Епископ Јоаникије: Држава да не притиска Цркву

Владика будимљанско-никшићки Јоаникије Мићовић је у разговору за "Дан" казао да се од "државе очекује да направи отклон од ретроградних правних уредби из комунистичког времена и да се одрекне свих покушаја вршења притиска на Цркву и манипулације вјерским осјећањима". Епископ Јоаникије је, између осталог, истакао велики значај недавно одржаног међународног научног скупа у Бару, посвећеног правном положају цркава и вјерских заједница. Нагласио је и како очекује доношење праведног закона о повраћају имовине цркви, чиме би била исправљена историјска неправда почињена у доба комунизма.

У Бару је од 23-25. маја ове године одржан веома значајан међународни научни скуп на тему правног положаја цркава и вјерских заједница у ЦГ данас. Како оцјењујете резултате овог скупа?

Изузетно је важно што је одржан овај научни скуп. Требало би имати на уму да су код нас три традиционалне вјере дубоко укоријењене. Незаобилазан, а можда и најзначајнији дио културне и грађанске историје Црне Горе припада вјерама, православној, римокатоличкој и исламској. Мислимо да ће оне имати значајно мјесто и у будућности, без икаквих намјера, са наше стране, да клерикализујемо друштво. Вјерници су уједно и грађани Црне Горе. Јасан је и несумњив идентитет, континуитет и унутрашње устројство поменутих вјера због чега је онда и важно да се започне разговар о њиховом положају. Ми православни били смо иницијатори одржавања овог научног скупа, што је природно, пошто смо најбројнији. Наша је, међутим, искрена жеља да се слобода вјере обезбиједи и загарантује свима подједнако.

Осим високих представника цркава и вјерских заједница, нашем позиву су се одазвали и најеминентнији европски правници, специјалисти за питања односа државе и цркава и вјерских заједница (проф. Герхард Роберс, проф. Силвио Ферари, проф. Хараламбос Папастатис, проф. Сима Аврамовић и други). Пажљиво смо разматрали битне елементе тих односа, као и различите моделе регулисања положаја цркава и вјерских заједница у европским државама.

Данас је свима јасно да одвојеност цркве и државе не подразумијева одбојност државе према цркви као што је то био случај у пропалим и цивилизацијски превазиђеним комунистичким системима, него напротив, сарадњу, поштовање идентитета цркава и вјерских заједница и њиховог права на самоодређење. На том основу држава преузима систем обавеза према цркви или вјерској заједници. Пажња је посвећена питању заштите имовинских права цркава и вјерских заједница, као и питању реституције неправедно одузете црквене имовине. Очекујемо плодотворан дијалог са властима у ЦГ који би резултовао доношењем праведног закона о враћању имовине црквама и вјерским заједницама. Тиме би се, у доброј мјери, исправила велика историјска неправда која је учињена према црквама и вјерским заједницама у доба комунизма.

Црна Гора је једина држава, од свих држава у окружењу, која није правно уредила односе са црквама и вјерским заједницама. Шта би за Православну Цркву значило доношење закона о вјерским правима и слободама?

Надамо се да је држава заинтересована за доношење таквог закона. Надлежни за та питања још увијек се не изјашњавају. Требало би да се поведе озбиљан дијалог како би се створило неопходно повјерење и посвједочила добра воља да се испоштују кључна начела и примијене најбоља искуства из правно уређених држава. Добро би било уважити и сва добра достигнућа црногорског законодавства која се односе на ову област. У Црној Гори у доба краља Николе законски су били испоштовани идентитети свих традиционалних вјера. Од државе се очекује да направи отклон од ретроградних правних уредби из комунистичког времена и да се одрекне свих покушаја вршења притиска на Цркву и манипулације вјерским осјећањима. У Европи, већ одавно, а однедавно и у Русији, држава и црква уређују своје односе по моделу кооперације, а одвојеност цркве и државе тумачи се као одвојеност у надлежностима што подразумијева развијање партнерског односа уз пуно обострано поштовање. Однос супремације државе над црквом потпуно је неприхватљив. Уколико би био донијет један такав закон, који би уважио општеприхваћена правна начела, то би, не само отклонило многе непотребне несугласице између цркве и државе у ЦГ него би донијело свима потребни мир. Поштовањем обострано прихватљивог закона те врсте достигло би се унутрашње спокојство и кохезија црногорског друштва, што би заузврат развило међусобно повјерење, без којег народу и држави нема истинског напретка. У таквој ситуацији Црква би могла много више и много боље да помогне држави Црној Гори у рјешавању нагомиланих друштвених проблема. То би изузетно афирмисало Црну Гору као демократску и слободну европску државу.

Како је презентована Православна црква у црногорским медијима?

Одговарајући на ово питање осврнућу се само на однос јавног сервиса према Православној цркви. РТВ Црне Горе избјегава да пружи вјеродостојне информације о црквеним догађањима и тиме не испуњава своју обавезу према стотинама хиљада православних вјерника, грађана Црне Горе, од чијег се новца финансира поменута телевизија. На примјер, ако на телевизији ЦГ нема ниједне објективне информације, а камоли ваљаног снимка о светосавским академијама, важним културним догађајима и литијама на којима узима ућешћа и до тридесет хиљада вјерника, то значи да је Православној цркви одузето веома важно право на објективно информисање. На такав начин, нажалост, бивају понижени православни вјерници који су грађани Црне Горе.

Посљедњих година, након обнављања Епархије будимљанско-никшићке, евидентно је да у Беранама, Никшићу и Бијелом Пољу има све више младих људи који редовно долазе у цркву на богослужења. Како то коментаришете­?

Бог је живот и извор живота, љубав и извор љубави, предвјечна мудрост и свјетлост па је сасвим природно да се боголика душа младог човјека отвара да прими све те дарове од Христа Бога који је самог себе дао за живот свијета. Црква је дом Божији и трпеза Господња са које се хранимо небеским хљебом да бисмо живјели новим животом и да бисмо се оспособили за спасоносно и неразориво заједништво у љубави. Код младих се пробуде не само чула него се активирају и сви други дарови и због тога су пријемчиви за Божју благодат. Укључујући се у црквени живот они у право вријеме познају смисао живота. Заједништво у Цркви прожето је Духом Светим који различите личности обједињује, просвећује и преображава у нови квалитет живота. Видљиви знак Божје милости је учешће великог броја дјеце, студентске омладине и младих брачних парова у Светој Литургији. Њих је у Цркву довео сам Господ својим човјекољубљем. Ми свештеници дужни смо да им олакшамо и помогнемо када прилазе Цркви са великом жељом, а са мало знања. Као духовни пастири ми им то не помињемо и не замјерамо, али ово најбоље свједочи о потреби увођења вјеронауке у школски систем. Одговор на питање откуда толики број младих у цркви не би требало тражити ни у чему другом него у тајни Божије милости и човјекољубља.