Градимо међусобно поверење

Доктор Томас Бремер, уважени немачки теолог, ректор Универзитета у Минстеру и шеф Катедре за екуменску теологију, љубазно нам се одазвао и дао интервју за "Гласник", часопис Православне црквене општине у Диселдорфу.

* Средњоевропска епархија прославила је јубилеј, 40 година постојања на овом тлу. Јако смо захвални што нас је прихватила мултиконфесионална и мултиетничка држава, са посебним сензибилитетом да заштити различитост. Какве напоре би, по Вама, требало да уложимо на зближавању и широј екуменској сарадњи?

Томас Бремер: Обема великим црквама у Немачкој, католичкој и евангелистичкој, требало је много времена да би братски (и сестрински) заједно живеле, као што је то данас случај. Мултиконфесионални заједнички живот не настаје сам по себи, него се мора уложити труд и то је био за немачке цркве дугачак и понекад болан процес. Мање цркве, као што је СПЦ у Немачкој, имају тежак задатак да очувају властити идентитет, али и да се истовремено приближе другима с којима живе заједно. Често морамо закључити да се обе стране недовољно познају; због тога мислим да је упознавање један важан аспект. Црквене општине се морају међусобно посећивати и предочити како живе и шта им је битно. То помаже обема странама да смање предрасуде и изграде поверење.

* Имате много пријатеља у Србији и један сте од најбољих познавалаца токова српске теологије. Шта Вам се допада код Срба и шта Вас је привукло да пишете о српској теологији?

Томас Бремер: То је било сасвим случајно. Ја сам за време својих студија добио стипендију и био сам у могућности да живим у Београду годину дана - 1980/81. Тамо сам упознао српски језик, земљу и људе. То је за мене, као младог студента, било једно битно искуство. Резултат овога је да сам као теолог почео да се бавим српском теологијом. Томе је, осим тога, можда допринела чињеница да у то време у Немачкој није било никога ко се разумевао у ово подручје, односно постојала је одређена празнина.

* У Вашем делу има и љубави која је предуслов за сазнање, носилац сте здраве критике неких девијантних еклисиолошких појава. Изабрали сте еклисиологију јер има велики значај за дијалог између православља и католичанства. До консензуса између две цркве, као што рекосте, може се доћи само сагласношћу о црквеној структури. Где треба учинити напор да сагледамо више од 1.000 година заједнице у телу Христовом, а зацелити ране које нас раздвајају у мањем периоду новије историје?

Томаса Бремер: Био бих јако срећан кад бих имао једноставан одговор на ово питање. Али је тачно: еклисиологија је најбитније поље на коме екуменски односи између православне и католичке цркве морају да буду разјашњени. Ви сте у праву: не сме се заборавити да су цркве више од једног века живеле заједно. Битно је да се сетимо заједничке историје. Не можемо се једноставно вратити уназад и понашати се као да последњих 1000 година није било, али можемо и морамо да се упитамо на којим принципима су Исток и Запад тада могли живети тако да је заједнишво постојало а да је ипак свака страна могла задржати властите особености.

Што се тиче ожиљака историје (не само новије), овде је нужна једна пажљива историјска обрада и расветљење. То је један тежак и дуготрајан процес, али постоји, хвала Богу, неколико добрих зачетака. Има неколико примера да се цркве могу поново приближити и након дугих конфликтних периода. Добар пример је Северна Ирска.

* Познати сте као суптилни критичар клерикализма у оквиру конфесија. Каква је ствар са лаичким покретом данас? Да ли треба улагати напоре да се оснажи?

Томас Бремер: Резултат клерикализма је да се прави разлика између клера и лаика. Тада се често заборавља да нас крштење чини хришћанима, да ми као део црквеног ланца имамо нешто заједничко, нешто што је битније од свих посебних функција које обављамо. Због тога не би требало лаике гледати као групу која је постављена насупрот клеру и која се као таква дефинише, наиме као не-клерици, него би их требало гледати заједно као Цркву, као тело Христово, „богољудски" организам, као што каже Јустин Поповић. Онда и једни и други, клерици и лаици, имају за Цркву одговорност која се на различите начине носи.

Наравно, лаички покрет има једну битну улогу. Као хришћани (не као заступници Цркве), они треба да буду присутни у свету. При томе ми се чини битним да у различитим подручјима као што су друштво, политика и култура, не следе толико конкретне циљеве, него да делују кроз своје сведочење. Према једном хришћанину који своје хришћанство јако наглашава и у свакодневном животу га стално као аргумент употребљава, с правом ћемо се односити суздржано и сумњичаво.

Хришћанин који се понаша тако како му говори његова савест и тиме своју веру показује, а да се не правда стално њоме, питаће се за основу његове наде, која је у њему (види 1Пет 3,15) - то је његово сведочење, које је делотворније и веродостојније него кад би своје хришћанство стално плакативно испред себе носио.

* Добар сте познавалац теологије оца Јустина Поповића. Он је често наводио негативне стране западне цивилизације, екстремни индивидуализам и солипсизам. Међутим, западна цивилизација је постала планетарна и сви тежимо за материјалним благостањем које су достигле западне земље. Западна цивилизација јe инкорпорирала и многе хришћанске вредности; она није само материјалистичка. Какво је Ваше мишљење о томе?

Томас Бремер: Западна цивилизација је стварно постала универзална и има осим добростања и неколико других разлога зашто је до тога дошло. Ипак, не смемо је апсолутизовати. Она је стварно настала на основама хришћанских вредности, пре свега кроз прихватање хришћанско-јеврејске слике о човеку. Али требало је много времена да цркве (такође западне!) схвате колико су биле битне хришћанске основе за западну цивилизацију и да могу тада да их позитивно прихвате. Ми ипак морамо себи да предочимо границе ове цивилизације. Она често има тенденцију да превиди властите локалне традиције или да их поједностави (али она има у себи и критични потенцијал да то примети и критички рефлектује). И живи на рачун других: када би сви људи тако живели као што се живи у индустријским земљама, тада би недостајало природних ресурса на Земљи. Значи, ми живимодобро због тога што то исто ускраћујемо људима у земљама у развоју. То је једна велика неправда коју ми чинимо и коју бисмо морали јасније имати пред очима него што је то случај.

* Зашто, по Вашем мишљењу, расте фундаментализам у свим европским земљама и зашто је све више младих укључено у десничарске покрете?

Томас Бремер: Фундаментализам је обележен тиме да представља једноставно решење проблема. Он има на све одговор и чини један систем који унутар себе самога изгледа исправан. Зато је он скоро увек знак за страх и несигурност. Није случајно да фундаментализам јача у временима кризе и промена. Они који се окрену фундаменталистичким струјањима и покретима су збуњени пред сложеношћу света и траже једноставне и разумљиве одговоре. Али наш свет није тако једноставан и због тога један фундаменталиста не може никада имати решење на питања и проблеме који постоје у свету, него их он увек има само за себе самога.

* Шта мислите о интеграционим процесима у Европи. Жао ми је што су у прошлом веку владале идеологије и затамниле еванђелску поруку Цркве која је изникла у медитеранском басену. Дакле, да ли је хришћанство најјачи интеграциони процес Европе, коју ју је некада давно Шарл де Гол видео од Атлантика до Урала?

Томас Бремер: За Немце који су у прошлом веку донели Европи најгори могући рат европска интеграција је била рука која им је пружала помоћ, која нас је вратила у заједницу европских нација. Интеграција је почела одмах након рата с идејом о подели контроле над за рат битних ресурса као што су угаљ и челик. То је значило да се ниједна држава више не може за рат припремити и да су државе међусобно зависне. Тако је интеграција у коренима била један успешни мирнодопски покрет. Између чланица ЕУ никада није било насилних конфликата, тако да Средња Европа већ више од 60 година живи у миру - то је стање које никад није постојало у тако дугом периоду! Проширење европске заједнице је такође покушај да се ово искуство мира и стабилности и другима омогући.. То је, по мом виђењу, чак битнији аспект него економски раст, којем се чланством у ЕУ надају.

ЕУ није, нити је била хришћански пројект, иако су многи активисти - зачетници, као што су Аденаур, Де Гол, Шуман или други, били, као што знамо, активни хришћани. Ипак, вредности ЕУ се заснивају на хришћанским предоџбама, иако тога нису сви и увек свесни. Додуше, мора се искрено рећи да уз Европу, уз њену традицију и њену историју, такође припадају плурализам и способност за интеграцију потпуно различитих мишљења. Јудаизам, ислам, као и скептицизам су увек имали место у Европи и можда је ова успешна прича Европе само због тога могућа јер није била ексклузивно хришћанска; и овде лежи за нас један велики задатак.

* Ште бисте поручили Епархији средњоевропској и нашој парохији поводом 40 година постојања?

Томас Бремер: Ја сам приликом јубиларне прославе имао част да одржим мали поздравни говор и при томе сам цитирао реченицу из Јеванђеља која је пре тога на литургији читана: "Твоја вера ти је помогла." (Мк 10,52) Вера је православним Србима у Немачкој помогла да сачувају свој идентитет и да се интегришу у друштво, и ако веру сачувају, она ће им и даље бити од помоћи.

Интервју урадио: Горан Раденковић, уредник часописа „Гласник"

Интервју превео: г. Душко Перић