Европски или псеудоплеменски стандарди?
Да је питање својине Митрополије над православним храмовима и манастирима, као и непокретним и покретним добрима која им припадају, тако једноставно и банално како је презентовано кроз причу о државини у тексту „Може ли Амфилохије продати Цетињски и Острошки манастир", онда би сарадници Мираша Дедеића давно ријешили овај проблем. Чињенице, као и фактичко стање ствари, најбоље демантују оне који износе такве тврдње и изводе погрешне закључке.
Прва особа која се јавила, реагујући на мој текст, није успјела да јавности понуди документ на основу кога би потврдила и доказала да је Књажевина Црна Гора била власник православних и римокатоличких цркава, као и исламских џамија. Отуда се, ради скретања дискусије у погрешном смјеру, намјерно прескачу веома важне чињенице да су, сходно чл. 716. Богишићевог Законика (ОИЗ) „цркве и манастири, као и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, били имаоници", тј. законити власници. Такође, намјерно се, ради доказивања жељених и ненаучно постављених циљева, прескаче и чл. 14. истог Законика који Цркви заједно са „(владарском) Кућом, општином, државом и закладом" признаје статус власника, тј. имаоника у Црној Гори. Дакле, Црква је одувијек била законити власник, а не држалац своје имовине као што је и држава била власник своје имовине.
Исти је случај и са вјерским објектима који су одувијек у власништву вјерских институција исламске и римокатоличке вјероисповијести у Црној Гори. На исти правни начин је сходно одредби става 2. члана 716. регулисано питање имаоништва, тј. власништва „цркава и црквених уредаба других хришћанских исповиједи (тј. римокатоличке) које држава признаје". Исто је, сходно чл. 717. ОИЗ, важило „и за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (мухамеданске џамије - тако стоји у тексту ОИЗ), уколико је држава саму вјеру признала". Вриједи поменути и да је сходно чл. 129. Устава Црне Горе од 1905.г. „унутрашња управа Мухамедове вјероисповијести припадала муфтији црногорском", Римокатоличке Цркве Арцибискупији Барској, а Источно-православне Цркве Митрополији односно Архијерејском Сабору. Шта су имовинска питања Цркве него, прије свега, питања унутрашње црквене надлежности?
Поједини тумачи црквено-правне и државно-правне историје не знају за 38. канон Свети Апостола који каже: „Епископ нека се стара о свима црквеним стварима и нека њима побожно управља, јер Бог све надзирава". А Свети Апостоли кроз 41. канон заповиједају да „епископ има власт над црквеним стварима. Јер ако му треба повјерити драгоцјене душе људске, далеко му више треба заповиједати о стварима тако да се по његовој власти све управља". Ово су најстарија правила о црквеној имовини на простору на коме се данас налази Црна Гора и непромијењено важе у Цркви Христовој од раног хришћанства и древне Диоклијске Епископије и Епископа Евандроса до данашњег Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија.
И прије постојања државе Црне Горе, дакле прије XV вијека, важило је канонско правило да се res sacra (свете ствари) не могу продавати. Али се њима увијек управљало сходно одредбама светих канона и предања Цркве. Уосталом, зар то не потврђује и Јован Сундечић у чланку „Финанцијална реформа у Црној Гори године 1868." („Орлић", Цетиње, 1869.г.) у коме се говори да је књаз Никола потврдио да је „беспосредни одговорник за добра црковна Митрополит Иларион и други који би га насљедио". Ограничења у погледу обима располагања црковним добрима нису ништа друго до ограничења из канонског права која и данас важе и које не спори ни клир ни вјерници Цркве.
Простор ми не дозвољава да шире елаборирам како је књаз Никола 29. јуна 1895.г. одредио „да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касу са свим осталим приходима са манастирских земаља у цетињском пољу и да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповину непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српскога народа". Ово није потребно коментарисати ни лаику, а не правнику. Необавијештене правне историчаре могу да информишем да и данас Престоница Цетиње Цетињском манастиру, сходно уговору, плаћа закупнину за манастирску земљу коју користи. Не би ваљда плаћали да је ријеч о државној имовини.
Ако већ не могу да покажу документ из кога би се видјело да је држава Црна Гора до 1918.г. била власник имовине Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице онда је сасвим нормално да не може бити ни документа из кога би се видјело да она одрекла права које није ни имала. Колико је логично да се неко одриче нечега што нема и што никада није ни имао?
Данас је ствар у правном погледу суштински иста иако је државна власт, сходно уставном систему одвојености цркава и вјерских заједница од државе, сама себе удаљила од права да буде покровитељ и заштитник Цркве као што је била у Књажевини и Краљевини Црној Гори гдје је Православље било проглашено и штићено као државна вјера. Држава Црна Гора ни данас, као што се види из бројних прописа и докумената, није власник вјерских објеката Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице.
Не знам како је могуће износити тврдњу да је Влада ЦГ Уставом и законом овлашћена да донесе уредбу о проглашењу за државну имовину споменика културе који су у власништву Митрополије, као и споменика културе који су у власништву Исламске заједнице, Барске Надбискупије и Которске Бискупије када је чланом 58. Устава ЦГ зајемчено право својине свима и прописано да „нико не може бити лишен или ограничен права својине осим када то захтијева јавни интерес, уз правичну накнаду". Даље, то значи да нису тачне раније изношене тврдње Мијата Шуковића да је држава у овом моменту власник имовине вјерских институција.
Даље, Закон о својинско-правним односима прописује да су правна или физичка лица која су уписана у катастру непокретности власници права својине над непокретним стварима. Затим, прописује и то да се савјесност држаоца претпоставља, али некима то и није много важно. И ако већ то знају онда се поставља питање: зашто Мираша Дедеића не посавјетује да са својим сарадницима не проваљује у сеоске храмове него да, ако већ тако ствари стоје, своја права оствари на судовима државе Црне Горе?
И, на крају, ваља добро прочитати важећи Закон о државној имовини у коме је прописано да држава „располаже културно-историјским добрима, ако нијесу у својини других правних и физичких лица". Цркве и манастири свакако јесу у својини Митрополије Црногорско-Приморске као правног лица у Црној Гори. Држава је власник културних добара као што су музеји, галерије, бисте и споменици револуције.
Протојереј мр Велибор Џомић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
