Говор Владике Василија на академији свесловенске и свесрпске писмености

Поштовани, даме и господо,

Изузетна ми је част и задовољство да вечерас могу пред вама по први пут у оквиру обиљежавања празника Светих Методија и Кирила, узнијети слово у част ових свесловенских учитеља и просветитеља. Надам се да ова прва академија у њихову част неће и не смије бити и последња, јер ово је само једно слово у химнама које су испјеване у част ових угодника Божијих.

У оквиру вечерашње Кирило-методијевске академије желио бих да се укратко осврнем, на живот и дјело Св. равноапостолних Кирила и Методија, које је толико велико, али и свима, надам се, већ познато, али и на сами дух и структуру Православне Цркве из које су израсли и Св. словенски апостоли, те су зато и били толико велики у свом, али и у нашем времену. То чиним прије свега зарад укључења савремених носилаца православља и народног гласа у рјешавању наших савремених проблема, Зато ову кратку вечерашњу бесједу започињем једном напоменом. Православна Црква није преживјели остатак прошлог времена у којој се са носталгијом чува успомена на прошла времена и на начин живота из давних свјетова, као што на жалост данас мисле многи, и то како они који је воле, тако и они који је мрзе. Нити је она музеј ствари из прошлости које свијет оставља за собом, а Црква скупља, нити пуко сјећање на славне епохе и личности које су прошле, него по најприје сјећање на будућност.

Моравски кнез Растислав, чији је народ већ примио хришћанство од германских мисионара на латинском језику, трудио се свим силама да на сваки начин одоли притиску великих њемачких феудалаца. Еманципацију од зависности нијемаца видио је у ослонцу на далеку и за њега безопасну Византију. Свакако да само ово није био разлог његовог уздања у Ромеје већ и религијски, говорећи да ни он, а ни његов народ не могу да схвате праву Јевађелску истину, јер им се проповиједа на неразумљивим језицима, њемачком и латинском. Он, зна да Василевс има много учених људи који говоре и словенки, па га моли Бога ради да му их пошаље.
Молбу кеза Растислава и цар и патријарх објеручке прихватају и хитају што је прије могуђе да испуне. Они узимају једног од најбољих философа и филолога, који зна неколико језика, а између осталих и словенски, а уз то је и ученик патријарха Фотија. Но како је Константин Солуњанин велики познавалац свих тадашњих наука, уз њега је било потребно да пође и неко духовно лице. Избор је пао на Методија, Кириловог брата, који је био калуђер, а прије монаштва вршио је службу управника једне области са словенским живљем.

После припреме која је трајала око годину и нешто дана, 863. године Света браћа дођоше у Моравску. У међувремену Константин филолог саставио је азбуку за Словене, названу глагољицу, која скоро да није личила на грчко писмо, из претпоставки да би се одузела могућност злонамјерног тумачења њихове мисије. За потребе богослужења превели су најнеопходније богослужбене књиге и врло је вјероватно да су са собом повели неке од својих ученика. Како су по свом доласку у моравску, одмах започели рад на просвећивању Словена са великим жаром, тако исто су наишли на отпор њемачког свештенства које се свим силама трудило да престави нове мисионаре као јеретике, који су проповједали Јеванђеље на, тобоже забрањеном језику, противно мишљењу неких да је једино допуштено службу вршити на три језика, грчком, латинском и јеврејском, језицима на којима је била исписана Христова кривица на крсту. Због ових клевета Света браћа су морали ићи папи Андријану на правдање, 867. године, јер је ова територија била под јуриздикцијом Римске патријаршије.

Папа Андријан којем је више стало до пријатељских односа са Цариградском патријаршијом и Ромејским царем неголи са неколицином њемачких бискупа и грофова, који му се ионако нису могли отргнути из власти, благонаклоно прима словенске мисионаре који долазе ради благослова, знајући да би била катастрофална грешка за престо Светог Петра, одгурнути људе цара и патријарха. И на крају крајева на сво чуђење њемачких грофова и свештенства, дат је благослов за наставак рада мисионарима, а ова одлука је потврђена на литургији које папа одслужио на словенском језику. Ове клевете су се понављале у два наврата.

Али и поред папиног благослова њемачи феудалци и свештенство пређоше на најгрубља средства да би спријечили рад словенских апостола. Најприје заробише Растислава и ослијепише. У Риму се Кирило разболио и убрзо умро, гдје је и сахрањен у цркви Светог Климента. Папа Адријан је 869. године, Методија, претходно посветивши за архиепископа, послао кнезу Коцељу, намјеравајући да тиме западни Илирик издвоји из јуриздикције салцбургшког надбискупа и потчини директно Римском престолу. По доласку у Панонију, Методија латински свештеници нападају као јеретика, а када је стигао у Моравску, локални бискупи га позивају на сабор, осуђују га и бацају у тамницу, гдје је остао двије и по године и тек 873. године по наређењу папе пуштен је из тамнице, али је било забрањено служење литургије на словенском језику. Упркос свим овим нападима Методије је ипак наставио свој рад, што је узроковало још веће ширење богослужења на словенском језику, па је против њега поново подигнута оптужница у Риму, те је 879. године позван пред папу Јована седмог, али папа настојећи да не угрози своје позиције у Моравској, потврдио је словенско богослужење булом под називом Марљивост твоја из 880. године, што је учинио и патријарх Фотије двије године касније.

Тако је стара словенска ријеч која је забиљежена писменима, наговјестила исконско браство словенских народа који су свој идентитет нашли у надверменом и надкосмичком дјелу свих за све, на разумљивом језику. Најстарији словенски књижевни језик означавао је и прве почетке препорода свих словена. Радом словенских апостола искушане су све моћи духовног казивања и ударени темељи књижевности јужних и источних словена.

У невољним временима када се водила борба за слободу словенског казивања и мишљења, остварена је прва, књижевна побједа Солунске браће и њихових ученика, јер је убрзо после смрти Светих Кирила и Методија, написана прва словенска умјетничка проза, које је својим историјским духом и смислом за стварна казивања и догађаје претекла сувремени ход византијске животописачке књижевности и понјела печат своје изворности и печат нове словенске хагијографије. Замисао која је стваралачки понијела Кирила и Методија још у малоазијском Олимпу, веома се рано оваплотила преко мука и великих страдања у дјело свих Словена, одакле су се њихови даровити и напаћени ученици кренули у јужне и источне крајеве, гдје ће се уздићи нови олимп словенских књижевности, поезије и духовности.

Из овог кратког потсјетника рада Свете браће видимо сву висину, дубину и ширину и неизмјерно велики значај њиховог апостолског посланства међу Словенима. Сам значај њиховог рада могуће је схватити једино из есхатолошке и литургијске перспективе, приношења читаве творевине на дар Богу, оне исте творевине коју смо ми примили на дар од Створитеља. Једино у Литургији, у евхаристијском сабрању многих на једно мјесто, заједнице која иконизује долазеће и већ присутно Царство Божије, сама борба за очување писмености и словесности, добија свој прави смисао, да се даровани таланат са захвалношћу прими, без гордости умножи и као уздарије, као твоје од Твојих узнесе у вјечну надкосмичу Литургију, јер као што кажу оци цркве све што није у литургији неможе бити ни Царству Небеском. Царство Божије се кроз сабрање свих на Литургији открива и ми учествујући у њој већ сада и овде окушамо од те тајне, по Апостолу Павлу сада видимо као у огледалу, а онда ћемо, надамо се, лицем к лицу. Оци Цркве и сви они који су имали свијест о овом значају трудили су се свим силама на очувању свога идентитета кроз писану ријеч свога народа, на народном разумљивом језику.
Живећи у времену које нас полако али сигурно уводи у унионистичке и глобалистичке тековине, чини нам се да не остаје мјесто за било какву разноликост, па била она макар и језичка, јер, надамо се, у тежњама за изналажење одговора на многе глобалне проблеме општим удруживањем, губи се богаство различитости што умногоме резултира губљењем идентитета једног народа, а то засигурно јесте тако, јер се изгубио осјећај заједнице у литургији, која као што је напријед речено, та која у себи рекапитулира све оно што се догодило, али и догађа и што ће се догодити, тако да Црква као она која се поистовјећује са, увијек актуелном и свагда дејствујућом литургијом, у себи прожима и приноси све раздјељене дарове дарујући одговор на сва питања човјечанства, а по најприје на питање живота и питање смрти.

Ову истину су знали и Свети Кирило и Методије и зато су се неуморно трудили и борили да ова истина буде саопштена свима нама на нама разумљивом језику. На који начин Православље може помоћи савременом човјеку у рјешавању ових егзистенцијалних проблема. Под условом да правилно схватимо основе своје вјере, имајући то и практично сачувано кроз Св. Литургију, прво и спасоносно што можемо као православни понудити свијету јесу слобода и срећа за човјека које извиру из заједнице са другим човјеком. За разлику од савременог схватања слободе, која се остварује на основу компромиса и гушења слободе у односу на другог, односно у ништавилу, што ни једно ни друго није слобода. У Православљу је човјек слободно биће ако се заснива на љубавном односу према другом човјеку. Он постаје личност не на основу своје индивидуалности и дистанцирања од других, већ у заједници са другим. Што више волимо другог то и ми и други човјек имамо већу вриједност. Само у ономе кога волимо и за кога смо спремни да се жртвујемо видимо апсолутну и непоновљиву личност и срећу за своју сопствену личност ако смо у заједници са њом.

И управо у овоме стоји наша одговорност према нашем језику и писму, јер ми ову одговорност постављамо на вјечни план, да у односу према примљеним даровима у одређеном времену треба положити рачун, јер Литургијска заједница просторно је и временски неограничена и она се састоји од људи који су у храму. Она се простире преко граница времена, пошто се молитвена земаљска заједница осјећа јединственом и са уснулима за које више не постоји вријеме, него се налазе у плану вјечности. Општа обухватност и свевременост заједнице формално се још више истиче употребом језика, а то је још једно стално присуство, свједочанство вјековног трајање крштене историје. Наравно да измјена језика, на првом мјесту у богослужење, не значи уједно и атак на јединство Цркве, будући да се оно изражава у јединству вјере, светих Тајни, црквене јерархије и Црквеног устројства, а по највише у служењу Евхаристије, јер пут и предуслов за постојање сагласности многих у једној истини прије свега је у идентичности искуства, а не истовјетност изражавања. Том истином су се руководила и Света браћа и на крају само можемо констатовати да је вриједност рада словенских апостола била непроцјенљива, јер смо добили писмо, језик и Ријеч, Свето Писмо у којем је записана ова истина за коју се Свети Кирило и Методије до своје саме смрти борили, због чега их је Бог познао и признао за Своје вјерне служитеље.

Оно што би на крају могли рећи и пожељети, јесте, по најприје позив, а на један начин и опомена свима нама који смо тренутно одговорни за тренутак који нам је дат у времену, које је само исјечак вјечности, као што рече новопросијали Светитељ Јустин Ћелијски, да озбиљно схватимо ту одговорност, да озбиљно и са захвалношћу преузмемо завјетни дар Свете браће, да га сачувамо и оплеменимо новим цвјетовима из баште наше народне мудрости и духовности, молећи Светог Кирила и Методија да нам дају снаге да и ми издржимо на путу ка Царству Небеском, путу који су нам они пропутили. Хвала Вам.

Бијељина, 1.јун 2010. године

Епископ зворничко-тузлански Василије

Извор: Епархија зворничко-тузланска