Горке сузе Радивојевића из Бошњачке махале
Рат се сурово поиграо са овом породицом чији су преци вековима у Косовској Митровици
Косовска Митровица - У Бошњачкој махали, у Улици Козара на броју 3,
на неких 200 метара од Главног ибарског моста и само неколико корака од чувеног
Трга Шумадија, своје тешке дане живи четворочлана породица Радивојевић. Ту у
улици, у својеврсном сокаку уз комшије Србе, Горанце, Бошњаке, Турке, живе,
рекло би се, од данас до сутра, још неопорављени од трагедије коју је запамтила
и северна и јужна Митровица. Отац Драгош, коме је 51 година, син Јанко (21) и
ћерке Виторка (18) и Зорка (17), још жале за Ружицом и Павлом којима је било
три и две године, а који су страдали у пожару у породичној кући. На месту где је стара
изгорела саграђена је нова
„к'о пободена" кућа. Жале Радивојевићи и за супругом и мајком Драгицом која је
од туге за децом прерано умрла. Тешко им је и јер је двоје деце - Марија и Соња
- отишло, једно у Аустрију а друга је у Енглеској, које се покаткад јаве, веле
да им је добро, али отац Драгош на то само одмахује главом. Време ће показати
како су се две девојчице снашле тамо у белом свету, без игде икога.
- Много ми је тешко. Остао сам без Павла и Ружице а онда и без жене, а деца се, и поред моје муке у жеље да их што боље одгојим, подижу сама. Ја сам у „Трепчи", кад ме позову, примамо и онај српски минималац, понекад поједемо нешто из Народне кухиње, али је све то мало кад сам ја и мајка и отац - казује прерано остарео Драгош, зарастао у браду, док му тешке сузе падају на крило.
Оболео је, вели, не иде код лекара, једино редовно иде на гробље, тамо у Рударе где су сахрањени његови најмилији.
У кући, коју је пре неколико година саградио Ирац, Теренс, иако је напољу мрзло, код њих само један радијатор ради. Шпорет хладан, незаложен, јер оно два метра дрва које су добили од Црвеног крста дали су за нешто хране. У кухињи, која је и гостинска соба, седе црнооке Виторка и Зорка, ни девојке ни девојчице, сиромашно обучене, исувише лако за зимско доба. Ту је и Јанко, дошао однекуд, смрзнут и изгладнео. Нећкају се, не воле да причају и све троје у под гледају. Све троје завршило је само основну школу. Ваљало би ову децу упослити. Вредни су и радни, али немају никога ко би могао да им нађе било какав посао у државној служби.
- Кад бих било где радио, само да имамо за хлеб и млеко сваког дана. Не би нам више требало - говори Јанко, стежући око себе похабану блузу, коју му је, као и његовим сестрама, неко дао.
Ова деца не знају за компјутер, за рођендане, нове године. Њима нико не доноси поклоне али углас говоре да им је Марија пре неки дан послала 100 евра.
- И ми ћемо кад Марије - казују углас две девојчице док Драгош само немо одмахује главом. Вели да неће дозволити да му и њих две одведе „неко" као и две старије ћерке.
Преживела је ова породица све ратне и поратне страхоте, овде у Бошњачкој махали где су се укрштали Срби и Албанци, Кфор и полиција Унмика и где, хтели не хтели, пролазе сви они које кроз Бошњачку стижу до центра града.
- Кућа нам није ограђена. Са страхом остављам децу ноћу кад радим у трећој смени јер овде на прозор може да удари и неко с намером и неко без ње, па чак и мачка може да их препадне. Молио бих људе да ми помогну, да оградим кућу, да и имамо двориште - говори Драгош и успут прича како је некада ово била кућа и двориште за пример. Дошао је у кућу познатог трговца чика Стеве Јевремовића, оженио његову унуку Драгицу, иако му је родитељска кућа исто ту у Митровици, доле дубље у махали.
Ово је једина кућа без ограде и капије у Митровици, јер после рата, ако ништа друго, бар су домаћини тарабе направили. Тек толико да увече закључају дворишна врата која се у Бошњачкој с првим мраком затварају. Говори ова породица да их страх не напушта никада али труде се да живе као и сви остали, захваљујући комшилуку који их помаже.
Некада, причају староседеоци овде у овој улици, у Козари, да је двориште трговца Стеве и жене му Чехиње Олге било једно од најлепших у Митровици. Мирисао је турски каранфил, госпође су долазиле с јесени да траже лист розетле, како би им боље мирисало слатко од шљива. Мирисало је двориште и на тек пробехарао јоргован и багрем. Сада ту мирише на барут, а кроз двориште пролазе и залазе неки непознати људи, од којих само Бог чува сиромашне Радивојевиће.
Биљана Радомировић
Извор: Политика
