Хоће ли преживети господски град

„Дошао сам на Васкрс у свој град. Нигде не могу да се прилагодим, не знам о чему се ради, шта год започнем имам утисак да сам нешто заборавио и изгубио", каже у Призрену Марко Поповић. Он је само један од стотина хиљада расељених и изгубљених у ратовима бивше Југославије.

Шта је изгубио овај човек: кућу, посао, новац, пријатеље или породицу? Прошло је много времена, па је већину наведеног могао стећи и надокнадити, негде на другом месту. Он је то и урадио. Да је, којим случајем, у јуну 1999. године отишао на запад стекао би и зарадио много више, али - како каже - не би имао „ову муку, не би ме истерали одавде као звер". Овако, стално тражи оно што му недостаје или нешто што му је на силу одузето. У храму у центру Призрена, а чини се више око њега, тражи потврду свог пређашњег живота, тражи детаље неопходне за повратак у „оно што је био".

Марко је истеран у првом циклусу етничког чишћења 1999, а мартовски погром 2004. свео је број његових сународника на 18 особа колико их данас живи у граду на Бистрици. Тај број је у потпуном несразмеру са значајем, важношћу, културом, духовношћу и историјом старе српске престонице. За Марков идентитет потпуно су безначајне ове крупне речи, њихова тежина га не дотиче, он је градско дете истинске мултиетничке средине. Њему је стало до призренског господства, учтивости комшија које увек говоре твој језик, без обзира на то је ли реч о турском, српском или албанском, стало му је до атмосфере и малог живота које су уништили други. Зато му је обнова цркве и могућност да присуствује служби важнија од свега.

Владика рашко-призренски Теодосије вратио је своје седиште у Призрен где први пут од 1999, у обновљеном храму Светог Ђорђа, служи васкршњу литургију.

„Васкрсење, најпре црквено и духовно, у Призрену је за све нас један од најзначајнијих догађаја на Косову и Метохији. Када је било све порушено и када није били службе Божје, Призрен је изгледао потпуно страни град", сматра владика Теодосије. Он наглашава да радост васкрсења не произлази из удобности, среће и онога што нам нуди овај свет, већ из дубоке свести да је смртност и пролазност овога света побеђена силом Божјом.

„С једне стране, ми смо данас окружени веома тешком ситуацијом која би човека без вере довела до очајања. Међутим, наша вера и нада у Господа је све већа и јача, што се мање ослањамо на овај свет на људе овога света и на оно што нам они нуде, а све више се ослањамо на самога Господа", поручио је преко Радија Републике Српске уочи Васкрса владика Теодосије.

За разлику од личног, емотивног и завичајног тренутка, као и његових господских оријенталних назора, у колективном идентитету, митологији и литератури Призрен је претворен у симбол средњовековног господства, идеала и славе. Ретка су наша места где су се савремене особености једног града и његових људи тако неконфликтно и природно спојиле са узвишеним епским патосом и теретом његове огромне историје. Посебна су и по томе што је велики део његовог становништва различитих нација и вера нормално прихватао те историје и усвајао их као своје и без отпора и побуне. Они су све до 1999. и 2004. живели и производили онолико историје колико могу да поднесу сви заједно. Од тада оно мало преосталог грађанског света ту историју живи иза чврсто затворених врата са упорном вером да је рад и повратак на старо могућ.

„Излазио сам из града 1999. на самом крају колоне", прича Златко Маврић, председник Удружења „Свети Спас" које се бави хуманитарним радом и повратком у призренски крај. Није дуго издржао у расељеништву, па је почео да се враћа свом завичају и његовом, како каже, ваздуху. „Измислио сам посао којим се бавим да бих био ближи своме граду и да бих себи попунио коцкице које недостају, и како бих помогао људима да се врате."

У обновљену парохијску кућу Храма Богородице Љевишке, која се налази на Унесковој листи светске културне баштине, вратило се 10 Срба, чекајући да им се уништене куће обнове па да се врате на своје. Хоће ли издржати, како ће се прилагодити, ко ће им пружити пресудну подршку да остану у свом лепом граду, брзо ће показати време.

„Призрен је наш Јерусалим, наш Цариград. Призрен је град цара Душана и са својим светињама и с лепотом можемо рећи да је Призрен наша света тачка и наша душа. Хвала Богу, ми смо се вратили у Призрен, али читав наш живот треба да буде повратак нашем Косову, а пре свега косовском завету којим је наш народ дао обећање Богу да ће остати на путу Христовом", поручио је епископ Теодосије.

Извор: Политика, Живојин Ракочевић