Хришћански смело у сусрет старим и новим изазовима

Интервју Архиепископа атинског и све Јеладе Г. Христодула Информативној служби Српске Православне Цркве, за време његове посете Српској Православној Цркви (7-13. септембра 2001. године). Са високим гостом разговарао и разговор са грчког превео Епископ бачки Г. Иринеј.

Епископ Иринеј:

Блажењејши, желео бих да изразим радост свих нас овде у Србији поводом Ваше посете нашој земљи, нашој Цркви и нашем народу. Користећи ову прилику, као и Вашу племенитост и доброту, молим Вас за кратак интервју Информативној служби која ради под покровитељством Светог Синода Српске Православне Цркве. Замолио бих Вас да нам одговорите на само неколико питања.

Живимо, Блажењејши, као што Ви често наглашавате, у времену великих потреса, али и великих нада. Били бисмо Вам благодарни ако нам кажете нешто о одговорности, улози и мисији наше Православне Цркве у свету какав је овај данашњи и у времену какво је ово данашње.

Архиепископ Христодул:

Преосвећени, и ја Вама веома благодарим за топле речи које сте ми малочас упутили и за осећања која ви, Срби, православни хришћани, негујете према Православној Цркви Грчке, вашој сестринској Цркви. Желим да Вас уверим да иста осећања делимо и сви ми, дакле да осећамо велику радост, узбуђење, љубав и поштовање према српском народу. Због тога смо и дошли да посетимо Вашу земљу и Вашу Цркву.

У праву сте када кажете да проживљавамо период критичног развоја ствари у читавом свету, па и у Вашој отаџбини. Проблем је у томе што данас, у нашем веку, када човек доживљава врхунски научни напредак и остварује технолошка достигнућа, ми заправо не знамо да ли и људски живот постаје бољи или, другим речима, да ли култура унутрашњег човека напредује и доприноси да нам живот постане бољи, човечнији.

Наше искуство показује, нажалост, да ове две ствари не иду увек упоредо. Једно су, дакле, наука и технологија које напредују, а друго је афирмација човекове личности. О њој се ту ради. Често смо, штавише, сведоци несразмере међу овим двема вредностима, а резултат је да одређени догађаји изврћу вредност људске личности и као да хоће да нас увере да човека, коначно, и не треба увек сматрати живом иконом Божјом у свету. Имамо ли све то у виду, улога Цркве ће нам се показати изузетно важном и значајном. Најпре, наравно, треба да истакнем да је улога Цркве по превасходству духовне природе. Циљ Цркве јесте, наиме, да човека учини чланом породице Божје и чланом заједнице личности. Основни циљ Цркве јесте да човека учини достојним и часним грађанином Царства Божјег.

Овај пак циљ Цркве употпуњује се и другим циљем, такође веома важним. То је, по мени, цивилизацијска улога Цркве, улога која Цркву показује као ону што обликује карактере, односно изграђује личности у овоме свету. Образујући срце унутарњег човека, Црква свим људима нуди могућност да развију своје боље ја и да постану корисни како себи тако и својој околини. Следствено, ова улога Цркве је веома битна. Јер, Црква изнедрава зреле, довршене личности у Христу. А управо оне су потребне овом времену да би се пружио отпор поништавању вредности човека и обезличавању људске личности под ваљком глобализације и такозваног новог поретка.

Желимо ли да се супротставимо овој уравниловци? Јер, она се намеће на све начине, са циљем да човек изгуби вредност дату му од Бога, садржану у перспективи да буде личност непоновљива у васиони. Желимо ли да се супротставимо овом лукавом методу који на једну страну поставља моћне, оне који одлучују и намећу своје одлуке, а на другу страну поставља немоћну већину? Ево, употребићу слику коју нам пружа савремени мислилац Ноам Чомски, а он, рекао бих, у својој књизи Нови поредак ствари, понавља слику коју је, пре њега, описао Литман. Према тој слици, наиме, у новим демократијама, које се развијају у наше време, јасно ће се разликовати две класе људи: на једној страни ће бити класа стручњака, зналаца, оних који владају и одређују правац кретања, а на другој страни ће бити класа људи који спадају у такозвано омамљено стадо. То би била већина која, у овом животу, нема права сем да пасивно прихвата и извршава заповести оне прве класе. Та категорија људи другог реда, која обухвата милионе, нема личности, нема мишљења, не може да се изрази. Ти људи представљају пасивне примаоце онога што наређује прва екипа, екипа у којој су „изабрани".

Постоји само један једини начин да се спречи успостављање таквог поретка ствари, који је нељудски, а рекао бих да није ни демократски: људе треба духовно образовати, дубински их култивисати, упознати их са вредношћу њихове личности, објаснити им шта значи људско достојанство, шта значи бити жива икона Божја на свету.

Ово може да схвати само православна теологија, а само Црква може то и да примени. Због тога сам, у почетку, и рекао да је улога Цркве у нашем веку постала много пресуднија него што је то била у прошлом веку.

Оно што је данас у опасности јесте људска душа, људско биће и људско достојанство. Уколико желимо да спречимо појаве духовне трулежи и распадања, већ увелико осетне у нашем друштву, уколико желимо да зауставимо наркоманију, насиље, тероризам, рушење институција, а нарочито рушење свете установе породице, једино што нам преостаје јесте да се саберемо у себи, да се духовно саберемо. Без овога сабирања човек, ма колико економски био успешан, ма колико новца зарађивао, није човек. А циљ је пронаћи човека, вратити му његову праву вредност, обновити вредност људске личности.

Такав препород само Црква може да оствари. Зато и кажем да Црква, поготову данас, у друштвима која се суочавају са слабљењем институција које их и сачињавају, јесте једина сила коју је Бог даровао народима, па и вашем, српском, и нашем, грчком народу. Историја и наши народи очекују да управо наше Цркве све то и остваре.

Епископ Иринеј:

Захваљујем, Блажењејши, за овај дубоко промишљен и исцрпан одговор на питање о ономе што одређује данашњицу човечанства, али и његову будућност. Без Бога и без Његове Цркве, дакле, - при чему не би требало изоставити ни остале чиниоце, као ни снагу људске добре воље, - не да се замислити грађење стварне будућности. То је веома значајна порука, коју сте нам пренели у овом тренутку.

Са овим виђењем будућности и спасења - а оно је за нас као хришћане и квинтесенција или најдубља суштина Јеванђеља наде и спасења - тесно је повезана и тема о омладини, тако блиска Вашем очинском срцу и Вашој пастирској бризи, Блажењејши. Имајући у виду духовну жеђ и постепено враћање омладине ове земље Цркви њених отаца и предака, нашој, Православној Цркви, као и паралелна духовна кретања и врења међу припадницима инославних хришћанских Цркава и нехришћанских религија код нас, био бих Вам благодаран ако бисте нам изнели како Ви видите ту важну савремену тему, тему Црква и омладина, Црква и млади.

Архиепископ Христодул:

Сви смо били или још увек јесмо млади - данас наша деца, јуче ми. Младост нам је благо, млади нараштај ценимо видећи у њему непотрошиво богатство. Сви се упињу да придобију омладину за себе јер тиме добијају будућност. Ипак, да би неко придобио омладину, треба да поседује две особине. Прва је да искрено, а не притворно, воли младе, што значи да их воли безграничном љубављу и да је спреман на жртву из љубави: то значи праву или стварну љубав. Друга је особина да младима говори истину. Јер, они траже аутентичну реч, а не „дрвену философију". Аутентична је реч истине, реч оштрија од сваког двосеклог мача. Дакле, ко год се обраћа омладини, мора да се наоружа љубављу и истином. Ако младима говориш без љубави - упропастићеш их; ако ли им говориш неистину - одмах ће те разоткрити и окренуће се од тебе. Грешка коју су старија покољења чинила спрам младих била је најпре то што им се нису обраћала речју исти не, а затим и то што нису мислила на њихову добробит, нису, другим речима, имала љубави за њих. У ту грешку упада, на жалост, и наше покољење.

Понављам и наглашавам: Црква није политичка партија и не бави се ловљењем присталица. Црква је Мајка. Као свака мајка, она воли своју децу, макар их каткад и растужила. Обраћа се својој деци и речју љубави и речју истине. Јер, с једне стране, поседује истину, богооткривену јеванђелску истину, а са друге стране увек осећа и испољава своју материнску љубав.

Данашњи млади гладни су, рекао бих, истинске љубави - не оне љубави коју може да им пружи свет нити пак греховне љубави. Љубав Цркве јесте љубав коју Сам Бог гаји према човеку; то је љубав изнад саможивости и интереса. Али у овоме свету има, нажалост, много оних који су покушали да употребе омладину, а да би јој се приближили позивали су се на своју наводну несебичну љубав. У самој пак ствари није ту било никакве љубави: постојала је само тежња и жеља за искоришћавањем. Млади се могу повести за неким ко им каже да их воли, али на кратко. Стварне намере откриће се, наиме, пре или после. Црква не сме да подлегне таквом искушењу: не сме да обмањује младе пружајући им привид љубави уместо стварне, истинске љубави. Привидна љубав по својој природи и није ништа друго до мртворођенче кратког века; она траје само дотле док не задовољи неки себични прохтев, а одмах затим нестаје.

Због свега тога Црква, обраћајући се младима, мора најпре да их, као створења Божја, воли, а онда мора и да им говори језиком истине. Истина, спојена са љубављу, јесте нешто потресно; она у себи носи аутентичност, она нам помаже да са младима зборимо баш онако како то они желе и траже. А пошто наши млади имају и здравог поноса, достојанства и самопоштовања, човек може да отвори њихова срца и да, уједно, за њих отвори своје срце; може, следствено, да им се обрати речју која нимало не личи на тираду јавног тужиоца или на пресуду. Младима није потребно да их ми старији осуђујемо него им је потребна рука која ће им помоћи да испливају из баруштине, из безизлаза у којем живе. То је оно што наша данашња омладина тражи и што наша Црква може да јој пружи. Она истовремено може да подари младима визију живота, да им открије смисао живота за којим они трагају.

Свима нам је потребан смисао живљења. Живот без смисла брзо постаје бесадржајан живот. Данас на Западу међу младима, па и међу децом, вртоглаво расте број самоубистава, а учестало је и бежање у свет наркотика. Шта нам показују ове појаве? Показују нам да омладина нема унутрашњу подлогу, не осећа смисао свога живота, нема појам о егзистенцији. Све то, међутим, може да пружи Црква. У њој је истина, у њој су и узори врлина. Ти узори могу увек да буду младима пред очима како би они ишли путем угледања на њих.

Непоколебиво верујем да омладина, разочарана у све и у сваког, немајући више на шта да се ослони, од сада па убудуће може да крене у два смера - или да се ослони на веру у Бога, па, свакако, и у Цркву, или да упадне у хаос, анархију и криминал, односно у потпуну разузданост. Ово последње стање било би болно и за саме младе и за друштво које је изнедрило и отхранило омладину без ослонца, без темеља и без циља постојања. Сви смо ми, уосталом, позвани да платимо цену овога стања. Сви ћемо, другим речима, платити због евентуалног животног неуспеха омладине. Али млади су нам добри и заслужују да се за њих жр-твујемо. Кад осете да их онај ко им се обраћа - у нашем случају Црква - стварно воли, и не жели им зло, неће га погрешно разумети ни тада када из његових уста чују оштру реч (реч истине често је оштра); напротив, поштоваће га. Поштоваће га стога што ће правилно проценити да реч, иако строга, исходи из срца које љуби, да потиче од некога ко намерава да живот младих утемељи на постојаним темељима, да их поведе путем успешног живота и да им срца испуни радошћу. Зар то, уосталом, није циљ тежњи и трагања сваког младог човека?

Епископ Иринеј:

Наравно, Блажењејши. Хвала Вам на одговору који нас заиста духовно просвећује, а посебно је актуелан за данашње стање овде у Србији, где се, ево, налазимо. Са овим питањем у нашој земљи је тесно повезано и једно друго, сродно питање - питање враћања катихизиса или наставе веронауке у јавне школе у Србији. Овај, за нас радостан догађај постао је повод за разговоре и размену мишљења и у Вашим сусретима са нашим блажењејшим Патријархом и члановима Светог Синода наше Цркве, као и у Вашим сусретима са вођством наше земље, конкретно са председником Југославије господином Коштуницом и са премијером Србије господином Ђинђићем.

Овде код нас чују се различита мишљења и изражавају се различита гледишта о односу школе и веронауке, углавном у одређеним круговима, било оним који су и даље у извесном степену обележени својом марксистичком идеолошком прошлошћу било пак оним који су задојени лоше схваћеним и лажним европејством. Притом ваља подсетити да у свести ових људи европејство значи наше добровољно одрицање од сопственог идентитета и наслеђа. Често се изричу оштре и неправедне критике и на адресу саме владе Србије, а критикује се и захтев наше Цркве, других Цркава и религијских заједница да се у школе врати настава веронауке. Желео бих да нам кажете - на основу Вашег личног искуства и искуства Јеладске Цркве, која и сама има веома развијен систем катихизације и уз то се може похвалити непрекинутим вишедеценијским присуством веронауке у јавним школама Грчке - како Ви оцењујете значење догађаја о којем је реч за духовни живот ове земље. И још нешто: какав савет можете да нам дате да би повратак веронауке и све што је с тим у вези било на корист младима, нашој деци, како их радо називате?

Архиепископ Христодул:

Осетио сам веома велику радост сазнавши да се, одлуком владе Србије, од текуће школске године у прве разреде уводи верска настава, односно катихизис, и то са перспективом да се она поступно прошири на све разреде јавних школа у земљи.

Сматрао сам и сматрам да се ради о веома важној одлуци ваше владе - одлуци која васпитању и духовном изграђивању младих на одлучујући начин поставља оквире сагласне са обичајима и традицијама овога народа. Стога сам, приликом посета политичком вођству ваше земље, односно премијеру Србије и председнику Југославије, искористио прилику да им на донетој одлуци честитам и да им додатно изнесем своје уверење да је у питању одлука од историјскога значаја. Њу ће, рекао сам, - када потпуно заживи, а поглавито када почне да рађа духовне плодове, - ценити и они који је данас евентуално оспоравају или се пак према њој односе равнодушно.

У Грчкој се, као што знате, веронаука предаје у школама и има конфесионални - тачније црквено-катихетски - карактер. То значи да деца - пошто, наравно, уче и о другим светским религијама, тако да употпуњују своје знање о верским питањима - понајвећма упознају догмате и учење православне вере, којој иначе и припадају. У Грчкој, напомињем, деведесет пет до деведесет седам одсто ученика припада нашој светој Православној Цркви. Шта је, дакле, природније од тога да та деца у школи уче о Православној Цркви? Наравно, недавном одлуком Државног савета ^- а то је највиши управни суд наше земље - регулисано је и питање ученика који припадају другим вероисповестима и религијама или пак, према изјави њихових родитеља, не желе да припадају ниједној религији. За ту децу или мора да постоји наставник-вероучитељ вероисповести којој припадају да би им он предавао веронауку у складу са том вероисповешћу или она могу да изјаве да не желе да похађају верску наставу у својој школи зато што не припадају ниједној религији. То се мора поштовати јер је право на верску толеранцију или, како се још каже, право на слободу савести и вероисповести у нашој земљи, Грчкој, уставом зајемчено, а верујем да је исти случај и овде, у Србији. Морају се поштовати појединачна опредељења људи јер припадање религији подразумева слободу: свако се ту поставља онако како сам мисли да најбоље.

Али држава је, по мени, дужна и обавезна да се постара да васпитање и образовање које пружа народу има и религијски карактер. Следствено, обавезно је, исправно је, логично је да школска деца и омладина, напоредо са свим осталим предметима које учи, односно, како се другачије каже, напоредо са енциклопедијским образовањем које стиче у државним школама, буде обавештена и поучена и о религији којој припада. Ту, дабоме, не може бити никаквих замерки нити ико има право да ставља неку врсту приговора на то што се - под условима које малочас назначих - овај предмет предаје или не предаје. Зато и не могу да разумем како је могуће да постоје политичари који се изјашњавају против њега или пак, у најбољем случају, траже да он има карактер науке о религији, односно траже да веронаука деци пружа само гола обавештења о религијама у свету и ништа више. Дотле ми у Грчкој апсолутно желимо - а ни овде, како већ рекох, то није искључено - да деца уче и о другим религијама. Ако су, примера ради, наша деца православна, - припадају, дакле, Православној хришћанској Цркви, - то не значи да она не треба да уче и о Римокатоличкој Цркви или о некој другој религији, рецимо о јудаизму, или о мухамеданству, или о другим традиционалним религијама у свету, па, поред осталог, и о парарелигијским покретима који делују, и то делују на недопустив начин, на уштрб људског достојанства, а још већма на уштрб људских права. О свему томе нека уче, али то не искључује потребу да стичу дубље познавање своје сопствене религије и вероисповести.

Поучавање о вери јесте - то морам истаћи - превасходна дужност и обавеза Цркве. Она то и чини, онолико колико може, и у Грчкој и овде код вас - у Грчкој свакако у већој мери будући да је тамо по овом питању владала слобода, док то овде, све до недавно, није био случај. Црква је у оквиру својих парохија развила читаву мрежу катихетске наставе за децу и младе свих узраста. Али једно не искључује друго. Напротив, и једно и друго - и парохијска катихеза при храму и школска веронаука - могу да се одвијају упоредо. Према томе, оно што на ову тему, а у вези са вашом земљом, желим да кажем, јесте следеће: са великом надом и оптимизмом поздрављам иницијативу ваше владе. Приликом мојих посета вашим политичким челницима и вођама жеља ми је била да им, на известан начин, пружим охрабрење и да изразим радост што су донели одлуку о враћању катихизиса у школе, као и да их замолим да при њој остану до краја, да не поклекну пред евентуалним протестима и реакцијама. Њих, наиме, ваља очекивати, било од људи који се праве да су савремени и напредни - да су, ето, „Европејци", верни подражаваоци „стандарда" и важећих решења из Европске Уније - било пак од људи који уопште не верују у Бога. Но човек који не верује у Бога има у овој ствари само једно право - право да не похађа наставу катихизиса, односно да не шаље своје дете на часове веронауке. Уколико пак жели да свој лични избор наметне свима осталима, те да онима који верују у Бога и припадају Цркви онемогући упознавање њихове вере, онда то нити је демократско понашање, нити је логичан став, нити је одрживо са гледишта уставних начела која важе у свакој развијеној земљи.

Епископ Иринеј:

Хвала Вам, Блажењејши Владико. Управо са таквом аргументацијом и свешћу наступила је и наша Црква, заједно са свим другим одговорним чиниоцима у друштву, да би наша земља донела одлуку коју је донела.

Пошто већ говоримо о омладини и о пастирској одговорности Цркве, као и о њеној преображајној и спасоносној улози у друштву, а у међувремену је споменут и феномен парарелигијских покрета и сваковрсних секти, желели бисмо да нам у наставку нашег разговора - опет на основу искуства Цркве у Грчкој и Вашег личног пастирског искуства - кажете нешто и о томе како да се наша Црква, као и друге историјске или традиционалне Цркве и религијске заједнице, данас суочи са њима. (Овде, наравно, не говоримо о Црквама у догматском смислу него подразумевамо Цркве као субјекте јавног права, што ће рећи као институције и организације које постоје у макојој земљи Европе.) Како, дакле, да се схвати појава секти, јеретичких заједница и парарелигијских покрета? Какав став према њима да се заузме?

Одговор на оваква и слична питања треба дати утолико пре што њихови следбеници стално и упорно тврде како су и они Црква, те, према томе, треба да делују под једнаким условима као и Велика Црква, Црква Божја, или, на крају крајева, као историјске Цркве. Другим речима, они претендују на једнак друштвени положај са Црквом и на једнаку могућност да усмеравају и обликују свест људи.

Архиепископ Христодул:

Начелно морам да кажем да устави цивилизованих земаља не штите све религије него само познате религије. Термин позната религија значи религију чија верска учења нису тајна учења и чијем богослужењу може да присуствује ко год то жели; значи, другим речима, религију која не зна за затворене кружоке, скривене од очију јавности, и не проповеда учења противна јавном поретку и устаљеним моралним нормама. Све религије са оваквим обележјима уживају уставну заштиту, па, према томе, немају ни разлога да протестују због свог јавно-правног положаја. Али није реч о њима. Када говоримо о сектама и парарелигијама, не мислимо на традиционалне и историјске религије него искључиво на парарелигијске покрете, а тај израз значи покрете којима њихово наводно религијско својство служи као димна завеса док се иза тога крију стварни, али прећутани циљеви, који за објекат имају човека. Другим речима, парарелигије и парарелигијски покрети непосредно угрожавају достојанство појединца и људска права. Зашто? Зато што обмањују људе, не говоре им истину, не саопштавају им у шта их увлаче, лажу их, духовно поробљавају, лове у своје мреже, испирају им мозак и лишавају га способности нормалног функционисања, све док они не постану безвољна оруђа у рукама „вештих" и „умешних", а потом и предмет искоришћавања, како би врховне вође поменутих парарелигијских покрета и секти убирале материјалну корист.

Ово што вам рекох нису моје констатације. Јер, њих би неко могао и да оспори или да их оцени као необјективне: оне не потичу од неутралног посматрача или истраживача наведених феномена. Ово што вам рекох представља констатације Европског парламента, што ће рећи констатације људи без непосредног односа са Црквом, али ипак довољно проницљивих да могу да сагледају како се у данашњим друштвима развијају парарелигијски покрети, чији је циљ да разбију друштвену кохезију, институцију породице и, изнад свега, људску личност. Како и зашто? - упитаћете се. Одговорићу тако што ћу указати на оно што се дешава: неки младић, примера ради, корача својом животном стазом или пак лута на својим стрампутицама; њега, који ни о чему појма нема нити ишта подозрева, сусрећу секташи, „улове" га, па му онда обећавају решење свих његових проблема, било психолошких, било економских, било професионалних, било емоционалних... Поступајући овако са многима, с ким год могу, увлаче младе у неку врсту пролаза или теснаца сличног левку. Тај пролаз је спочетка довољно широк и у њега може да стане доста људи, али што се њиме даље иде, он се, баш као левак, све више сужава, тако да на крају људи могу да пролазе само један по један и нико више не може да се врати: једини излаз јесте ићи напред, а опет, што даље идеш, простор око тебе је све тешњи. Коначни исход је да човек више нема куд - једноставно, он не може ни напред ни натраг, он постаје безвољна играчка у туђим рукама, средство за употребу у власти „вештих" и „умешних" који и спроводе овакве махинације. Последица тих махинација јесте да велики број младих заврши самоубиством, или се ода криминалу, или напусти родитељски дом уз изјаву да не жели да икад више види своје родитеље нити да чује било шта о било коме и било че-му из дотадашњег живота. Такви млади људи постају асоцијалне личности или чак антидруштвене јединке: они према друштву осећају мржњу и одбацују сваку родбинску везу.

У Грчкој има, нажалост, много примера који илуструју ова моја запажања. Могу, ево, да вам наведем један карактеристичан случај, случај који је на мене оставио веома снажан утисак. Нека мајка је осетила да се њен деветнаестогодишњи син охладио према њој и отуђио од куће. Забринута, испитала је ствар и установила да је младић постао жртва једне од парарелигијских организација. Идући улицом, наишао је на непознате људе који нешто деле. И њему су тутнули у руку некакву хартију, ваљда летак, проглас, брошурицу, шта ли, а на тој хартији могао је, замислите, да прочита питање: Желите ли да измерите свој коефицијент интелигенције? То је звучало као да је постављено питање: желите ли да сазнате да ли сте паметни или нисте? А питам вас: које дете и који младић или девојка не жели да сазна тако нешто? Које дете и који адолесцент не верује за себе да је паметан и не жели да постане још паметнији? Погледајте сада какав је то сатански метод! Пресрећу младе и стављају им у руке парче папира, наизглед сасвим безазлено: то је, тобоже, обичан формулар који треба попунити... Млади који упадну у ову замку шаљу попуњени формулар извесној организацији, по правилу невидљивој: то је организација која негде има неку канцеларију, а често, штавише, нема ни канцеларију него им формулар ваља слати на пост-рестант, односно у поштански преградак, одакле га незнанци преузимају. У случају о којем вам казујем младић је добио одговор да има веома висок коефицијент интелигенције, али да му је ипак потребно одређено побољшање. „Ако си, дакле, заинтересован, дођи на предавања која држимо и помоћу којих поправљамо коефицијент интелигенције..." Младић се преварио, отишао је и почео да прати секташка предавања. Мало-помало, све више је упијао у себе духовни отров, све док није доспео дотле да буде безвољни инструмент организације. Она га је затим коначно отргла од куће, наредила му да је напусти и послала га у Данску, - из Грчке у Данску, молићу лепо, - где је имала и друге своје службе. После извесног времена младић је обрлатио и за собом повукао и своју сестру која је била остала код куће, са мајком. И сестра је по истом поступку напустила кућу и отишла у Данску.

Оставши сама у Грчкој, мајка се бринула за судбину своје деце. Чинила је све да их врати кући, али она нису хтела ни да је виде ни да је послушају. Што је она била упорнија, то су се више њена деца удаљавала од ње: човек би рекао да им неко даје да пију јак отров који делује тако што у њима рађа мржњу на родитеље. Шта је напослетку урадила ова несрећна мајка? Почела је да се претвара да и сама жели да приступи парарелигијској организацији која јој је отела децу. Своју улогу играла је тако добро да секташи нису приметили да је њено изненадно одушевљење уствари глума, представа, позориште. Тако је приме у организацију, да би затим и њу послали у Данску. Тамо је трагала, распитивала се и најзад открила где се налазе њена деца. И шта је сазнала? Девојка, њена кћи, била је, и против своје воље, удата за једног члана те исте организације, а младић, њен син, радио је као конобар и служио муштерије у неком ресторану чији је власник била организација. Јадна мајка је почела на све могуће начине, притом предострожно, неупадљиво, да разговара са својом децом. Сад је ишло лакше пошто је, припадајући истој парарелигијској организацији, у очима своје деце била савезник. Мало-помало, реч по реч, мало овако мало онако, милоштом и благом речју, пошло јој је за руком најпре да из секташких руку истргне ћерку и врати је у Грчку, а потом да и сина ишчупа из мреже те организације и спасе га.

Дакле, како видите, овде и није реч о религијама. Религије не уче децу да мрзе родитеље. Религије не растурају породице. Религије не проповедају мржњу него љубав. За разлику од њих, секташи искоришћавају људску слабост и младалачко неискуство. То је и навело Европски парламент да владама европских земаља достави низ упутстава и препоручи им да предузму хитне мере за заштиту становништва од оваквих и сличних насртаја разноразних парарелигијских покрета.

Управо из ових разлога се и сматра да ти покрети крше људска права и да, сход-но томе, поступају на начин који је супротан уставним одредбама. Понављам: све ово не говоримо само ми, теолози и клирици. А кад и ми прозборимо нешто на ту тему, онда то чинимо зато што је то стварност са којом се суочавамо свакога часа - кад год нам поједини родитељи плачући приђу и испричају шта је снашло њих и њихове породице. Због тога је Црква Јеладе предузела широку акцију обавештавања и објашњавања које се развија у духовно просвећивање нашег народа. То нам је први задатак. Стога се трудимо - у беседама које држимо и у публикацијама које издајемо - да обавестимо народ о овој опасности, а нарочито да скренемо пажњу младима: „Пажња! Пазите док корачате улицом; пазите када добијате писмо од непознатог пошиљаоца; упитајте се како је он дошао до вашег имена и до ваше адресе." Сви подаци о било коме често се, додуше, могу наћи и у телефонском именику. Будите, дакле, веома, веома опрезни и не поверавајте се свакоме!

С једне стране предузимамо информативну акцију у сопственој земљи, а са друге стране улажемо напоре да о својим сазнањима и искуствима обавестимо и све друге Православне Цркве, као што су то ваша Црква и Цркве у Румунији, Русији, Бугарској и Албанији или древне Цркве попут Александријске и Антиохијске. У ту сврху наша Црква сваке године организује негде у Грчкој свеправославно саветовање одговорних свештенослужитеља и стручњака појединих Цркава специјално задужених за борбу против јереси и секти. Ту се из године у годину приказује развојни ток и подносе се извештаји о тренутном стању, износе се за-кључци засновани на истраживањима, саопштавају се судске одлуке и одлуке Европског парламента - једном речју, обелодањују се сви они подаци који нас уверавају да се овде ради о парарелигијским покретима и о организацијама које са религијом имају везе једино у свом називу, док се у њиховој позадини крију потпуно нечовечни и незаконити циљеви и намере од којих треба заштитити народ. У првом реду треба заштитити децу и младе, који, немајући искуства, лако могу да буду заведени и да се уплету. А када се уплетеш, онда си као риба која је улетела у мрежу, заплела се и никако више не може да се извуче. Слично је и са заведеним младим људима: њима више нема спаса осим Божјим чудом, они више не могу сами да се ишчупају. Поврх тога, обузети су таквим фанатизмом и дишу таквом мржњом да никог више неће да слушају; напротив, тврдоглаво остају при своме, заносећи се мишљу да врше вољу Божју. Али то није стварна религија. Такве религије не заслужују законску заштиту. Напротив, сав народ треба да им окрене леђа. Јер, те привидне религије уствари лове у мутном, а ми не треба да допустимо да вода буде мутна. Треба да је очистимо, разбистримо - да кажемо истину, па ко хоће да је чује, нека је чује, а ко неће, нека му буде како је тражио!

Епископ Иринеј:

Много Вам хвала, Блажењејши. Заиста, све ово што нам сада рекосте Ви сте, заједно са Црквом, говорили и тада када то нико други није чинио. Ваше речи су и данас итекако актуелне.

Без жеље да злоупотребим Вашу љубав, Ваше време и Ваше стрпљење, замолио бих Вас да нам - баш поводом ове Ваше званичне посете нашој Цркви, нашем Патријарху и нашем Синоду - кажете нешто више на једну тему која је тако драга свима нама, па и мојој маленкости, на тему узајамности, прожимања, пријатељства и љубави међу два једноверна и братска народа, међу Јелинима и Србима, а поготову међу нашим помесним Црквама, које и јесу једини извор те љубави и пријатељства.

Архиепископ Христодул:

Сви ми који читамо историјску литературу веома добро знамо да су наши народи, српски и јелински, одвајкада били два пријатељска, савезничка и братска народа. За то имамо да захвалимо заједничким културним коренима, а још више заједничкој православној вери. Ви, наравно, боље од мене знате да је ваш народ примио хришћанство од јелинских мисионара, свете браће Кирила и Методија и њихових ученика. А на Светој Гори подвизавала су се монашким подвигом два велика угодника Божја, двојица светих великана Србије - свети Симеон и свети Сава - које, наравно, ви Срби необично много и с пуним правом поштујете. Наши народи имају, дакле, заједничка историјска исходишта, а њихова једноверност, тојест то што оба припадају светој Православној Цркви и светој православној вери, јесте постојан основ за обострано развијање осећања љубави и солидарности или, као што сами рекосте, узајамног прожимања. Отуд, кад год је српски народ патио, ми Јелини смо били уз њега, а кад год је грчки народ патио, Срби су, са своје стране, били уз нас.

Управо скорашње, приближно десетогодишње, страдање ваше земље пружило нам је могућност и дало право да још једампут испољимо своја братска осећања. Стварно сам поносан на свој грчки народ, који је, не марећи за заглушујућу међународну повику на српски народ, дигао глас протеста због неправедног бомбардовања и због свега онога клеветничког приказивања српске стварности у одређеним средствима јавне комуникације и извештавања на Западу. (Ово, разуме се, није тренутак погодан за давање објашњења о разлозима за овакав неправедни и лажни став Запада, став чији је резултат био стварање утиска да су Срби црна овца које цивилизовано човечанство треба што пре да се отараси. Притом је, дабоме, игнорисан допринос који су Срби - као храбар и јуначки народ, али и као православан народ - дали ширењу културе и напретку цивилизације човечанства.) Али посебно сам поносан на нашу Цркву, Православну Цркву Јеладе, која је, рекао бих, пружила изванредан пример тиме што се одазвала зову хришћанске љубави и похитала у помоћ нашој браћи Србима који су се нашли у опасности. Она им је пружила и моралну и изузетну материјалну подршку - послала је на хиљаде тона намирница, медицинске опреме и одеће да би браћа Срби могли да се суоче са тешкоћама за време ембарга. Све то она је чинила упркос очевидној опасности да њено држање и држање грчког народа погрешно протумачи исти онај Запад који сада већ шири руке да би примио у загрљај Републику Србију и Републику Југославију у целини и спрема се да ваш народ коначно дочека и као равноправног члана Европске Уније. То ће се зацело догодити. Ми Грци се томе радујемо, а, колико ми је познато, и помажемо у том смеру - и помагаћемо све док се та ствар не приведе крају.

Јер, достојно је и праведно да народ који је последњих година претрпео највеће могуће страхоте види боље дане и са оптимизмом и надом закорачи у будућност испуњену позитивним перспективама за његов развитак и афирмацију међу цивилизованим народима света. Осим тога, постоји још нешто: једина, до данас, православна држава-чланица Европске Уније јесте Грчка - све остале државе-чланице припадају римокатоличкој или протестантској вероисповести. Постоји, дакле, додатни разлог са којега се ми Грци нарочито радујемо: не радујемо се само зато што ће наша једноверна браћа Срби коначно бити ослобођени оптужби и оправдани него и зато што ће број православних у Европској Унији порасти, те у њој нећемо бити само ми него ћете бити и ви, а можда ће бити и други православни народи Балкана. Тако ћемо представљати духовну снагу - каква Црква увек и јесте - и непрестано сведочити о свом позитивном присуству у савезу европских народа и држава. Верујемо, уосталом, да се Европа налази овде: овде су јој средиште и срце, овде где су антички јелински идеали и каснији византијски идеали опстали, где су неговани, чувани и очувани. Ове моје речи не односе се само на Грке него и на Србе - и Србима је корен у хришћанској и православној Византији.

Епискои Иринеј:

Ако дозволите, и термин и појам Европа грчког су порекла и надахнућа. А и визија Европе првенствено је грчка визија.

Архиепископ Христодул:

Свакако. Европа - то је грчка реч. Често имам обичај да кажем да је срце Европе у Атини, у Грчкој. Грчка је срце Европе, па зато и говорим својим земљацима да нема потребе да ми сада постанемо Европљани: ми смо били Европљани и јесмо Европљани. Прече би било да Европљани постану Јели-ни у том смислу што би били у стању да прихвате начела оне културе која је поникла у нашој земљи и већ одавно се распространила широм цивилизованог света.

Са великом радошћу сам констатовао да политички вођи ваше земље имају европску оријентацију. Али и они као и ја - рекао би човек да смо се договорили! - верују да свака држава и нација у Европи треба да иде путем интеграције доносећи са собом и своје домаћинство, своје историјско наследство. А наше историјско домаћинство или имање није друго до наша традиција и наша историја. Њу не треба одбацивати - нити пак Европа тражи од нас да је одбацимо. Наши идеолози наопако схваћеног европејства мисле да морамо одбацити своју историјски наслеђену духовну имовину како бисмо „ушли у Европу". Али за нас Јелине и за вас Србе - као, уосталом, и за сваки народ - ова имовина није терет, није тешко бреме које нам задаје бол докле га носимо. У питању су, напротив, позитивне преокупације на пољу историје и културе. То не смемо да заборавимо. Ако ипак заборавимо, доспећемо у опасност да нас асимилују други народи, можда многобројнији и богатији од нас.

Непоколебиво верујем следеће: да би се одржао у народносној панспермији, што ће рећи у огромном мноштву народности, етничких заједница, језика, племена и нација, мораш располагати једним од три преимућства која ћу, ево, набројати. Или ћеш располагати масом становништва (ако представљаш народ од седамдесет, осамдесет или сто милиона припадника, други народи ће итекако рачунати с тобом као са великим народом), или ћеш поседовати економску и војну моћ (што није случај свагда и са свим народима), или ћеш имати дух, односно духовну оријентацију и духовну баштину. Ми имамо ово треће. Нити смо богати да бисмо се такмичили са другима, богатијима од нас, нити имамо многобројно становништво. Имамо, међутим, духовно наслеђе, а дух и јесте оно што данас недостаје Европи. Мисаони Европљани, они који читају и студирају, са Истока, тојест од нас православних, очекују дух, животодавни дух који би додатно обогатио европску културу и обезбедио нове димензије нашем цивилизацијском присуству у све отуђенијем свету, у свету којем у суштини прети опасност да буде уништен његовим властитим средствима и достигнућима. То је оно што бисмо назвали глобализмом или мондијализмом и новим светским поретком. Тај поредак налик је на ваљак који пролази и све поравњава. Е, нећеш! Тако нешто не сме се десити и неће се десити уколико сви ми који бисмо учествовали у животу Европске Уније будемо имали своје духовно ја, свој духовни „ентитет".

Завршавам ова размишљања напоменом да је и сама Европска Унија прокламовала како жели да сваки народ очува свој језик, своју религију, своју традицију, своју историју. Ни Европска Унија ни било који њен званични орган не захтевају да ми све своје напустимо, па да онда, голи и боси, ходамо по трњу. Баш напротив: чувајући своје особености, ми доприносимо јачању хармоније у свету. На тај начин међусобно се прожимамо и размењујемо духовна искуства.

Прсти на мојој руци су различити: ниједан од њих није сличан другом. Ипак, свакоме од пет прстију припада само једно, њему својствено место на руци. Бог их је све створио лепима, али је одредио да буду неједнаке величине - овај је већи, а онај мањи. Када би, рецимо, овај мој прст био онакав какви су ми остали прсти, то би проузроковало аномалију на мојој руци тако да не бих могао да се њоме служим као што се сада служим. Бог је, дакле, створио неједнакост да би из ње произишла хармонија. Тако је и у филхармонијском оркестру: сваки инструмент, појединачно узет, производи засебан тон. Када га чујеш издвојено, може ти звучати и дисонантно, као парафонија, може и да ти се не свиди. Али када сви тонови одјекну заједно и истовремено, сваки на свој начин, али и синхронизовано, складно, онда добијамо пријатно звучање и хармонију својствену филхармонијској музици. То исто дешава се и овде: народи Европе ће живети заједно, и треба да живе заједно, али сваки са својом традицијом и духовношћу. Духовност је та која треба да означи уједињење народа.

Али морао бих већ да приведем овај одговор крају. Извините ме што толико говорим, али хтео бих да саопштим толико тога од свега што свакодневно доживљавамо. Уједињење Европе почело је, како знате, као економско обједињавање. Брзо се испоставило да то није довољно да би се народи ујединили. Зато се пошло даље, па још даље - ка царинском, затим политичком, најзад војном уједињењу. Но показало се да ни све то није оно право - није оно што европским народима може да обезбеди јединство. Због тога се пошло на културно обједињавање. Ваљало је засновати јединство на духовном садржају. Управо ту се налазимо данас: Европска Унија трага за својом духовном подлогом. Она верује у одрживост јединства држава које је сачињавају уколико се ослони на оно што је духовно. У противном, сви увиђају опасност расцепа и распада Европске Уније. То би, опет, за резултат имало коначну пропаст визије њених зачетника и пионира.

Епископ Иринеј:

Благодаримо, Ваше Блаженство. Овим Вашим последњим надахнутим речима дали сте одговор и на питање које Вам, истина, нисам поставио, али сам имао намеру да Вам га поставим. То је наш, црквени, православни одговор на изазов глобализације и такозваног новог поретка ствари у свету. Ви сте, дакле, већ у потпуности одговорили на ово питање.

Желео бих само да ми допустите да унеколико допуним оно што сте казали о помоћи коју су наша грчка браћа пружила српском народу у његовим доскорашњим - а добрим делом и досадашњим - патњама. Имам у виду један другачији вид помоћи. Ради се о огромној непосредној новчаној помоћи, коју Ви, из разумљивих разлога, понајпре из смиреноумља, нисте посебно истакли. Навешћу само нешто о чему имам сазнање из свог личног искуства: било је случајева да су се деца полазници веронауке при храмовима Грчке Цркве одрицала свог џепарца и слала га, уз веома дирљива пропратна писма, својим угроженим српским вршњацима, својој малој браћи и сестрама; такође су многи старци и старице - неки већ везани за болесничку постељу, други у веома одмаклим годинама - од својих скромних пензија одвајали колико год су могли и уручивали нама архијерејима из Србије, с поверењем да ћемо ми новац пренети даље за потребе толиких наших невољника, толиких људи погођених несрећама и оскудицом.

Оваква свесрдна подршка не може се, по мени, објаснити ничим другим осим живим Јеванђељем Христовим у души грчкога народа, као и великом духовном снагом и преображајном присутношћу Цркве у његовом бићу и животу. Захваљујући тој присутности он је и постао стварно хришћански и православни народ, а за нас и наш учитељ вере. За све то ми смо вама свагда благодарни и Ви то добро знате. Срби су на неки начин православним Грцима вазда њихова браћа која се од њих и не разликују осим што говоре другачијим језиком (ово последње сад већ и не важи много: све је више Срба који знају грчки благодарећи баш све учесталијим контактима младих и деце из наша два народа).

За крај овога тако пријатног и плодног разговора, преко којега сте све нас, а особито наше младе, заиста духовно обогатили, желео бих да Вас замолим да упутите кратку очинску и пастирску поруку верницима наше Цркве, а свој архипастирски благослов нашим гледаоцима, који, верујем, са будном пажњом прате Ваше речи.

Архиепископ Христодул:

Верујем да ви - као, уосталом, и ми у Грчкој - имате велику и богату традицију. Она нам је заједничка. Она нам даје снагу. Она у својој дубини и суштини није ништа друго до свето, хришћанско, православно Предање. Оно нас је научило да отворених очију гледамо у свим правцима и ка сваком хоризонту. Научило нас је да одлучно одбацујемо сваку дискриминацију и расизам.

Научило нас је да све људе љубимо несебичном љубављу, без икаквих рачуница које умањују или потпуно неутралишу пројаву љубави.

Даље, наша света православна вера научила нас је да треба да будемо људи широка срца и великодушни. Научила нас је да се најпре уздамо у Бога, па тек онда у своје снаге. Научила нас је да смо сви деца Божја и да зато сви људи на свету имају једнака права. Једном речју, наша света православна вера и традиција јесте оно најсветије, најсадржајније, културно највредније што као народ имамо. Стога нам је дужност да сачувамо своју традицију и да је најпре добро упознамо како бисмо је правилно оценили, а затим употребили на своје добро и на добро својих суседа, свега света, свих људи... Тако ћемо доказати да ознака православан уз именицу хришћанин означава човека љубави, а не човека искључивости и нетрпељивости, човека културе и напретка, а не човека инертности и учмалости, човека широких видика, а не човека који не види ништа око себе (као да му је узор коњ са оглавом), човека великог срца, а не човека спарушеног срца. Све ове особине свет данас и тражи. Ми можемо да их негујемо у себи својим начином живота, па ће онда и остали уочити њихово зрачење у нашем животу и понашању.

Свим православним Србима и свим гледаоцима који прате овај наш разговор поручујем, уз најлепше молитвене жеље, да се дословно приљубе уз ову традицију као шкољке уз камен. Ако пак међу гледаоцима има људи који не припадају Православној Цркви, а иначе су или по рођењу Срби или грађани Србије неке друге етничке припадности, нека и они знају да их ми православни волимо и да никада нећемо дозволити да нетрпељивост и дискриминација људи дође до изражаја у овој земљи, тако напаћеној и намученој баш услед њиховог ранијег разорног утицаја. За такве појаве не сме бити места у нашем веку и у нашој цивилизацији.

Епископ Иринеј:

Захваљујем Вам, Блажењејши владико. Нека Ваш благослов и Ваше молитве буду увек са свима нама!