Епископ Григорије: НЕДЈЕЉА ДРУГА ПО ДУХОВИМА И ВИДОВДАН

"A идући покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, званог Петар, и Aндреја, брата његова, гдје бацају мреже у море, јер бијаху рибари. И рече им: хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. И они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Заведејева и Јована брата његова, у лађи са Заведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје и позва их. A они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи по синагогама њиховим, и проповиједајући јеванђеље о Царству, и исцјељујући сваку болест и сваку немоћ у народу " (Мт. 4,18-23).

У вријеме Христовог живота на земљи и Његове проповиједи, као уосталом кроз читаву историју, од старозавјетног времена до данас, Јудеји су за себе сматрали да су управо они, као народ - изабрани народ Божији, те да свако откривење Божије, свако добро, па и Сам очекивани Месија неизоставно мора потећи од њих. Самарјане су они сматрали нечистима, називали их "незнабожним народом" и као такве су их избјегавали до те мјере да су са њима прекинули свако општење. Други, себи такође близак народ - Галилејце - сматрали су непросвјећенима, помраченима и толико слијепима за све духовно, да су их називали "народом који сједи у тами и сјенци смрти."

Но, Господ Који је рекао: "Хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разборитих а открио си безазленима" (Лк. 10,21), и Који је често изабирао оно што је пред свијетом презрено, блуднице, царинике, Самарјанку, да преко њих пројави истину о Царству Оца Небескога Који "жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине", Он дакле, управо из те и такве Галилеје, земље из које се није очекивало ништа добро - позива своје прве ученике и Aпостоле: да покаже како право на звање дјеце Божије није нека привилегија која се стиче насљеђем, нити нешто што човјек добија по каквом аутоматском предодређењу, већ право које је ствар човјекове слободе и слободног одзива на Божији позив упућен свима, дар који се дарује онима чистог срца, за које је речено да ће Бога видјети.

Оно што је битно знати, ако желимо на прави начин да разумијемо поменути догађај и величину апостолског пристанка, јесте чињеница да они - у тренутку када их позива - Христа још увијек нису знали. Ово се збива прије чуда и проповједи; прије претварања воде у вино; прије Лазаревог васкрсења; прије Преображења на Тавору. Онај Који их позива, то је Исти Онај Христос Који прво пита: "вјерујеш ли"- па васкрсава, Који прво пита: "желиш ли"- па исцјељује, Који је рекао: "Блажени који не видјеше а вјероваше" (Лк. 20,29). Зато се све у овом догађају позивања Aпостола и збива баш тада, док Га нису знали, и баш тако, без много ријечи и убјеђивања: да би њихов одзив и одговор био слободан и ничим условљен пристанак њиховог чистог и спремног срца, а не производ логичког закључивања, јер су позив и одзив увијек предлогични и надлогични догађаји.

То и такво срце - чисто, спремно, слободно - имали су ови прости галилејски рибари када их је Господ позвао да крену за Њим. Ова слика, овај догађај, велики је испит за свакога од нас, јер је прилика да застанемо и запитамо се - да ли смо ми спремни да на Његов позив, а то је позив Цркве Његове која нам нуди, дарује и упућује нас на Јеванђеље у коме нам открива Њега кога можемо спознати, докучити, примити само ако се и ми откријемо пред Њим и оставимо све и кренемо за Њим. Притом, не смијемо заборавити да ми имамо за собом све оно што Aпостоли, у вријеме позивања још нису имали: Цркву Христову и двадесет вијекова најаутентичнијег свједочанства о Његовој Божанској Личности. И сво мноштво Светитеља, који су својим животима и крсном смрћу коју су за Њега поднијели, оставили драгоцјена свједочанства живота "по Богу".

Ових дана смо прославили Видовдан и Св. Цара Лазара Српског, који има значајно мјесто у нашој националној свијести и у дефинисању нашег идентитета као народа Божијег. Његово мученичко страдање и опредјељење за Царство Небеско по цијену губитка царства земаљског није тешко повезати са примјерима мученичког страдања за вјеру кроз читаву новозавјетну историју. Међутим, Лазареве ријечи: "Земаљско је за малена царство а Небеско вавјек и до вијека", уколико их не протумачимо на прави начин, неки схватају погрешно, ругајући се нама хришћанима говорећи да се одричемо земље и свега земљског, бирајући нешто "фиктивно", "небеско", нереално. И заиста би "Небо" и "небеско" било фикција, када овдје, на земљи не би било ослобођења и разрјешења када не би било Христа и Цркве Христове на земљи. Ту се треба сјетити Христових ријечи: "Све што свежете на земљи биће свезано на небу, и све што разријешите на земљи биће разријешено на небу." Дакле, суштина је истина да се Цар Лазар са својом војском, ту, на Косовом пољу, није одрекао земље, и изабрао Небо ради неке очекиване награде, већ је тиме пројавио своје опредјељење за онај најузвишенији карактер људске личности, а то је - слобода. A шта то подразумијева? То подразумијева да у овом свијету и вијеку човјек не треба и не смије бити и остати заробљен, тј. мора разријешити то суштинско и основно питање свога постојања - питање слободе која нема цијене. Дакле, ако је цијена смрт - онда смрт! Aли смрт у којој се не губи слобода, јер је она плод Духа и веза са Живим Богом тј. побједа Живота. То многима звучи сумануто, али ове наизглед драматичне ријечи, ако се правилно растумаче и схвате, заиста исказују оно што је суштина слободе да она нема цијену. A као што знамо слобода увијек подразумијева и храброст. И оно што је јако битно и што често заборављамо, а не бисмо смјели заборављати, јесте да су људи који су тада отишли на поље Косово били уистину храбри људи. A храбар човјек је онај човјек који у себи носи и животом пројављује ону најозбиљнију димензију човјековог постојања - слободу, али слободу "по Богу" и способност да успостави слободан однос са Богом у љубави Божијој дарујући од Њега му даровано. Зато што је Бог, прије свега, једна безгранична, неописива и неизрецива Слобода, односно - Љубав. Слобода није избор између овога или онога, она је опредјељење или одушевљење за - некога или нешто тј. љубав.

Оно што се види и на шта такође треба обратити пажњу када говоримо о смислу Косовског боја, јесте да свуда у нашој посткосовској поезији, прози, култури, архитектури, музици - свуда провејава и показује се љубав: према отаџбини, према другу, према сестри, према мајци, према жени, према дјеци. Треба се, дакле, опоменути њихове храбрости без ње љубав не би била слободна да дејствује, постоји и живи. И шта су сад посљедице тога? Прије свега то да смо тиме смогли снаге да наставимо живот у ропству. Чиме? Љубављу. Према коме? Према тим пострадалим српским ратницима који су били предвођени својим Царем, Кнезом, Војводом, Начелником својим, са којим су показали велику љубав према нама. Њихова, дакле, жртвена љубав према нама породила је љубав у нама и опредјељење за слободу.

Дакле, њихова смрт и тај залог храбрости, слободе и љубави родили су љубав помоћу које, и за коју држећи се, људи су могли да преживе вијекове ропства. Зато је Косовски бој једна од најважнијих тачака наше историје. Наравно, све оно што је прије тога урадио Свети Сава било је сјеме, зрно, основ нашег постојања као народа Божијег. Aли ако је оно био основ, ово друго било је потврда наше вјере у Јеванђеље. То је била потврда нашег опредјељења за слободу и израз наше храбрости, јер "од ове љубави нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15,13).

Ми сада, наравно, можемо говорити и истаћи и то да је Империја са којом смо се борили у то вријеме била велика свјетска сила, и да је заиста изванредан и риједак случај да један војник, (или војвода), погуби самог цара противничке војске. Такође је риједак и дивљења достојан примјер да један кнез, попут нашег Светог и Великог Лазара, буде погубљен у јеку битке, борећи се и бодрећи своју војску, што је изванредан епски примјер. Но овдје се треба чувати тенденције која је често производ епског приступа стварима, а која се огледа у томе да храброст почнемо схватати као понижење другога, као освету и мржњу, у крајњем случају то је онда кукавичлук који се често прикрива јарким, јаким и лијепим велом храбрости.

То је скретање епике у погрешном смјеру. То је далеко од праве храбрости која је увијек заквашена, орошена, осољена љубављу. Храброст без љубави може бити јако сурова и сирова, а права храброст је, ето, управо то што нам остаје као аманет послије Косовског боја. И данас, шест - седам вијекова послије њега, ми тај догађај и његово дејство на наше животе осјећамо много снажније и јаче од неког догађаја који нам се догодио јуче. Дакле, храброст и љубав су заиста двије покретачке силе којима треба ходити кроз живот. Само храбар човјек може бити отворен за дар љубави, а онда и за сваки други дар. A кукавица је човјек затворен у своју љуштуру, који бива лишен свакога дара. Није најсудбоносније питање да ли смо ми тамо били невини, да ли смо били у праву, већ је најважније то да смо имали љубави и храбрости, и то је оно што нас чини епским народом који има свој, ако хоћете мит, свој "Косовски завјет" који се ни по чему не супротставља Христовом Новом Завјету.

Косовски јунаци су храбро, без оклијевања пошли у бој, али су са љубављу оставили своје мајке, сестре, супруге и дјецу као што су их и ови њихови најдражи с љубављу испратили и храбро прихватили све послије Косовског боја. И овдје се некако најјасније спајају и преплићу Храброст и Љубав. Јунаци су храбро закорачили ка Небу и тамо их у слави Христа са љубављу очекивали у Радости Васкрсења док су нпр. њихове деспотице, кћери и госпође већ на земљи осјетиле ово јединство предајући се усрдно Богу било мучеништвом и понижењима. A какви су били тај наш Св. Лазар Косовски и његова супруга Милица царица и у монаштву Св. Евгенија најбоље је свједочанство плод њихове утробе Свети Деспот Стефан Високи најхрабрији витез свога времена који је написао "Слово Љубве" гдје каже:

Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
(...)
Е да би се саставили опет,
и видели се опет,
љубављу опет сјединили се,
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем и са Светим Духом
у бескрајне векове,
Aмин.

То мучеништво заквашено храброшћу и љубављу у себи носи снагу која једноставно буди срца и разгара слободу у грудима, ослобађа човјека и он постаје човјек лавовског срца а не миш који се скрива у какву било рупу овога свијета. Ту храброст подразумијева жртву, а жртва трпљење, а трпљење наду, а нада вјеру, а вјера, нада и трпљење - то и јесте основ љубави. Зато је Хришћанство вјера храбрих који воле све а не мрзе никога.