Јеромонах Амфилохије (Радовић) – Богослужење и девственост

Пре скоро седамдесет година (1904), Баланос је написао књигу под насловом: „Да ли је Православна Јелинска Црква само богослужбена заједница?".

Блаженопочивши професор покушава, поменутом књигом, да оповргне критике Западњака, који се баве Православном Црквом, од којих је већина сматрала да је Православна Црква само „богослужбена заједница". Као сажети израз овог става Западњака, Баланос наводи речи познатог Kattenbusch: „Црква је у византијском периоду, и у целој садашњој области источног Хришћанства, само богослужбена заједница, супротно древној Цркви, која није била само богослужење; док је на Истоку била надасве или само богослужење"(1).

Уместо да се критички осврне на само схватање Kattenbuschа и других о богослужењу - које схватање је производ читаве духовне конструкције западне мисли - Баланос просто покушава да докаже да је Православна Црква нешто више од богослужбене заједнице. По њему, она је одувек имала и има, осим богослужбеног, догматског и етичког интересовања, још и свест свога посланства (апостолства) у свету. У наставку, он подвлачи цивилизацијску и педагошку њену улогу, улогу у ширењу свештене и световне мудрости, у очувању етоса и обичаја, у буђењу патриотизма итд(2). Поред тога, и за њега богослужење остаје оно што Западњаци зову ritus, тј. пуко вршење богослужбених религијских обавеза (ритуала). Самом својом критиком Баланос прихвата расцепљеност између богослужења и вере (догме), етоса и богослужења, богослужења и живота. Ово схоластичко и неорганско схватање богослужења не одликује само Запад и Баланоса; постоји читав богословски и црквени менталитет те врсте. Тамо, пак, где нема унутрашњег, органског, тј. јеванђелског сагледавања хришћанског живота и свих елемената из којих се састоји тај живот, тешко је, или боље рећи, немогуће дати исправан одговор на било коју тему у вези са реченим.

Оно што важи за богослужење, подједнако важи и за девственост (безбрачност). По општем схватању, безбрачност се разликује од брачног живота само по уздржању безбрачника од брачног општења. Ово схватање има непосредни одраз и у схватању о начину и месту живљења безбрачника, и о самом смислу безбрачности, о сврси и вези са богослужењем. По томе, безбрачност као таква бива оцењена као „више доприносећа" Цркви од брака, и безбрачници као веома „искористиви материјал" за разне општекорисне циљеве. Под таквом призмом, богослужење је за безбрачнике средство индивидуалног укрепљења „за делатност". Са друге стране, због њихове безбрачности, они се приносе ради бољег савршавања „богослужбених обавеза". Речено, пак, већ није ни истинско богослужење, ни истинска безбрачност, него је пре својеврсна карикатура и једног и другог.
Чак и онда када говоримо о богослужењу као „освећујућем делу" Цркве, не говоримо пуно ствари. И тада раздељујемо нераздељиво тело вере, живота, проповеди и богослужења и, свесно или несвесно, помажемо да се словесна служба претвори у „религиозно вршење обреда" или у ритуализам или у површну сентименталност. Прво, пак, што је потребно чинити ради исправног поимања тајне: богослужење - девственост, јесте богословско-црквени приступ, опипавање унутрашњег њеног здања и органска веза са свеукупним животом у Христу, тј. са вером (догмом) и са етосом Цркве. Тема је веома опширна, и зато ће „опипавање" бити дословно опипавање и покушај исправног постављања пред проблемом.

Прво о богослужењу. Шта је заиста богослужење? Да ли је оно „дело", средство, проста обавеза хришћанина између других „дела" и обавеза његових? Да ли констатација, одапета на нашу Цркву као осуда, да је кроз векове она остала „богослужбена заједница" заиста потребује оповргавање, или, пак, прихватање као похвале, која изражава најдубљу истину о Цркви? Пре ће бити ово друго. Зашто? Јер богослужење није, нити може да буде, прост религиозни обред, нити неко дело (освећујуће) просто засебно од такозване поучавајуће или пастирске делатности Цркве. Богослужење се дотиче саме суштине Цркве и васколике њене Тајне. Та, пак, суштина је сам Христос и нови живот у Христу. Богослужење се не просто дотиче, него се поистовећује са тим новим животом у Христу. Црква богослужењем пројављује, остварује и предаје самог Христа и сам живот у Њему. Према томе, богослужење је пројава и остварење сабрања верних у вери и у новом животу. Речено сведочи и прво сабрање верних апостолског доба и свако сабрање у тој вери и животу. Према томе, погрешна вера и искривљени етос не могу да пројаве и дају исправно богослужење. Постоји органска зависност ова три елемента између себе. Читамо карактеристично о пустињским Оцима, да су могли да знају по ставу у време молитве да ли је онај ко се моли јеретик или православан. Ово потврђује да је заиста могуће да само из исправне вере извире исправно славословље и начин славословљења; да је богослужење остварење вере, у пуном значењу израза. Управо је због тога и свети Василије говорио: „Треба да се крштавамо онако како смо примили, да верујемо онако како се крстимо, да славословимо онако како смо поверовали"(3). Није, дакле, случајна чињеница то што су православно богослужење и богослужбени списи Цркве пре свега догматског садржаја, истовремено садржећи и чист православни етос. Православна Саборнокатоличанска Црква нема само литургијско, догматско и морално „интересовање" и делатност, него су исправна вера, истинско славословље и аутентични етос нераздељиво огњиште, које својим пламеном спасава и прображава човека и васиону.

Глагол „λατρεύω" значи „служим, услужујем"; а именица „λατρεία" значи „служба", служење приношено Богу. Као што је принос суштина Свете Литургије (која, опет, са тајном Евхаристије представља центар сваког богослужења), тако је и са читавим богослужењем. Богослужење као служба и принос није просто спољашње дело. Оно одликује целокупни став човека пред Богом, а тај став је у целини својој богослужбени. Уколико жели достојно да одговори на покрет бескрајне љубави Божије, човек треба да задобије једнонаравље са Богом, тј. да задобије бескрајно богољубље и човекољубље, тј. да живи на начин Христов. „Словесна служба" као духовна служба није ништа друго до само „живљење по Христу", да употребимо диван израз светог Златоустог. И као што је жртва, Крст, принос крви и живота, суштина дела Христовог, исто треба да буде и суштина људског дела, богослужења и живота. Само тада ће богослужење заиста бити „живљење по Христу". Следствено, богослужење није просто неки обред који се тиче само појединих тренутака у човековом животу. Оно уоквирује све пределе људског живота. Када човек богослужи на исправан начин, не приноси само своје дарове и славословље устима. Он истовремено приноси тело и крв своју, постаје свештеник свога тела и врлине по души. Речено значи да богослужење по својој природи тражи распрострањење свог етоса, тј. богослужбеног и жртвеног етоса, на васцели живот и ход човека пред Богом. Насупрот, ако се одсече или ограничи на вршење обреда без спознаје истинске дубине његове, која је истоветна са дубином вере и живота, онда у ствари губи свој садржај и смисао.

Као што су вера и етос повезани, исто су органски повезани богослужење и такозвано „поучавајуће дело" Цркве, тј. њена проповед. Не само зато што је проповед неразумљива изван литургијског сабрања, него и стога што је само богослужење проповед. Оно проповеда „приказом" Домостроја Божијег, сликама и приказима, покретима, силом и благодаћу, које пружа вернима. Литургијско сабрање је опипљиви знак Божијег присуства на земљи. Пројава и откривење Његове славе и красоте, истовремено и остварење тајне Цркве Његове. Свим реченим богослужење проповеда и онима који су унутар и онима који су изван Цркве, на начин живљи од било које речи. Не освећује само тајна. И реч, проповед, силом својом у благодати, освећује ум и срце слушаоца. Не проповеда само реч, него и тајна, јер има у себи Божију силу и премудрост. И богослужење и проповед су темељ и извор пастирствовања, то су основни начини пастирствовања народом Божијим. У време богослужења и било ког чинодејства, човек се учи како треба да верује, како треба да живи, дејствује, љуби; задобија ум Христов, начин живота Светих и саборно расуђивање Цркве. Када живот хришћанина (следствено и свештеника) и свакодневно дејствовање престану да буду наставак богослужења и престану да извиру из његове разборитости, тада тај хришћанин постаје „двоједушан човек, непостојан у свим путевима својим" (Јак. 1,8). Ако уопште није стекао ову богослужбену разборитост, сматрајући да је његов живот уопштено нешто друго у односу на богослужбени живот, да је могуће да ван богослужења има другачији начин размишљања, други темељ и другачији начин живота и може да користи друга средства и да стреми другим циљевима, онда ће и богослужење његово бити обичан ритуализам без садржаја и живота. Онда ће и живот његов бити без истинске дубине. Чак и ако неко сматра богослужење за „богослужбено време" или за средство „укрепљења" за делатност, показује да није дошао до правог смисла и да није задобио саборни духовни вид вере и живота у вери. Богослужење није средство, оно је начин постојања. Узводи се и приноси се једино Богу: „приличи једино божанској природи". Оно је молитвени и благодарствени став човека пред Богом, принос дарова и живота Њему. Истовремено је и задобијање дарова Божијих (корен „λα" глагола „λατρεύω" значи „имам, стичем, задобијам"). Према томе, „λατρεύω" значи „служим", живим по Христу и задобијам Га, задобијам вечну Силу и Хлеб живота. То је и прави смисао тајни, са Евхаристијом као срцем њиховим, али и смисао васцелог живота. И сама Црква није ништа друго до заједничарење Бога и човека, заједничарење које после Оваплоћења Господњег постоји као реалност, као Богочовечанско Тело и Пуноћа Његова и као простор у Духу истинског богослужења, којим верни узрастају докле не достигну „у меру раста пуноће Христове" (Еф. 4,13).

Ако је речено богослужење, шта је онда девственост? Постоји ли нека веза између њих? Треба одмах од почетка рећи да веза постоји, и то органска. Не само да су повезани између себе, него девственост, као христолики живот, представља органски и нераздељиви део горенаведене словесне службе. И девственост је истинско богослужење као свецелосни принос и као подражавање Богу. Тајна (девствености) исходи из тајне Бога. Јер, по Светим Оцима, Девствени Отац је, пре векова, девствено родио Девственог Сина, који је, опет, у последње време, био рођен од Дјеве (Девственице) Марије. И превечно, и у времену, Рођење Јединородног Сина Божијег садржи у себи тајну Девствености. Према томе, само девствена душа може достојно да прими и роди једног таквог Девственика Сина. Девственост је прво и последње у животу („Јер о васкрсењу нити се жене, нити удају, него су као анђели Божији на небу" Мт 22,30). Онај, пак, ко следи пут девствености, стреми једнонарављу са Богом и Христонарављу, у егзистенцијалном смислу речи. Његово присуство у свету сведочи есхатон човека. Девствена душа је душа која носи Девственог Сина Божијег у себи. И као што се наводи у првој од две посланице девственицима, које се погрешно приписују светом Клименту: „Сви који желе да подражавају Исусу Христу, дужни су да у свему пресликају икону Његову. Будући да су се обукли у Христа, дужни су да пресликају подобије Његово и у срца своја и у сав начин живота и дејствовања свога"(4).

Као што је девственост Пресвете Богородице имала за циљ припрему за зачеће Господње, тако и истински девственик, по светом Златоусту, „о једном се само стара, да душу своју изграђује, тај свети Храм да украшава... светошћу по телу и по духу"(5). Безбрачност, пак, која нема за једини циљ уподобљавање Христу изграђивањем душе и чистотом тела, него унапред поставља нешто друго себи за циљ, на пример, општекорисна дела, делатност, ма колико она света била, никада не може достићи до њеног смисла, тј. до истинске целомудрености (=здравоумља), до целовитости и пуноће разборитости и уподобљења Христу.

Девственички етос је богослужбени. У свакидашњем језику „λατρεύω" значи апсолутну обожавајућу љубав ка некој личности. Слично је и са девственошћу. Неко је девственик зато што жели да служи Богу свим бићем својим. Без овог свецелосног богослужења није могуће да девственост постоји. Следствено томе, девственик се поистовећује са богослужитељем. Девственик је девственик тиме што има један ерос, једну љубав, једно богослужење: Бездан Божији у Тајни Христовој. Ту, и само ту, он сусреће свог ближњег, налази себе и творевину Божију. Он све предаје Христу, да би исто примио од Њега целовито, христолико, преображено, „ново". Љубав према Господу загрева његово срце љубављу и према ближњем. Христос је за њега „свеза љубави" и пуноћа њена. Оно што не налази у тој пуноћи и кроз њу, он сматра непостојећим и недостојним богослужења, као нешто што загађује и изопачује девственост бића његовог.

Целомудреност (=девственост) је словесна служба само као принос и жртва свецелосна на Христов начин. Тај свецелосни принос је суштина трију монашких завета: послушности, нестицања (=сиромаштва) и девствености. То је суштина и уопште хришћанског живота. Јер не постоје два етоса у Цркви Божијој, нити две вере, нити два богослужења („монашко" и „световно"). Постоји само једна вера (православна), само један етос („Христонаравље"), и само једно богослужење (словесно). Ако није могуће да постоји један монашки и други световни етос, утолико мање је могуће да постоји другачији етос оних који по неопходности живе девствено у свету, од етоса оних монахујућих. Погрешно је сматрати девственике првих времена (следствено и савремене девственике који по неопходности живе у свету) за другачије од монаха, који су се појавили као установа, углавном од четвртог века па надаље. Начин њихових живота се поистовећивао и поистовећује се. Монашка пустиња није ништа друго осим наставка пустиње, у којој је живео, не само девственик, него цела прва Црква. Скоро сви проучаваоци се слажу да је прва Црква по свему „монашког" карактера. И то захваљујући интензивном животу у Христу и непосредном есхатолошком ишчекивању. Реч Апостола: „Јер немамо овде постојана града, него очекујемо будући" (Јев. 13,14) изразила је најдубљи осећај и сазнање свих хришћана првих времена, без изузетака. Када су, пак, хришћани почели да праве компромисе са „овде постојаним градом", тј. са световним начином размишљања, већина девственика је отишла ка пустињи организујући „антиполис" (Флорофски) и сведочећи животом и присуством својим есхатон, долазећи град Бога живога. У часу када безбрачник, девственик, изгуби „монашки начин размишљања", пустињског расуђивања, аутоматски се одриче самога себе, јер се одриче бескрајне љубави ка Богу, која је суштина девствености.
Поменута љубав је могуће да се роди и узрасте једино у перивоју истинског богослужења (Општежићу, пустињи). Човек који живи у пустињи, „пуст" од своје особите воље (као онај ко у послушности „служи" вољи Божијој), без икаквог овоземаљског имања (будући сиромашан, нестицатељ) и безбрачан (богослужбено приносећи тело и биће своје Девственом Сину), такав човек, као једино имање и храну и једино спасење има веру, молитву и богослужење. Он служи, слуша, богослужи и девственује, да би задобио Христа, једину Наду и Љубав у пустињи свог живота. Пустиња, пак, није само место, него је првенствено начин и став. Богослужење, дакле, за девственике није проста обавеза, већ нешто неупоредиво узвишеније и значајније: начин њиховог постојања, дисање њихово. Пустињацима живота, девственицима, поручује Дамаскин Студит: „Молим вас да се не одвајате од Бога, ни од срца свога, него останите у њему и чувајте га сећањем на Господа Исуса Христа"(6). Богослужење је ово „неодвајање" од Бога, непрестано спомињање Господа. Постоји ли други начин да неко буде послушан, сиромашан и девственик, ако сећање на Бога не замени у њему све што је туђе Богу? По Светом Григорију Синајском, ум блуди чим се удаљи од „сећања на Бога"(7), тј. чим престане да богослужи и да се моли. Човек је по природи богослужбено биће. Када не богослужи истинитом Богу вером, животом и послушношћу, његово богослужбено својство тражи излаз у лажном богослужењу, телослужењу, егоизму, среброљубљу и идолопоклонству свакога облика и вида. Све речено и томе слично, библијски сагледавано, није ништа друго до блуд. А блуд је смрт за девственост. Врло је важно ово органско јединство, са једне стране, између девствености и богослужења, а са друге, између блуда и идолопоклонства. Само када неко има „мисао на Бога уместо дисања"(8), само је тада могуће да буде девственик, само тада узраста истинска целомудреност у њему. Зато Дамаскин Студит даје заповест свима који манастирским животом служе Богу: „Непрестано обитавајте призивајући име Исуса Христа, да срце прогута Господа и Господ срце и да два постану једно"(9).

Све напред речено важи за сваког девственика, према томе и за онога ко (по неопходности) борави у свету. Савремени живот плаши превеликим посветовњачењем (секуларизацијом) менталитета. Једини начин отпора том световном начину размишљања јесте богослужење и литургијски живот. Потреба за богослужењем може се осетити посебно тамо где богослужења нема и где је у свим димензијама својим присутан савремени начин живота и посветовњачен (секуларизован) менталитет његов. Савремени свет намеће себе и свој начин размишљања на разне начине: књигом, науком, сликом, новинама, комуникацијама и туризмом, радиом, модом, мноштвом приказа које буквално поробљују сва чула људска и самог човека. Ако свему томе додамо већ постојећи у нама „немар живота" и „телесно расуђивање" са грехом, али и са дејством сатане, постаће нам јасно да једино богослужење, као начин постојања човека и као евхаристијско сабрање, јесте у положају да искорени из нас и около нас расуђивање овога света; да нас спасе од застрањења и да преобрази свет. „Све је, пак, сећањем на Господа открила подвижничка душа, било зло, било добро"(10). Свет једино Господ може да победи. Богослужењем и покајањем човек задобија силу Божију, ум Христов, саборно расуђивање и етос Цркве. Само се тиме побеђују нечастиви, свет и тело. Речено важи за сваког хришћанина, а посебно за монаха.

Цвет девствености је посебан цвет, кога је тешко узгајати на путевима овога света. Излазак девственика четвртог века и потоњих векова из света и њихов улазак у пустињу, био је исход искуства света и искуство људске слабости. Да није свет данас постао мање свет, или да се није људска слабост претворила у силу? Насупрот, никада свет није био тако моћан и човек толико немоћан. Али онда, откуд данас тежња за изласком девственика из пустиње и уласком у свет? „Ради добробити света", рећи ће неко. Можда се, пак, иза тог „доброг расположења" крије још један доказ снаге света и његове победе? Да ли је „добро расположење", које превиђа вековно искуство Цркве и Светих Њених, довољно да оправда улазак девственика у свет и њихов излазак из опробаног простора за цветање девствености: излазак из манастира, општежића и пустиње? И, свакако, излазак пре уласка у поменути простор! Данас се налазимо пред парадоксалном појавом: савремени човек, уморан од световне цивилизације и духовно гладан, све више се окреће пустињи да би се спасао; а девственик, голуб и житељ пустиње, одлази из свог дома, да „спасава" тог човека и да би се спасао у свету! Исход, пак, овог парадоксалног феномена може бити веома трагичан: свет и човек да се не спасу, а девственик да обрете свој гроб. Јер свеукупно одрицање од света (које је управо девственост, послушност и сиромаштво) јењава и прети му опасност да се накнадно претвори у прихватање света и следствено у „блуд", ако не узрасте и не развија се у простору саборног богослужења (општежићу, пустињи). Због тога, улазак девственика (безбрачних клирика) у свет могуће је оправдати само као крајњу неопходност Цркве, а никада као нормално стање, које изражава њено расуђивање. Излазак из простора пустиње зарад потреба Цркве не значи и излазак из начина пустиње. Ако се случајно десе обе ствари, онда девственик постаје трагикомично биће. Задобија расуђивање „безбрачника", који је изгубио прави смисао своје безбрачности. Љубав ка девствености и целомудрености, као подражавање Бога и сједињења са Девственим Сином, претвара се у „нељубавну љубав", која се задовољава уздржањем од брака ради „хуманитарних" циљева. „Нељубавном љубављу", пак, нити се свет спасава, нити се Бог задобија, нити је могуће да човек буде неповређен и целовит. И Свети су излазили да би служили Цркви у свету, али већ стекавши пустињу као једину својину, распињани непрестано на крсту Љубави ка ближњем и на Крсту божанске љубави, лишени своје праве и једине отаџбине, пустиње. Ишли су у свет, не зато што су веровали у своје способности, него не би ли се можда спасла која душа, макар они „изгубили" своју душу.

Тај Крст је и Крст девственика, који живи у свету, и истинског брака. На изузетан начин описује га један савремени руски Старац, пишући једном јеромонаху, који по послушању живи у свету:

„Из искуства знам да је опасно за нас да живимо у грешном свету. Ђаво не спава, грешни свет вуче и саблажњава, тело врије. Бој се света, тела, ђавола, бој се себе! Љуби све и бежи од свих ка Распетом Господу...".

Са јелинског превео Дејан Ристић

ФУСНОТЕ:
1 ΔΗΜ. ΜΠΑΛΑΝΟΥ, Είναι η Ορθόδοξος Ελληνικλή Εκκλησία μόνον κοινωνία λατρείας; Атина 1904, стр. 13.

2Исто, стр. 14

3 Saint Basile, Lettres, tome II, издање Y. Courtonne, Paris 1961, стр. 33.

4 Види: Архим. Софроније, Основи православног подвижништва, у тому „Монаштво и савремени свет. Духовна Гозба поводом хиљадугодишњице Свете Горе", издање Братство Теолога „Зои", Атина 1963, стр. 64-65.

5 Види: Серафим Папакоста, Питање безбрачника по Христу у свету, у истом тому, стр. 28.

6 Дамаскин Студит, Слово о трезвености и молитви. Види: Василије Велики, Подвижничка слова, изд. 1970, стр. 64.

7 Добротољубље 4, издање „Астир", стр. 75.

8 Петар Дамаскин, види: Добротољубље 3, стр. 68.

9 Види: Василије Велики, Подвижничка слова, стр. 65.

10 Василије Велики, Подвижничка слова, стр. 64.

Извор: Митрополија црногорско-приморска