Епископ Григорије: У Свету Недјељу Педесетнице

"A у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе. A ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен" (Јн. 7,37-39).

Много је пута и на много мјеста у Св. Јеванђељу Господ говорио, свједочио и најављивао Духа Светога, Утјешитеља, Који је од Бога Оца послан и у пуноћи откривења се јавио свијету тек пошто Исус бјеше прослављен. Послање Духа Светога је свршетак, круна, осмишљавање свега што је Господ (од Рођења Свога, преко Крштења у Јордану, Распећа и Страдања све до славног Васкрсења и Вазнесења на небо), живећи као Човјек на земљи чинио. Aко је Васкрсење темељ и основ нашег спасења, Педесетница је његово испуњење, остварење и усавршење. Тек у свјетлости присуства Св. Духа, Црква коју је Христос основао на земљи (и ради које је и постао Човјек, пострадао и васкрсао побиједивши смрт), бива у потпуности конституисана, остварена, рођена за вјечност од Њега и Њиме Који њу већ сада и овдје, на земљи, орошава вјечношћу и узводи од чисто људске, друштвене организације до богочовјечанске заједнице Тијела Христовог.

"И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни се дом гдје сјеђаху; и показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један н свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. (...) И сви се дивљаху и бијаху у недоумици, говорећи један другом: Шта би ово могло бити?" (Дап. 2, 1-4; и 2,12)

Свима нам је познат библијски догађај који описује како су се људи (који су након стварања говорили истим језиком), у своме високоумљу толико преузнијели да су пожељели да саграде кулу у Вавилону која ће досезати до Неба, и којом ће "стећи себи име, да се не би расијали по земљи" (1 Мој. 11,4). A Бог, желећи да спријечи њихову безумну намјеру, сиђе са Неба и помути језике народима и расија их по свему свијету. Данашњи Дан, пак, Дан је у који Дух Свети поново обједињује народе, дајући им да "једним устима и једним срцем славе (...) Оца и Сина и Светога Духа" (један од возгласа Канона Евхаристије). Дакле, људска гордост која се - без Бога - са земље хтјела дотаћи Неба, постаје темељ подјела, неразумијевања и отуђености, док са друге стране, смирење Христово којим се Небо смјерно дотиче земље, постаје основ поновног јединства, мира и свеопштег обједињења народа у Цркви Божијој Духом Светим.

Данашњи Празник ("Педесетница", "Духови", "Тројичиндан") прослављање је али и актуализација, оприсутњивање Догађаја који су Пророци још у Старом Завјету најављивали. Њиме се завршава (као великим финалом) циклус празника овог периода (Пентикостара), од Васкрса до Педесетнице, периода који смо назвали "вјечност у времену" и чије стално празновање није пуко кретање у круг и сјећање на нешто што се збило у прошлости, већ наш узлазни, постепени ход ка истинском богопознању. Јер Дух Свети, Који у данашњи велики Дан своди Небо на земљу али и земљу узводи на Небо, јесте јављање красоте, дубине и пуноте Божанственог живота у овоме свијету. И зато је наша Црква, родивши се свише у овај Дан, постала заједница обожења, живот у новоме, и то не само по свом богослужбеном изразу; она објављује и чува тај доживљај новога живота у овом "старом свијету", ходећи у њему као "странац и пролазник"(Јев. 11,13) који није ту да би рјешавао социјално-политичке проблеме тог свијета, већ да би га уздигао изнад њих, отварајући му нове видике духовног живота.

Вазневши се на Небо, Господ - Који је Цркву основао да буде животни простор свима који су водом и Духом, у Св. Тајни Крштења, рођени за "нови живот"- није је оставио без Свога присуства, као нешто друго и одвојено од Њега. Напротив, пославши Духа Светога Цркви, Он у Духу остаје присутан у самом њеном бићу, сједињујући се са нама кроз Св. Тајне посредством тог истог Духа Свог. И као што је Духом Светим испуњена и остварена цјелокупна икономија нашег спасења (јер ниједно дјело Христово није било другачије него "од Оца у Духу Светоме" будући да је Св. Тројица "Једносуштна и Нераздјељива" и гдје је присутан Син - присутни су и Отац и Дух), тако сада, у ишчекивању Другог Христовог Доласка, Исти Дух Свети оприсутњује у Цркви сву Св. Тројицу. Долазак Духа Светога увијек је долазак, откривање и јављање Царства Божијега, предукус "будућег вијека" и причешће Небом. Бити у Духу, тј. имати у себи Духа Божијега, значи бити - иако још увијек на земљи - грађанин и житељ Неба, јер је Царство Божије "праведност и мир у Духу Светоме" (Рим. 14,17).

У старом Завјету се каже: "И створи Бог човјека и дуну у њега дух животни и поста човјек душа жива" (Пост. 2,7). Кроз ово "удахнуће" Духа, човјек је благодаћу добио "божански лик" Сина Божијега, међутим у Aдаму, нашем Праоцу, кроз гријех и пад овај лик бива помрачен, и човјек, који је по ријечима Св. Григорија Паламе "емигрирао" из Раја Божијег у "сијенку и област смрти" (Мт. 4,16), наставља да живи једним непотпуним животом. Тек у Педесетници, благодаћу Духа Светога, тај се божански лик у нама изнова васпоставља и човјек из - једне равни изопачене или пак само смртне чулности - поново доспијева у царство духа. Зато Духа Светога, Који нас наново оживљава, зовемо Духом Животворним.

О Духу Светоме можемо говорити са много аспеката, будући да о Њему "Који је свуда присутан и све испуњава" говоре и Св. Јеванђеље, и списи Пророка, и богослужбена традиција, и сво светоотачко Предање које је најаутентичније свједочанство о "животу по Духу." Међутим, Његово присуство осјећамо и окушамо прије свега у даровима благодати којима се Он открива Цркви. Ти дарови су: "премудрост и разум, савјет и јачина, познање и побожност, страх Божији" (тропар канона са јутрења Педесетнице); то су и: "љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброта, милосрђе, вјера, кротост, уздржање" (Гал. 5,22-23). Кроз те дарове ми не само да познајемо Бога, већ кроз њих начелно изграђујемо и своју сопствену природу. И зато је велики међу савременим Оцима, Св. Серафим Саровски изговорио: "циљ хришћанског живота јесте задобијање Духа Светога."

Предивна молитва упућена Њему каже: "Царе Небески, Утјешитељу, Душе Истине, Који си свуда присутан и све испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи, усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше." Дакле, не само оживљење, већ ни очишћујуће исцјељење душе и тијела нашег није могуће без Духа Светога. У човјеку - све тражи Духа. Човјек је попут кандила у коме је тијело - чаша, а уље - душа наша, и онај жижак у њему сам за себе ништа не значи него га ужиже тек свјетлост која долази одозго, од Извора Свјетлости који је Дух Свети.

Свети људи и њихов живот - који је најбољи доказ и најјача потврда узвишености човјековог призвања - прије свега су свједочанства и докази присуства и дејства Св. Духа и Његове благодатне, животворне силе у слабој и немоћној људској природи. Наше спасење и опроштење гријехова (које је код Христа увијек значило - исцјељење, што видимо из толиких јеванђелских примјера које је Црква премудро износила пред нас у протеклом периоду између Васкрсења и данашњег Празника), то, дакле, спасење и оздрављење наше не бива другачије него кроз сарадњу са благодаћу Св. Духа. Зато је важно, преважно, да у својим срцима стекнемо и сачувамо Духа светога, и да онда све што чинимо - чинимо покретани и умудривани Њиме а не прохтјевима своје пале природе. "Сине, дај ми срце своје", говорио је Господ устима Својих пророка у Старом Завјету, дај ми срце а остало ћу ти ја дати, јер у срцу човјечијем може се смјестити сво Царство Божије. A Aпостол у Новом Завјету наставља: "Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме" (Рим. 14,17).

Дакле, нико се не спасава сам, него је спасење, тј. опроштење и исцјељење наше кроз обнављање наше пале природе увијек чин који тражи сарадњу и дијалог између Бога и Његовог створења. Човјек кога је Бог по Своме Лику створио слободним, није подложан неким неумољивим законима нужности, као што је случај са осталим тварима за које је речено: "Поставио си границу преко које неће прећи" (Пс. 103,10). Човјек је слободан да каже Богу "не" и падне, али и да се из пада подигне и себе превазиђе. Но, док ово прво чини сам, својом вољом, ово друго је увијек и једино плод сарадње са благодаћу Светога Духа.

"Духом Светим свака душа живи" (степена 4. гласа). Духом Светим се "излива љубав Божија у срца наша" (Рим. 8,14). У најдоњим дубинама нашег бића он ствара себи одају, обликујући - у сарадњи са нашом слободном вољом - Лик Христов. Будући да Он непрестано актуализује Своје присуство и силази на Цркву кроз све Св. Тајне, то значи да учествовањем у тим Тајнама свако од нас свакодневно у Цркви доживљава своју "личну" Педесетницу.

Духа Светога зовемо "Духом Христовим" јер Му је по природи својствен. И зато Га једино Он достојно прославља. То је потврдио и Сам Христос рекавши: "Он ће ме прославити" (Јн. 16,14). Тако нас Господ учи да не прослављамо сами себе.

Дух Свети је Дух Премудрости Који у Својем величанству јасно објављује Христа - "Божију Силу и Божију Премудрост" (1. Кор. 1,24). Aли Он је и Дух Утјехе, Који у Себи оцртава сву доброту Онога Који Га је послао (Јн. 14,16). То је Отац, из Кога Дух и происходи и Кога у Своме достојанству величанствено пројављује. Зато је Дух Свети не само Дух Христов већ и Дух Очев , Онај Који је једног Бића и суштине са Оцем.

Он, дакле, Који је једног Бића са Оцем Светим и Сином Његовим Јединородним, и Сам је Господар светости и Извор освећења. Зато сви ми, који смо у Име Св. Тројице крштени и на Св. Крштењу "печатом Духа Светога" запечаћени, можемо рећи да је Овај Дух Очев и Христов истовремено и Дух наш, и да смо, наравно, и ми Његови тј. Божији, "царско свештенство, свети род, народ изабрани". Он је Господар наших живота, Срце срца наших, Дух наших душа Који нас - будући Дух познања сваке истине - живећи у нама уводи у себи Самоме у познање Св. Тројице. Јер, као што "нико не зна Оца, осим Син" (Мт.11,27), тако исто "нико не може назвати Исуса Господом, осим у Духу Светом" (1.Кор. 12,3 Св. Василије Велики "О Духу Светоме").

Познавши силу благодати Духа, Св. Цар Давид је говорио: "Духа Твога Светога не одузми од мене" (Пс. 50,12). A Христос каже: "Зато вам кажем: сваки гријех и хула опростиће се људима, а хула на Духа Светога неће се опростити; и ако рече ко ријеч против Сина Човјечијега опростиће му се; а који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овом вијеку ни у будућем" (Мт. 12,31-32). Овим Господ као да каже: зло које Мени чиниш, човјече, опраштам ти јер то зависи од Мене, али зло које чиниш сам себи, (не желећи да примиш благодат, да уђеш у дијалог, да одговориш, да Духу Благодатноме у срцу мјеста направиш), то зло је најјачи доказ да ти и не желиш опроштај и исцјељење, и онда - како да ти буде опроштено? Гријех против Св. Духа (гријех који је прије свега порицање Њега као Извора живота), истовремено је дакле и гријех против нас самих, наше сопствене природе, нашег призива да постанемо дјеца Божија. Неће се опростити, дакле, само то да не тражиш и не желиш опроштај. Јер Давид говори: "Дух скрушен и срце смирено Бог неће одбацити!" (Пс. 50.)

Христос је рекао: "Он ће ме прославити јер ће од мојега узети и јавиће вам"(Јн. 16,14). И као што је Син прослављен од Оца Који говори: "И прославих Те, и опет ћу прославити" (Јн. 12,28), тако се прославља и Дух кроз заједницу са Оцем и Сином. Хула на Духа Светога, стога је хула на присуство Свете Тројице у нашим животима и зато је то једини гријех који се неће (не може) опростити. A пут истинског богопознања је овај: Од Једнога Духа, Кроз Једнога Сина до Једнога Оца и обратно: природна Доброта, и Освјећење по природи, и Царско достојанство простире се од Оца, кроз Сина Јединороднога, до Духа Светога (Еп. Aтанасије Јевтић " На путевима Отаца" Бгд.1991). Aко свој живот преиспитамо у свјетлости Христових Празника који су за нама, свакако ћемо схватити да би без Његове Цркве, (тог пар еџцелленце простора нашег оздрављења, исцјељења, спасења и обожења), наш живот био само игра са трагичним завршетком. Ушавши, пак, у Цркву кроз Св. Крштење (ту своју сопствену Педесетницу) живјећи у њој и дишући њеним Духом откривамо велику тајну смисла нашег постојања.Схватамо да ништа мање од Духа Божијег не може испунити и успокојити наше срце, да нас ништа осим Њега не може довршити, усавршити и породити за вјечност јер је једино Он "Дух Истине, дар усиновљења, Залог будућег насљеђа, Првина вјечних добара, животворна Сила, Извор освећења Којим сва творевина логосна и умна служи Богу" (молитва Евхаристије у Литургији Св. Василија Великог). Зато на данашњи Дан, у који прослављамо Св. Тројицу Која нас је спасла и кроз Цркву нам осигурала спасење, "једним устима и једним срцем," у Једном Духу божанском узвикујемо: Дођи, Свјетлости истинита, дођи, Животе вјечни, дођи, Тајно скривена, дођи, Моћни, Који све свагда ствараш и претвараш и преображаваш вољом Својом; Јер Ти си свако Добро и свака Слава и свака Радост и Теби славу узносимо, Тројици Светој и Једносушној и Животворној, сада и увијек и у вијекове вијекова. Aмин.