Ђурђевдански број часописа “Крка”

У издању Епархије далматинске из штампе је изашао нови ђурђевдански број часописа Крка.

Садржај броја: Богословље, литургија и безмолвије; Житије св. Георгија; Стазама светог апостола Павла; Ја сам са онима који страдају; Сто година од смрти писца Сима Матавуља; Апел хришћанске савести за Косово и Метохију; Нова књига у издању „Истине" издавачке установе Епархије далматинске; Циљ је био да Срби нестану из Хрватске, Биометрија - добро дошли у дигитални конц-логор; Вијести из Епархије; Приложници.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА:

Његова Светост Васељенски Патријарх Вартоломеј

БОГОСЛОВЉЕ, ЛИТУРГИЈА И БЕЗМОЛВИЈЕ - Изворно учење Источних отаца за савремени свет

Са радошћу смо прихватили великодушни позив Папског оријенталног института да одржимо ово почасно предавање (Donohue Chair предавање) за академску 2007/2008 годину, поводом прославе деведесте годишњице његовог оснивања од стране Папе Венедикта XV (15. 10. 1917.) Овај институт је веома познат и нама лично и читавом академском свету по својим истраживањима на угледним факултетима у областима Источне Цркве и Источног канонског права, као и по радовима у својим академским часописима и серијама монографија, која излазе од самог почетка. Замољени смо да овом приликом говоримо о богословљу какво би Православна Црква очекивала од Папског института као служења савременом свету. На неки начин, историјски пут самог Папског оријенталног института одражава постепено отварање ове цењене институције која је - посебно након узајамних братских размена и екуменских отварања Папе Јована XXIII и Васељенског Патријарха Атинагоре - тражила начине да служи јединству Цркве као целине. Из тог разлога смо одабрали да истаржимо различита начела богословља, како се оно развијало у раној Источној, премда тада неподељеној Цркви Отаца, те како би и даље могло да уобличава богословски рад вашег цењеног института на корист целе Цркве. У том смислу, наш циљ је да размотримо улогу богословља, улогу молитве, и силу безмолвија будући да наведено открива службу богослова у савременом свету.

а) Ширина богословља

"Кажи ми Аво како могу да се спасем." Овим речима су људи вековима прилазили људима и женама светог живота, тражећи реч спасења. Данас бисмо се могли упитати која је то реч спасења коју би богословље Источне Цркве, као богословље ране, неподељене Цркве, могло понудити савременом свету? Која је то јединствена богословска реч коју Источни Оци Цркве нуде свету који је данас жедан целовитости и исцелења? На самом почетку треба нагласити да се патристичко богословље не може свести на структурни систем истина. Оно је пре светлост и благодат Духа Светог које дају живот читавој Цркви, а која за узврат подмлађује цео свет. Заиста, богословље одвојено од Цркве и света само доказјуе да бива јалова наука доктриналних формула, пре него обожујућа визија уверења и посвећености, способна да преображава читав свет.

Ово је свакако био случај у Византији где је "верски" живот обухватао и сваки детаљ "секуларног" живота. Богословска култура је обухватала сваки аспект, испољавање, активност, институцију, интуицију и књижевна достигнућа у византијском друштву. То је било тако зато што су Оци Цркве, пре свега, били пастири, а не философи. Њихова главна брига је била како да пресаздају људско срце и преобразе друштво, али не довитљивим концептима или решавајући спорове. Зато хајде да размотримо неке од основних аспеката патристичке мисли, која би требало да просветли модрено богословље, посебно зато што се овим бави факултет и студенти у Институту за Источне студије као што је Папски оријентални институт.

Вероватно је централна тема патристичког богословља динамичка природа њеног учења: учење о Светој Тројици и њено христолошко учење, као и њено разумевање људске личности и читавог света, од којих се ниједна никада не посматра као аутономна статичка стварност. Ова се особина уобличавала од најранијих времена до данас - заједно као урођено искуство и као непрекидно ишчекивање. Свеобухватна ширина таквих писаца као што су Св. Симеон Нови Богослов и Св. Гриогорије Палама јесте битан део овог динамичког светоназора, који понекад бива затомљен византијским преукрашеним изражавањем, као на пример у култури и уметности. Међутим, византијски споменици, рукописи и иконе на најреалнији могући начин допиру до потпуно неухватљивог духа. Било кроз комплексну анализу учења и проучвања историјског живота Цркве, или дивећи се уметничким изразима вечних вредности, чак понављајући литургијске изразе, непрестано откривамо исту и јединствену визију људског рода призваног да позна и постане Бог, као и преображеног света испуњеног присуством Божијим. У том смислу су се Оци Цркве усудили да изложе учење о обожењу (тхеосис). Да цитирам Св. Григорија Богослова, нашег претходника на Васељенском трону из 4. века:

Прихватите порекло свог постојања. Прихватите порекло оног што је од свега најважније, ваше познање Бога, ваша нада у Царство небеско, ваше созерцање славе. Прихватите - и сада храбро кажем - да сте призвани да будете богови.

Овај позитиван, отворено-завршен став о човечанству и свету указује на сталну трансцедентност граница, призив да се учествује у животу охристовљеном кроз Духа Светог. Комплетно богословље мора тумачити и бранити ово могуће заједничарење између Бога и људског рода, онако како су то искусили Апостоли, а изразио Св. Јован Богослов с обзиром на оно што су ученици "чули и видјели својим очима, што сагледаше и руке њихове опипаше о Логосу живота." (1. Јн. 1,1)

Осим тога, морамо имати увек на уму да Оци Цркве никада нису доживљавали богословље као монопол учених стручњака или званичне јерархије. Ниједно доба није било поштеђено бројних расправа и спорова: омоусиос или омиусиос, две природе у једној личности, две воље или монотелизам, иконе или иконоборство, суштина и енергије. Сви нивои - епископски, монашки и лаички - били су дубоко упућени у ова богословска решавања. Никада није постојао неки спољашњи, правни дефинисан критеријум истине. Православље је била заједничка одговорност и обавеза свих. Природно је да се у данашњем не-богословском свету као што је наш тешко може замислити тај степен у којем је друштво било прожето религијом. Довољно је да се сетимо како је Григорије Ниски описао непрестане богословске расправе током Другог васељенског сабора у Цариграду:

Цео град их је пун; тргови и тржнице; стари трговци и продавци хране - сви су заокупљени расправљањем. Ако замолиш неког да ти да кусур, он философира о Јединородном; ако се распитујеш колико кошта хлеб, рећи ће ти да је Отац већи од Сина.

Шта, онда, ова динамичка природа учења значи за улогу богословља у савременом свету? Пре свега, захтева један отоврен - заиста можемо додати, екуменски - светоназор, сходно којем смо призвани да разумемо најдубљу тајну у свим људима и целокупној творевини. Увек се од наших очију крије много тога када размишљамо о људском животу и природном окружењу. У свако време и у сваком тренутку морамо бити спремни да стварамо нове почетке и да градимо мостове, непрестано продубљујући наш однос са Богом, са другим људима и са самом творевином. Никада не смемо самозадовољно да одмарамо у утврђењима било академских или црквених институција.

б) Литургија Цркве

Дакле, уколико је богословље искуство заједнице, које тежи да, по речима ап. Павла - расвијетли свима у чему је устројство тајне од вјечности сакривене у Богу (Еф. 3, 9) - онда нам управо Црква гарантује нормативни континуитет од апостолског, преко патристичког периода до наших дана. Црква је најаутентичнија када се пројављује као молитвено сабрање. Јединство и идентитет светоотачког богословља се најверодостојније огледа кроз богослужење Цркве, које своје богословље изражава у Литургији. Ова литургијска димензија је била главно средство којим су се светоотачка култура и наука преносиле другим народима у време мисионарског деловања византијске Цркве; а такође ова димензија је и сачувала источну Цркву у тешким временима. На пример, управо је богослужење било то које је храбрило и служило као средство образовања источних хришћана, како за време 400-годишње отоманске власти, тако и нешто касније, у време прогона у Русији после револуције. Црквени Оци и даље прихватају овај динамички символ јединства и живота, будући да се он пројављује на свакој божанственој Литургији.

Литургија је сама суштина светоотачког богословља. Она, можда више од било чега другог, представља само срце хришћанске Цркве. На Евхаристији се небо огледа на земљи, а земља се уздиже на небо, како то описује патријарх Герман Цариградски у осмом веку:

Црква је земаљско небо на којем наднебесни Бог обитава и ходи. ... О томе сведоче патријарси, пророкују пророци, проповедају апостоли, поју јерарси а испуњавају мученици.

Као што нам је већ познато из Миланског Едикта (313. г.), Црква је, између осталог, стекла слободу свог јавног и спољашњег деловања.

Последице тога су биле видљиве готово истог тренутка у самој организацији Цркве, њеној архитектури и пре свега у Литургији. Оно што је некада била строго чувана тајна прогоњене мањине, сада је постало саставни и плодоносни део свакодневног јавног живота. Ваистину, нарочито од времена озакоњења хришћанства у периоду раног четвртог века, Нови Рим је постао центар литургијске синтезе, док се велика константинопољска Црква поштовала као критеријум богословља и богослужења. То се поготову види у многим канонима - на пример, трулског сабора (692. г.) - који говоре о литургијским обичајима. Као непосредни резултат ове креативности, литургија се непрекидно органски развијала.

Литургија је била ауторитет који су и сами Оци признавали. Богато литургијско предање, бројни литургијски текстови и непрекинути литургијски изрази (нпр. акимити, који су ,,неуспављиво" упражњавали молитву), сведоче о искуству литургијске молитве као основног критеријума духовног ауторитета. Овакав приступ је увек одвајао источне Оце од њихове западне браће. Међутим, ова разлика никада није дефинисана и опште прихваћена. Штавише, док је постепени развој правног ауторитета водио Запад ка разумевању литургијских обреда као превасходно спољашњих знакова, источно хришћанство је Литургију разумевало као основни критеријум вере и етике.

Стога Црква литургијско предање види као неповредиви елеменат свога живота. ,,Правило молитве" је суштински део ,,правила вере". Сваки покушај разумевања светоотачке вере и светоотачког учења је непотпун без богослужења. Литургија је ,,мелодија богословља": читања, химне, молитве и византијске службе осликавају богословске, еклисиолошке, политичке и друштвене теме тога доба. Јер је једна и иста Чаша напајала народни духовни живот, али и друштвену мисао и политичко деловање. Из тога разлога св. Никола Кавасила Литургију описује као ,,крајњу тајну, изнад које више ништа не постоји." Тако је учење нераскидиво повезано са доксологијом; богословље и славословље говоре истим језиком. Митрополит Јован пергамски пише да учење раних Отаца стоји у непосредној вези са њиховим искуством као началствујућих на евхаристијским сабрањима њихових локалних заједница:

Епископи овог периода, пастирски богослови попут св. Игнатија Антиохијског и пре свега св. Иринеја, и касније св. Атанасија, приступали су Божанском Бићу кроз искуство црквеног сабрања, црквеног бића... (То) евхаристијско искуство Цркве је руководило Оце у формирању њиховог учења о Божанском Бићу.

Зато овај дубоки осећај заједништва мора да карактерише и нашу богословску перцепцију савременог света. То значи да ниједна индивидуа, одвојена од осталих, никад не би могла да исцрпи пуноћу истине, уколико је лишена општења са светима. Примењено на братске односе наших сестринских цркава, два плућна крила источне и западне Цркве - да употребим термин који су разменили папа Павле ВИ и васељенски патријарх Атинагора - морају складно да дишу. Ниједна страна не треба да прихвата провокативне наговоре - било једнострано или уопштено - у своме руковођењу Божијим народом. Штавише, исти осећај заједништва подразумева одговорност за међуверску отвореност и дијалог у оквирима шире глобалне стварности. Коначно, последњих година смо научили болну лекцију да смо - сви ми - заједно одговорни ,,за живот свијета" (Јн. 6, 51), за блоагостање сиромашних и развој природног окружења.

в)Безмолвије апофатичког богословља

На крају, светоотачко богословље се не може исправно разумети без његове апофатичке димензије. Апофатика се повезује са списима св. Дионисија Ареопагита из петог века. Већ је у Светом Писму наговештена ова димензија, и то и у Изласку где се говори о Мојсијевом боговиђењу, и у Јеванђељу по Јовану када се говори о божанској светлости. Кроз апофатичко богословље, источни Оци потврђују апсолутну трансцендентност Божију, али истовремено наглашавају Његову Божанску иманентност. Ово усхођење човековог ума Богу се може описати као позитивна негација; то је процес елиминације сличан аскетској катарзи (очишћењу) душе, при чему се одбацује сваки облик умне представе.

Свакако, класична философија, као и они најпобожнији, прихватају овај у основи негативан приступ, пошто су свесни страшне трансцендентности Божије. Ипак, у светоотачком богословљу апофатика није само умни начин приступања тајни Бога. То није просто неки практичнији начин богопознања кроз схоластичко истраживање. Оци увек наглашавају недораслост људског ума и језика да изрази ову пуноћу истине. По речима св. Василија Великог:

Бога познајемо кроз Његове енергије, али нам Његова суштина остаје неприступна. Божанске енергије силазе на нас, али нам Његова суштина остаје неприступна.

Ова дистинкција између божанске суштине и божанских енергија - коју је тако богонадахнуто описао св. Григорије Палама у периоду 14. века - нас упућује на то да се божанска истина не открива само у уму; већ се васцелом свету открива у човековом срцу и то кроз евхаристијско сабрање. У крајњој линији свест о Божанској трансцендентности води ка личном сусрету са Непознатим. Овде се ради о знању које превазилази свако знање, а које се опитно доживљава као божанско ,,незнање". На тај начин богословље превазилази сваку формулу и дефиницију, и превасходно се поистовећује са личносном и љубавном везом са Богом оствареном кроз молитвено сабрање. Као што то Евагрије Понтијски потврђује: ,,Ако себе називаш богословом, онда се истински молиш; а уколико се истински молиш, онда си богослов."

На крају, црквени Оци не философирају о неким апстрактним стварима, већ благовесте мистичко богословље. За њих безмолвије апофатичког богословља означава познање заједнице у њеном најдубљем, најличнијем и најснажнијем смислу. Св. Јован Лествичник је искусио ову истину кроз сопствено подвижништво:

Безмолвије тела је познавање и уређење нарави и чула, а безмолвије душе - познавање помисли и неукрадива мисао. ... Мудар безмолвник нема потребе за речима: њега сама дела уче. Такво безмолвије јесте непрекидни славослов и вапај Богу.

Аскетско безмолвије апофатике свима нама - као и образовним и црквеним институцијама - намеће осећај понизности пред страшном тајном Божијом, пред светим свештенством и пред красотом васцеле творевине. То нас подсећа да - поред и изнад онога чему тежимо и желимо речима да изразимо - коначна реч никада не припада нама, већ Богу. То је више од просте рефлексије наше ограничене и пале природе; то је првенствено вапај пред Оним Који ,,тако завоље свијет" (Јн. 3, 16) и Који нам обећа да нас никада неће оставити без Утешитеља Који ће нас ,,увести у сву истину" (Јн. 16, 13). Да ли икада можемо довољно благодарити на овом штедром божанском дару?

+ + +

Поштовани професори, цењени факултети и драги студенти Папског орјенталног института,

Молим вас да будете служитељи богословске речи, тако што ћете удисати ваздух богословља и тако што ћете кротко клечати пред Живим Творцем. Молите се Богу да очисти срца и ум ваш; тражите Његову милост да спасе сваког човека, па чак - и то нарочито - оне најмање од наше браће и сестара (Мт. 25, 45) и молите се приљежно за преображење васцелог света, до најситнијег зрна прашине.

Ова институција је умногоме допринела проучавању и ширењу православног богословља на Западу. У данашње време екуменског дијалога овај Институт је позван да одигра одлучујућу улогу у приближавању Истока и Запада. Учење и истраживања која се спроводе на овом Папском орјентралном иснтитуту ће у многоме допринети званичном богословском дијалогу који се одвија између православне и римокатоличке Цркве.

Бог благословио све вас који се сабрасмо поводом ове историјске деведесете годишњице!

предавање Његове Светости
патријарха Вартоломеја
одржано на Папском орјенталном институту,
Рим, 06. 03. 2008.

превод с енглеског:
сестринство Тројеручице - Шибеник