не скине восак који сада прекрива цијелу површину.

Мала иконографска особеност чајничке Богородице, која држи Христа на десној а не на лијевој руци, повезује ову представу са легендом по којој је свети Лука сликао овакву икону док му је позирала сама Богородица. Овај лик Богородице нерукотворене имао је центар свога култа у манастиру Абрамита у Цариграду. Релативно је мали број фресака и икона код нас који представљају овај тип Богородице са дјететом на десној руци, односно чудотворну икону нерукотвореног лика, доброчинитељку и помоћницу људима у њиховим потребама. Међу иконама овај иконографски тип се најраније јавља на хиландарској Богородици из 13. вијека и на Богородици Епискепсис из цркве светог Врача у Охриду из друге половине 14. вијека, те на чајничкој Богородици.

Путешествије светиње

Чудотворна икона је, влада мишљење, прво била у дому Немањића. Одавно је донесена у манастир Бању, код Прибоја на Лиму. Првобитно је боравила на двору Немањића, па је цар Урош, послије свог дугог боловања и срећног изљечења, у знак захвалности поклонио манастиру Бањи. Ту је била до времена кад су мошти светог Саве однесене из Милешеве, а манастир Бања у истом турском походу спаљен и опљачкан. Неко од сељана из ватре је спасио икону и донио је у Чајниче, гдје је 370 година стајала у старој цркви, а онда пренесена у нову. Године 1868. прочуло се да ће манастир Бања бити обновљен, а икона враћена натраг, те се узбунило цијело Чајниче. У Другом свјетском рату Италијани су активирали експлозив у црквеној порти и дијелом порушили нови храм, а остатке опљачкали. Чајнички Срби тада су спасили дио црквених књига и икону. Однијели су је у једну српску кућу. Даље је склањана у цркву у селу Стрењача (између Чајнича, Фоче и Пљеваља), а затим, ради веће сигурности, у једну пећину. Због страха да би могла бити оскрнављена, пред пећином су организоване даноноћне страже. Из пећине је пренесена у село Слатину код Фоче у тамошњу цркву, а затим у село Трпиње, гдје је дочекала и крај Другог свјетског рата. У премаленој пећини свештеник је повремено вршио службу, а народ се на кољенима провлачио кроз уски улаз и присуствовао богослужењу. Након рата црква је обновљена а икона, коначно, враћена на своје мјесто. Данас се налази на украшеном пријестолу, уз сјеверозападни зид средњег дијела храма, близу олтара.

Како је дјечак прогледао

Већ вијековима народ приступа овој светињи у нади и вјери да ће им помоћи. Као и много штошта друго везано за ову икону, остало је незаписано попут великог броја чуда која су се дешавала искреним вјерницима уз помоћ Богомајке и чудотворне иконе њој посвећене. Мјештани причају да су се чуда дешавала још док је икона била у манастиру Бања. Једно од чуда које се десило забиљежено је у "Житијима светих" за август, прије Првог свјетског рата. У запису стоји да је један дјечак римокатоличке вјероисповијести, родом из Зенице, кога су овдје родитељи довели зато што је престао говорити - проговорио. Отац Јован прочитао је, тада, молитву. Након завршене молитве несвјесно је питао дјечака: "Када си престао говорити?" Дјечак му је одговорио: "Од кад сам се уплашио" и описао чега се и кад уплашио. Он је проговорио, а његови родитељи пали су ничице пред светињом. Икона помаже и онима који нису православне вјере, али долазе овдје са вјером да ће им она помоћи. Због сталних долазака ходочасника у непосредној близини цркве постоји и конак, у коме вјерници могу преноћити.

Извор: www.nezavisne.com - 12.01.2008. - Данка Вујичић