Добар пример одговорне младости

Сведоци смо многих поступака младалачке разузданости и неодговорности са трагичним последицама. Скоро да не прође ни један дан без неке лоше вести о некој несрећи у којој су млади људи главни актери. Све то покреће различита питања о могућим пропустима и превидима у њиховом образовању и васпитању, али није добро да одмах закључимо како је све готово. Не, није још увек, постоје добре могућности само их треба тражити у стварности одговорног оптимизма. Нажалост, понекад радије затварамо сами себи видике безнађем и брзоплетим закључивањем, што додатно оптерећује генерацијски неспоразум у овом бременитом времену нашег заједничког живљења. Све је сведено на оптужбе и тражење лоших примера којима једни друге оптужујемо, тако да и не желимо да видимо оно што је добро. Под тим и таквим притиском мало нас је уочило један гест младих људи, ученика Гимназије Светога Саве из Београда. Та вест од 23. марта 2009. године била је у сенци десетогодишњице НАТО агресије на нашу Отаџбину, тако да је многи нису ни чули у потпуности и до краја. Разумљиве су емоције у вези са трагедијом од које нас дели једна деценија, која је многима заувек отела добру животну динамику. Али, поступак београдских гимназијалаца враћа веру у боље сутра за све нас, убеђује нас да наша деца умеју и те како да промишљају живот и разумеју потребе другога.

Наиме, ученици су показали сву дубину човекољубља на најконкретнији начин. Две њихове другарице под теретом немаштине определиле су се да раде како би издржавале себе и своје самохране мајке. Величанствен гест одговорне младости, да раде и зараде, а не да ленствују и очајавају. Те девојчице су показале да разумеју живот као сталну борбу за боље, без стајања у месту и чекања да неко други учини нешто за њих, оне су учиниле све што су могле. Победиле су лажни стид од стања у које су дошле не својом кривицом. Нису тражиле кривца за то, него су желеле да нађу решење и опоределиле су се за трудољубиво истрајавање у добром делу, без обзира на оно што их је затекло. Издигле су се изнад ситуације, нису дозволиле да их нико и ништа понизи, уложиле су максимум себе и дале све од себе. То није могло проћи непримећено, вест се ширила тихим шапатом и дубоким саучествовањем вршњака. Побеђена је младалачка разузданост и неодговорност, искреност је тријумфовала и објединила учеснике у добродетељи. Препознали су многи то као велики испит зрелости и показали су се као зрели и спремни за живот.

Зрелост је очита и приметна у реакцији девојчица чије су мајке остале без посла, без двоумљења су изабрале рад и стваралаштво. То је покренуло њихове вршњаке да траже начин како да им помогну у разрешењу тешке материјалне ситуације. Овде је тријумфовала младалачка промишљена солидарност која је потиснула сваки вид неодговорне самодовољности која је честа и приметна у неким другим случајевима младалачке непромишљености. На делу је показана јеванђелска љубав према другоме у свој својој пуноћи. Из вести се не види да ли та деца уче веронауку и каква је улога вероучитеља у свему томе. Није то најважније у свему томе, битан је крајњи резултат, и то не изражен количином сакупљених средстава од хуманитарног концерта који су организовали у циљу помоћи својим другарицама. Поступак је важан, јер показује да још увек једни друге гледамо очима љубави. Посебно је то важно кад се зна да то чине ученици средњошколци и то нам даје за право да верујемо у стварни бољитак многих на овим нашим простирима пуним многих рана и сукоба. Деца нас уче да може и треба да буде све боље, само ми треба мало боље да видимо једни друге, да настојимо да једни другима помогнемо а не да једни друге понизимо. Да будемо јаки служењем бољитку другога а не насљием једних над другима.

Добар је ово пример младалачке зрелости, али као да није довољно примећен, сви смо више под тешким утиском младалачке бахатости неких који чине насиља над другима. Ти случајеви се исувише истичу кроз све вести, смењују се и надовезују један на други, док овакви примери остају по страни, непримећени. Било би добро ако би се овај топли гест разумевања и помоћи проширио на све сличне случајеве. Да не затварамо очи пред потребом другога, да не стичемо само за себе и да се не размећемо, да имамо добру меру у свему. Нажалост, није мали број затворених у себе и своје потребе, који се плаше да ће осиромашити помажући другима и желе пријатељство и дружење само са онима који њима могу помоћи. Опасно је ово беспуће, којим нажалост иде још увек велики број људи, што преносе и на своју децу. Овде се заборавља да је човек вреднији од свакога иметка, па се стицање и поседовање доживљавају и представљају као нешто највредније и најпотребније. Тако све стаје и криза је неминовна, само та криза извире из срца и није недостатак средстава него је мањак човекољубља, док су средства заробљена саможивошћу, постоје као уштеђевина појединаца, нису животна стварност. То је опасна окупација цифрама без конкретне вредности. Ту треба знати да сами себи унесрећујемо неповерењем и безнађем.

Из тог опаког сивила нас позивају ученици Гимназије Светога Саве, уче нас да је давање најбоље примање, да тиме што препознајемо потребу другога и имамо жељу да му помогнемо показујемо да умемо да живимо на прави начин. Они немају други начин да помогну, осим да покушају да покрену на солидарност организовањем једног лепог дружења уз музику. Браво децо, показујете нам да разумете живот као заједничење многих а не као пуку борбу за опстанак. Ово је за пет плус и више од тога, велика диплома и за ваше наставнике и родитеље и још већи подстицај на размишљање свима. Ово је позив да промислимо све будуће кораке једни према другима и једни са другима, да не чекамо да нам неко нешто учини него да све чинимо са жељом да помогнемо бољитку других. За сваку похвалу је и оно што су учиниле две девојчице у тешкој породичној ситуацији показујући узвишеност и достојанство и веру у себе. Нису пале у очајање, нити су чекале помоћ, својим чињењем су покренуле даљу добродетељ и све ово је њихова заједничка победа. Можда тога и нису свесни, јер нико од њих ништа није радио како би се истакао, све су чинили са једном једином жељом, да победе тешко стање и промене га на боље. Успели су у томе, само остаје питање за нас посматраче свега тога, кад ћемо им се прикључити? Не само у конкретном случају, него у многим сличним ситуацијама. Или ћемо само хвалити леп гест добре деце не уочавајући оно што се догађа око нас? Покушајмо да препознамо стање и потребе једни других, жарко желећи да помогнемо и олакшамо тешко стање другога. Не можемо организовати то на исти начин као деца са Врачара, али можемо наћи неки свој начин да учинимо оно што је добро, само треба да се потрудимо. Мало је, тако мало, потребно само треба желети помоћи другоме без уцене и потцењивања.

Научимо се да добро видимо ове и њима сличне „мале" примере велике људске бриге о потребама другога, дајући све од себе за добробит другога. Не само од свога сувишка, него у пуноћи здравог човекољубља које је једини пут праве побожности и стварног боговиђења. Тако се стиче и чува чисто срце којим се Бог види и тиме се просвећује наш ум за трезвено расуђивање о Богу и човеку. Због тога треба дати себе до краја и све од себе како ово не би остао усамљен случај, леп покушај о коме се прича, него да постане начин заједничења у животу. Заиста нико ништа не може сам, само што ми то често нећемо да видимо па и срећу и несрећу упропашћујемо себичношћу и страхом од других. Гимназијалци са Врачара су нам одржали једну велику животну лекцију узвишене човечности, на нама који говоримо да верујемо је да томе додамо богочовечанску узвишеност и дубину. Због тога је у конкретном случају вероучитељ на потезу, без обзира да ли и ко од тих дечака и девојчица похађа верску наставу. Он треба да се укључи у даљи ток започетих добрих збивања у тој школи, да не стане ова добра прича и да траје лепа иницијатива. Да се сачине конкретни програми и да то буде узор другим школама, као и свима нама у нашим радним колективима, стамбеним зградама, улицама, посебно у парохијским заједницама. Само је потребно мало више старања једних о другима и ни мало страха од губитка и лишавања. Затварањем у себе и своје успехе и неуспехе и неспремношћу да помогнемо другоме највише трошимо и себе и свој иметак, давањем увећавамо све. То често олако превиђамо, отуда многе недаће и несреће у нама и међу нама. Ако још увек немамо снаге у себи, ако сумњичаво резонујемо да свако треба да носи своју муку, размислимо о томе како се лепо осећамо кад нам неко покаже пажњу и укаже поштовање, па онда покушајмо да и ми то учинимо другоме. Али, не чинимо то тек тако реда ради, него у пуноћи срца, без престајања одмах после првог таквог случаја. Наставимо даље и неће проћи много времена до тога да осетимо велику радост због онога што чинимо. Треба се борити са собом и тек онда као успемо у себи имамо добру комуникацију са другима. Није тешко, али почнимо што пре препознавајући најпре добре примере и трудећи се да из тог стања одушевљења добрим делом које чини неко други што пре и сами ужемо у доброделатну динамику. Нажимо себи неки добар „посао" у најнепосреднијој близини уочавајући потребе других и у границама својих могућности учинимо добро дело другоме, од лепе речи до конкретног чињења. Ту није најбитнија количина давања, много је важнији начин чињења и спремност на самоодречну љубав. То никако не сме да буде удељивање са омаловажавањем, увек треба да буде несебично давање и себе и од себе, са пуним уважавањем сваке личности. Треба знати да нам невоље не долазе саме, ми их или стварамо или увећавамо својим додавањима, док је криза увек стање које ми можемо решити сви заједно, може је појединац изазвати али је решење у рукама многих. Зато, угледајмо се на доброту врачарских гимназијалаца и почнимо да решавамо проблеме у својој најнепосреднијој близини, то ће бити најбољи допринос решавању многих глобалних проблема. Уместо расправа и осуђивања „криваца" постанимо добри актери великог пројекта који се зове „мали брат на великом задатку". Не омаловажавајмо више сами себе и једни друге мишљењем да се „велике ствари" догађају негде далеко од нас, почнимо од „малих" чињења, постанимо ствараоци, не будимо публика која статира и чека да види велике догађаје. Попут ови младих људи, који су се лепо организовали и скупили на дружење уз музику коју опет они изводе, а не неко познат и популаран. Да, то је вера у себе, која је гарант стварне вере у Бога. Зато, не чекајмо више, будимо информисани о догађајима у свету, али покушајмо да и сами чинимо оно што може бити допринос бољитку и изласку из светске економске кризе. Чекањем магичног решења сами себе обезвређујемо, док друге оптерећујемо нечињењем. То није пут вере, ни Бог не жели наш статизам, тражи динамику и стваралаштво, где свако даје свој пуни допринос, зависно од добијених таланата и стечених звања и конкретне ангажованости и места у хијерархији одговорности. Нико не треба да седи и чека, сви морамо да се трудимо у циљу остварења стварног бољитка. Препознајмо оно чиме можемо једни друге да обрадујемо и почнимо да чинимо оно што умножава заједничку радост, сви ћемо бити срећнији, богатији и успешнији. Будимо једни другима радост а не супарници и противници, богатимо се новим пријатељствима кроз заједничку добродетељ и то богатство неће моћи нико обезвредити и обесмислити, осим нас самих. Преузмимо одговорност у томе и чувајмо једни друге, не себе од другога него другога од себе и сачуваћемо се заједно, изнад свих сумњи и страхова, у пуноћи вере у Бога и човека...

протојереј др Љубивоје Стојановић