Јеромонах Атанасије (Јевтић): На Јадовном на Велебиту

Из Плашкога, преко Плитвица, Врховина и Оточца кренули смо ка Госпићу и Јадовном. И најзад, трећег дана нашег хаџилука, ево нас на Јадовном.

Јадовно. Пут из Госпића према Јадовном води најпре асфалтном цестом према Брушанима и Карлобагу. После једно 7-8 км скреће се десно у село Трновац, на месту где скреће и камени пут за Смиљане, родно место Николе Тесле, такође многострадално српско село под Велебитом као и бројна друга села у Лици.

Мало хрватско село Трновац налази се у самом подножју Велебита, непуна 2 км од пута Госпић – Карлобаг. Непосредно иза њега почиње успон обронцима Велебита до Јадовног.

Интересантно је запазити да се на излазу из Трновца ка Велебиту налази римокатоличка црква „Госпа од седам жалости“, а изнад ове степенасти „Крижни пут“, управо крај пута за Јадовно. Чудна и несвакидашња симболика! Жалости и патње Мајке Божје због крстоносног пута Сина Њеног. И оних, додали бисмо, који тим крсним путем пођоше на Јадовно многожалосно. Да ли је ова црква случајно тако названа или је код честитих римокатолика овога краја, хотимице или нехотице, проговорила савест хришћанског састрадавања са прогнанима правде ради и сатеранима недужно и невино у бездане јаме Јадовна? Било шта да је, пророчка симболика овог храма Богоматере Распетога Христа, као и само име Јадовно, говоре већ много сами по себи.

* * *

О Јадовну је писано и напомињано, али не никако довољно. Далеко мање него што оно заслужује. У својој јединствено потресној величанствености оно и данас стоји тихо и немо, покривено гробном тишином и мученичким миром. Ако и нека га, оно није заборављено.

Да поменемо ипак два новинска написа, који су се нешто пре нашег пута појавили у штампи, а оба говоре о Јадовну. У „Личком Вјеснику“ /излази у Госпићу, број од 15. 6. 83./, у рубрици „Писма читалаца“, објављен је следећи текст једног читаоца: „Прочитавши то /реч је о акцији у општини Титова Кореница да се обележе „пре јаме на Пријебоју у којима је изгубило живот неколико стотина невиних жртава“, тј. невиних Срба – наша примедба/ сјетих се Јадовног на Велебиту, гдје је за вријеме НОБ-а у јаму бачено неколико хиљада невиних жртава. У намјери да укажем на достојније обиљежавање овог мјеста, не желим умањити значај мјеста на подручју опћине Титова Кореница. Дапаче, сматрам да сва та мјеста треба достојанствено обиљежити. Вјерујем да готово нема одраслог човјека у нашој републици, као и широј друштвеној заједници, а да није чуо за злогласно Јадовно, које је жртвама равно највећим стратиштима у нашој земљи. Ипак, ово спомен – обиљежје изгледа јадно и недостојно толиких жртава. У то сам се увјерио кад сам недавно боравио у Лици и посјетио то мјесто. Пут до Јадовног је веома тежак и готово неприступачан. За пјешачење је предалеко, а аутомобилом је крајње ризично поћи. Нема никаквих ознака ни путоказа. Онај тко не позна овај крај, врло тешко би дошао до злогласне Шаранове јаме, која је прогутала толике невине жртве. Сама јама је такођер грубо и недовољно обиљежена. Плоча којом је обиљежено ово мјесто је минијатурна и тешко уочљива. Све ово дјелује јадно, напуштено, заборављено и стравично. Управо се питам, како до данас још ништа није подузето да се ово мјесто на неки начин боље обиљежи. Тко је овдје заказао ? Било би ми драго, кад бих у неком од наредних бројева вашег листа прочитао нешто о подузетим акцијама да се Јадовно учини доступним и да се боље обиљежи“. Следи потпис:

„Илија Пањковић, Бјеловар“.

Други напис је из пера иностраног новинара Хеико Флоауа /У „Зиддојче Цајтунг“, Минхен, од 16. 9. 83./, где између осталога стоји о Јадовном ово: „Код Јадовна, у Лици, која је насељена Србима и Хрватима али припада Хрватској, десетине хиљада православних Срба бачено је у јаму дубоку стотину метара. Екуменизам? – питају се у православљу Србије. Наравно! – тако одговарају, али тек тада када католици и православни буду изразили спремност да у Јадовну заједнички подигну покајничку капелу“.

Толико из најскорије штампе о Јадовну, а ми да се вратимо нашем служабном путовању на Јадовно.

Од поменуте Госпине цркве у Трновцу успон уз Велебит иде око 5-6 км, каменим али излоканим путем који води личком страном Велебита кроз планину, у правцу Сења, док се не дође на једну омању висораван која још од раније носи многосимболично име Јадовно.

Ту, на тој планинској заравни, иза малог насеља Јадовно, у току летњих месеци 1941. године био је смештен релативно краткотрајни али зато сигурно најстравичнији усташки логор, који је као искључиву намену имао – геноцидно затирање Срба, и то најпре Срба из Лике. Довођени су на Јадовно и Срби из других крајева тадашње Н. Д. Хрватске, довођени и други људи из „нехрватских скупина становништва“, али је Јадовно пре свега било јама и гробница личких Срба. И то само зато што су православне вере и српске националности.

На излазу из ове јадовинске висоравни данас стоји дрвена рампа, али како је рампа била отворена ми смо кренули даље. Пут иде уз падине Велебита и доводи нас до уске а на стотину метара дубоке Шаранове јаме /име је, кажу, добила по чобанчету Шарану, које је некада раније у њу упало/. Од Шаранове јаме пут иде косо уз планинску падину до јаме на Гргином бријегу и до других понорних јама којима изобилује крашко тло Велебита.

Према „Енциклопедији Југославије“, планина Велебит, једна од најдужих у нашој земљи, грађена је од карбонатних стена и има доста шкриљаца и кречњака, као и крашко подземље са снажном подземном циркулацијом воде, те мноштво ломова и вртача, дубоких пећина и још дубљих јама /које могу бити и степенасте, са проширењима у виду пространих галерија/. Са континенталне, личке стране Велебит је покривен доста густом шумом, највише буковом, смрековом и боровом.

По свему судећи, чудна планина, са чудном утробом и још чуднијом историјом! Ако нипочему другом, Велебит ће остати у историји незаборављен својим Јадовном, нашом људском трагичном судбином у последњем рату. Пре свега, трагичном судбином Српског народа ових крајева. И не мање, ако не и више, злослутном судбином починиоца те трагедије.

У поменутој „Енциклопедији Југославије“ прочитали смо, пред полазак на пут, следеће редове о Јадовном /писала их Савка Калинић из Загреба/:

„Јадовно, логор у који су усташе 1941 одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1250 м , ограђен бодљикавом жицом високом 4 м; око жице била је постављена стража у дубину од 1 км. Заточеници, већином Срби, најприје би стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца. Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њему направити заклоне од грања. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну. На 5 км од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самом јамом. Последњу групу од 1500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941; нове су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић – Карлобаг, и бацили их у јаму у заселку Ступачиново. У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по хиљаду људи, жена и дјеце. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава“.

После наше посете Јадовном /друге по реду за последње две године/ и разговора са многим људима из Лике и других крајева, а и после проучавања и других објављених и необјављених података о логору Јадовно, може се рећи да би наведени подаци из „Енциклопедије“ били углавном тачни, ако се мисли само на најближу „крашку јаму поред логора“, тј. Шаранову јаму, удаљену свега око 1 км од логора, у коју је вероватно и бачено поменутих 35.000 жртава. Али, постоје и друге јаме, неке данас знане, а неке тада затрпане и данас незнане. /Постоји, наима, народно сведочење, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина/.

Број жртава у Јадовном, према томе, далеко превазилази поменути број у „Енциклопедији Југославије“.

Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара, и то само до првих костију, којих даље у дубину треба да има око 40 кубних метара /осим ако јама има и галерију или подземне воде/. Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, као што рекосмо, постоји и још неколико јама које су усташама служиле за затирање трагове својих покоља и човекоубистава.

Историчар Милан Баста /Србин из Лике, учесник НОБ-а/ пише, према изјавама и старијих људи из Лике и других крајева, и наводи као број убијених у Јадовном цифру од око 50-60 хиљада, чиме се Јадовно, по њему, после Јасеновца и Старе Градишке, „сврстава у логоре с најмасовнијим жртвама у НДХ“ /књига „Рат је завршен 7 дана касније“, издање 1976/.

У нашим разговорима са људима из Лике, од којих су неки посебну пажњу посветили и посвећују жртвама Јадовна, ми смо чули за бројку од око 80 хиљада жртава, а једно сведочење помиње прецизан број од 86.000. Али, да се вратимо мало уназад, на сам почетак јадовинске Голготе Српског народа у овим крајевима, кроз које смо ових дана поклонички пролазили.

Одмах по стварању свој злогласне Независне Државе Хрватске, усташе су почеле такозвано „чишћење терена“, то јест настојали су што пре створити расистички „чисти хрватски простор“ /нешто слично данашњој тежњи за „етнички чистим Косовом“/. Они су стога брзо отпочели најпре појединачно а онда и масовно убијање и уништавање, пре свега Срба, а онда и других недужних људи.

Појединачне злочине, по Лици и другде, усташе су чиниле већ од првих дана своје страховладе, која је почела одмах по капитулацији и оснивању Н. Д. Хрватске. Треба знати да је капитулација у Госпићу објављена већ 10. априла 41. /у 5 часова по подне/, после чега усташе у Госпићу и Лици преузимају власт у своје руке и већ истог дана почињу хапшења Срба /пет људи из Смиљана, 18 људи из Богданића/, пуњење Госпићког затвора, и бацање у јаме: у Бужиму, Јанчи и Јадовном. /Види и Јаков Блажевић, књ. „Супротстављања…“ 1980., стр. 89 – 90/.

Усташе убијају најпре свештенике, учитеље и друге виђеније људе, а било је убијања и свих Срба одреда, ко год им падне шака. Ова прва своја злодела усташе су донекле прикривале, припремајући се за испуњење свог главног плана – масовног прогоњења и истребљења Срба, тј. геноцида над Србима путем покоља или прекрштавања. Но да видимо најпре ситуацију изван Госпића.

Прва већа и масовнија злочиначка акција усташа била је већ 29. априла 1941. године у селу Гудовцу код Бјеловара, где је убијено око 184 Срба сељака. После тога следи погром у Благају на Кордуну, где су 7. маја 41. усташе поклале око 520 Срба сељака из Вељуна и околине, а међу првим жртвама били су свештеници Бранко Добросављевић из Вељуна и Дмитар Скорупан из Цвијановића Брда /сви су убијени на најсвирепији начин у шуми званој „Кестеновац“ код Хрватског Благаја/. Такође је убрзо побијено око 700 Срба у околини Слуња, и група од 500 Срба из Војнића и околине /такође на Кордуну/, заједно опет са својим свештеницима из околних српских села.

Затим је на ред дошло затирање Срба и српских села у Лици, од којих ћемо поменути само нека. У Јосипдолу /20. маја 41./ усташе су Србима из тог места и околине напуниле стару школу, мучиле их, па клале и стрељале по групама, затим их бацале у ровове, неке и полуживе, посипале их живим кречом и онда земљом затрпавале. /Цркву у Јосипдолу су демолирали и претворили у магацин за оружје/. У Плашком су, као што смо поменули, похапсили /21. маја 41./ преко 700 Срба и одвели их у Огулин, где је, заједно са још покупљенима из других места, побијено 5.000 Срба /не рачунајући спроведене у логор Јасеновац/.

Следе затим остала српска села и насеља у Лици, где су већ од средине јуна 41. почели масовни прогони И покољи, а током јула уништавана су и читава српска села и засеоци. У Пријебоју, између Плитвичких језера и Коренице, убијено је и у јаме бачено око 400 Срба, а из општине Плитвичка језера – изразито српског краја – насилно је протерано /само у току 28. и 29. јуна 41./ преко 2.500 српског живља на подручју Дрвара и Грахова. У селу Суваји код Доњег Лапца усташе су /1. јула 41./ запалиле село и побиле око 300 Срба, од којих је 170 бачено у три јаме, а остали су спаљени. Већ следећег дана /2. јула 41./ запаљено је село Осредак, а за њим и село Бубањ, где је све живо поклано и побијено или већим делом бачено У чувену Боричевачку јаму. /Ово је изазвало једну од иначе ретких српских освета у хрватском селу Боричевац/. Врхунац злочина у Бубњу било је убиство 12 српских девојака док су мирно копале кукуруз на њиви /“То је било деветога јула, кад погибе дванест српских цура“/.

У Личком Петровом Селу /побијено 900 људи/, у Врховинама, у Оточцу /где и до данас постоје неиспитане масовне гробнице Срба/, у Теслином Смиљану код Госпића /побијено и поклано 650 Срба, од којих су многи живи у кућама спаљени/, у госпићким селима Липе, Плоча и Папуча /покољ свих затечених породица/, у селу Дивоселу јужно од Госпића /заједан дан поклано и побијено око 700 душа/, и јужније, у Медаку /где су у вребачким и медачким боровим шумама – плантажама усташе побиле и закопале око 1.000 људи/, па у Грачацу и околини /почетком августа 41. масовно поклано око 500 Срба/- све један и исти усташки геноцид над српским живљем, као уосталом и другде: по Босни /само у троуглу Бихаћ – Крупа – Цазин побијено тих дана око 20.000 Срба/, у Славонији, Срему, Далмацији, Херцеговини, по читавој НДХазији.

Најстрашније од свега је било што је народ често обмањиван, просто демонски лаган, па је, позиван и присилно сабиран, ишао у поворкама, као јагањци на за клање, понекад чак и певајући. Говорено им је да иду на рад у неки други крај, или у Немачку. A коме је и могло пасти на ум да им је спремано то и такво безумље?!

Као посебан вид перфидног обмањивања Срба, ради масовнијег намамљивања, било је и у Лици практиковано тзв. „покрштавање“, које се и овде као и у Глини завршавало групним покољем Срба. /Познат је позив на такав покољ Срба у Лици удбинског фратра Мате Могуша, 13. јуна 41. у Удбини. „Досад смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером. Иселит ћемо и истријебит српски народ у Хрватској“… Лист „Хрватски народ“ од 22. и 24. јуна 41./. Такву превару под изговором „прекрста“ усташе су извеле у личком селу Косињу код Перушића /и то само три дана после покоља Срба у Глинској цркви/, где су 347 окупљених Срба повезали жицом и побили, а онда им лешеве спалили у једној кући. /Било је, међутим, и таквих ретких случајева где су поједини римокатолички свештеници покушавали да „прекрштавањем“ спасу Србима животе, као што је то чинио жупник у Дрежнику код Слуња Драгутин Штимац, који је при том покатоличење Срба „сматрао само формалним“. Он је своје вернике Хрвате јавно у цркви позивао да не сарађују са усташама у њиховим злочинима над Србима, као што је то чинио и стари фра – Грга у Оточцу. На жалост, Драгутин Штимац је, на предлог усташа, обешен од Немаца 1943. – Види Ћирил Петешић, „Католичко свећенство у НОБ-у 1941 – 45″ Загреб 1982., стр. 193/.

Ипак, сви ови поменути злочини усташа у Лици били су само, да тако кажемо, успутни и пропратни акт главног злочина над Србима, који се тих летњих месеци 1941. године вршио у Јадовну.

Ово, наравно, не умањује нити потцењује „обиље невјероватног и непојмљивог дивљаштва“ усташког при тим покољима Срба, „које је запањивало и окупатора“, како вели један очевидац Личанин, наводећи и писање италијанског команданта Б. Ангелинија о томе како је један усташа, син директора Госпићке гимназије, банкетом прославио клање сопственом руком своје хиљадите жртве српске! /“Лика у НОБ 1941.“, стр. 154/.

Кажемо „успутни“ и „пропратни“ зато што, упоредо са овим убијањима, усташе су почеле и са масовним одвођењем Српског живља, а уз њих и Јевреја и Цигана и свакога ко им се противио, у своје концентрационе логоре, из којих се никада више нису вратили /док је при убијањима и паљењима бивало и бежања у шуме и збегове, ради спасавања голог живота. О томе пише напр. Јаков Блажевић: „У Перушићком котару, у Косињској опћини, усташе су масовно убијали српско становништво у селима Крш, Студенци, Млака и другима. Куће су биле потпуно спаљене. Људи који су остали у животу живјели су идуће двије до три године искључиво по пећинама“ – књ. II, 38/.

Као први такав усташки логор обично се сматра логор „Даница“, који је отворен 29. априла 1941. у некадашњој фабрици „Даница“ у Копривници. Кроз њега су прошли многи мученици српски на путу за логор смрти Јадовно на Велебиту. Кроз логор „Даница“ у Копривници прошао је већи број наших свештеника из Горњокарловачке, Тузланске, Пакрачке и других епархија, а са њима и велики број православних верника и другог народа из разних крајева ове многонапаћене земље. Тако на пример, читав конвој из „Данице“, са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком стражом 30 јула 41. у Госпић, да би, после свеноћног мучења у госпићкој казнионици између 1. и 2. јула, сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме.

У логору „Даница“ било је и доста наших људи из Копривнице и околине, особито из српског села Грубишно Поље, који су затим спроведени на Јадовно. Благодарећи управо честитим мајкама и супругама 1.486 наших људи из Грубишног Поља код Копривнице, који су сви бачени у Шаранову јаму на Јадовном, обележена је по први пут /тек 1957. г./ и каменом обзидана ова јадовинска јама. Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављени од драгих мајки и верних супруга. Оне су им, као некада мироносице, прве обишле гроб и обележиле га овом плочом: „На овом мјесту између осталих из наше земље побијено је по усташким крвницима 1486 жртава из опћине Грубишно Поље 1941. Спомен плочу подигло је друштво „Напредна жена“. Грубишно Поље 2. VI 1957. „.

Одмах после „Данице“ у Копривници, другим по реду настанка усташким логором сматра се да је био сабирни логор у Госпићу, са своја два „истурена одељења“ смрти : логор Јадовно на Велебиту и логор Слано на острву Пагу. У поменутој „Енциклопедији Југославије“ и у другим објављеним књигама о усташама и логорима Н. Д. X. обично се наводи да је логор у Јадовну отворен у мају 41. године.

Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то јест одмах по успостављању усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било, видели смо, већ 10. априла по подне. О хапшењима Срба у Госпићку казнионицу већ 10. и 11. априла 41. постоје бројна сведочанства, и живи људи који то још памте, а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах затим одвођени пут Велебита, на Јадовно. /Неки, на пример, Срби, који су тих априлских дана хтели да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљиво обавештени од пријатеља да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно. A логор Јадовно је, као што се зна, већ од првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирање у јамама/.

Изгледа да је Лика, и нарочито Госпић и околина, раније од других крајева Ендехазије, постала стравични вртлог затирања Срба. /“Ситуација је била посебно тешка у Лици… Масовна звјерства, формирање логора смрти на Јадовном, бацање живих људи у јаме, покољ српског народа, прогони комуниста и антифашиста, пуни затвори, то је била слика Лике у тим данима“ – вели као очевидац Јаков Блажевић, књ. II, 52-53/. Павелић је, изгледа у ту сврху, дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Наравно, главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познате усташе Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљеновићи и други. Они су и били главни творци и заповедници Јадовинског пакла, чија се страва почела ширити по тим крајевима још од првих дана стравичне и крваве Ендехазије

Сећам се, у своје вереме читао сам књигу Мирка Першена /“Усташки логори“, Загреб 1966./. Међутим, тек сада, после наше посете Јадовну, постала ми је сасвим јасна његова опаска да су усташе зато изабрале затвор у Госпићу за сабирање у њега свих „непоћудних елемената“, јер су сматрали да се велебитске бездане јаме могу згодно употребити за масовне гробнице На то бисмо ми сада додали. да је тај страхотни „избор“ учињен ваљда још и зато што су Јадовинске јаме тешко приступачне и тешко испитљиве, па су усташе мислиле да, у евентуално другачијој сутрашњици, неће се моћи лако испитати ни доказати врста и обим њиховог злочина над Српским живљем овог дела Југославије

Да се заиста на Јадовном почело са ликвидирањем Срба још половином априла 1941. године види се и из тога што су 20 априла 41. „из Карлобага пјешице отерани преко Башке Оштарије и преко гребена Метле на Јадовно“ неколико Срба из села Шибуљине /Велебитско Подгорје крај мора/ и они су тога дана на Јадовном већ затекли логор ограђен жицом и мноштво Срба затвореника у њему. О томе пише Павле Бабац /родом и сам из села Шибуљине, иначе до недавно сарадник Војно – историјског института и „Војне енциклопедије“ у Београду/ у својој књизи „Велебитско Подгорје 1941 – 1945″ /која је написана 1965., а објављена недавно у Београду/. Он описује то довођење у логор на Јадовном ових првих Срба из Шибуљине и њихово затим погубљење у јамама смрти, заједно са другим логорашима. Но он доноси и потресно сведочанство једнога од преживелих Срба Шибуљчана, Серђа Пољака, који је чудесним начином остао жив и спасао се из крашке јаме у којој су остали логораши нашли смрт. /Ово јединствено сведочанство доносимо посебно на крају, у Прилогу 3/.

Павле Бабац описује такође и истовремено постојање сабирног логора у Госпићу, одакле су тих истих априлских дана већ отпремане масе људи на Јадовно. Тако, описујући судбину друге групе Срба из истог села Шибуљине, које су усташе одвеле већ 22. априла 41. најпре у Госпић па онда сутрадан на Јадовно, он вели: „Првој групи, која је лежала у Госпићкој казниони, прикључени су /22. IV/ још двојица Шибуљчана, браћа Јован и Илија Лукић… Кад су уведени у двориште казнионице, Јован и Илија су се изненадили због непрегледне масе људи у неуредном одијелу и изнуреног и забринутог изгледа. Ухапшеници су седели на земљи и укочено посматрали непрестану ужурбаност усташа који су истоваривали препуне камионе људи, а затим утоваривали одвојене спремне групе затвореника, међусобно везане жицом, и одводили у непознатом правцу /тј. на Јадовно/… Свакодневно је влаковима и камионима стизало брже и више људи но што су егзекутори из Госпића могли дневно физички да уништавају на губилиштима на Јадовну. У Госпић је стизало сваког дана око хиљаду ухапшеника. То је трајало непрекидно од 20. IV до почетка августа 1941. године. Према томе, за око 70 дана доведено је било око 70.000 људи“ /стр. 20-21/.

Hе знамо зашто Павле Бабац трајање логора смрти у Јадовном доводи само до почетка августа 41. /и очигледно да погрешно броји 70 дана трајања логора, уместо 100/, јер Јадовно је „радило“ све до пред крај августа месеца 1941. /што и сам он на другом месту потврђује, кад говори о логорима Сланом и Метајни на Пагу/. Но оно што је и код њега и код других очигледно то је да је хапшење Срба у Лици и Подгорју и њихово сабирање у Госпићки затвор и спровођење на губилиште на Јадовно почело већ од половине месеца априла 1941. Почетком пак месеца маја довођени су у Госпић и Јадовно и Срби из удаљенијих крајева тадашње Н. Д. Хрватске /као напр. што су из Баније и Кордуна већ 6. и 10. маја доведене веће групе тамо похапшених Срба/. Тако је, ето, потекла Јадовинска крвава река од око хиљаду невиних жртава свакога дана, и текла је тако пуна четири месеца, од половине априла до половине августа оне најкрвавије за Србе 1941. године. Поменуло се, не повратило се!

Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је њему била додељена та првенствена улога: масовно уништавање Срба. Логор је зато отворен већ у априлу 41. и „радио је“ стравично ужурбано. „Помоћни логор“, тако да кажемо, био му је логор Слано на острву Пагу, с друге стране Велебита, на мору, и пут до њега водио је из Госпића преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата. Тај логор је отворен 25. јуна 41. и трајао је до друге половине августа, тј. нешто краће од логора на Јадовном.

У оба ова логора смрти логораши су допремани из сабирног логора у Госпићу. У Госпићки пак сабирни логор довозили су људе, жене и децу из свих крајева, а највише Србе из Лике: „сељаке покупљене по њивама или дигнуте из властитих кућа. Везивали су их жицом, трпали у камионе и одвозили у Јадовно. Усташе су тамо убијале своје жртве“. Тако гласи казивање сведока очевидца Марије Гржетић.

Логори Слано и Метајна на острву Пагу укинути су средином августа 41. зато што је то подручје припало италијанским окупаторима. И пре укидања ових логора многе су логораше из њих возили у јаме на Јадовно, мада су многи и на самом Пагу страдавали. /Уствари, логори на острву Пагу затворени су око 19. или 20 августа, кад су се по наређењу из Загреба усташе повукле према Госпићу, а на Паг је дошао италијански војни санитетски одред V армијског корпуса, који је требао да уклони све трагове логора и изврши санацију земљишта. Тада је установљено даје на Пагу од усташа побијено око 18.000 жртава/. Последња група од 3.000 Срба и извесног броја Јевреја отпремљена је са Пага на губилиште у Јадовно, јер ће јадовински пакао наставити да убрзано „ради“ све до пред крај августа, док и ту нису стигли италијански црнокошуљаши и њихова војска. Тада се усташе повлаче са Јадовна, уништавајући за собом, колико су могли, све трагове логора на Јадовну.

Последње преостале логораше у Јадовну усташе су побиле и побацале у јаме, које у Шаран и Гргин брег, које у Ступачиново код Оштарија /где су махом били сабирани Јевреји/, или у ко зна још које јаме на Велебиту. /А за доказ да су усташе и мимо Јадовна бацале Србе и у друге јаме по Велебиту поменућемо овде још две нама познате јаме: такозвану „Јарчју јаму“ изнад Дивосела и Оланка ка Височици, и јаму звану „Јамина“ изнад Крушчице у Велебитском Подгорју. – О недавном открићу у овој последњој јами костију од неколико стотина жртава види на крају Прилог 4/.

Да је пак Јадовно „радило“ и у другој половини августа 41. о томе има више сведочанстава, али је можда најкарактеристичнији исказ Драга Свјетличића из Добоја /дат после његовог бекства у Србију/. Драго Свјетличић је био доведен у Госпићку казнионицу 9. августа 41. но, због великог мноштва затвореника /јер, „у то вријеме – концем августа мјесеца – слијевале су се ријеке заточеника у Госпић у према Јадовном, великој клаоници недужних људи“ – Ј. Блажевић, књ. П, 75/, он је тек 24. августа био везан у транспорт од 900 Срба одређених за Велебит. Али тог истог дана, вели он, дошли су у Госпић Италијани и наредили прекид даљег вођења на Јадовно, па је задња група затвореника из Госпића спроведена возом за Јасеновац, из којег је логора Свјетличић после успео да побегне и да стигне у Србију.

Јасно је, дакле, да је све до тога дана Јадовно непрекидно гутало своје безбројне жртве, довођене из Госпића, и то по ,,њих око 800 до 1.200 људи дневно“, како вели исти Свјетличић“ „Они су везани два по два жицом, а затим су спојени једним ланцем по средини поворке… На овакав начин одведено је за време мога боравка око 18.000 Срба, који су на Велебиту убијани тврдим предметима по глави, а затим бацани у један дубок амбис у стенама“.

Логоре смрти с обе стране Велебита, особито пак ово стравично стратиште невиних и недужних на Јадовном, наследиће и продужиће после тога не мање стравични логори смрти. у Јасеновцу и Великој Градишки /оба ова логора постојала су и „радила“ током свих година рата и крваве Ендехазије/, а и други познати усташки и фашистички логори. Јастребарско, Лепоглава, Доњи Михољац, Костајница и Дубица, Керестинец код Самобора крај Загреба, Лобоград, Тења код Осијека, Ђаково, Крушчица код Травника, Земун, Бањица, као и логори за депортацију и исељавање: „Цапраг“ код Сиска, Бјеловар, Славонска Пожега, Славонски Брод, Бихаћ, Винковци.

* * *

Трајање логора у Јадовном у току око четири месеца, од половине априла до пред крај августа 1941, и довођења у њега скоро свакодневно већих и мањих група ради бацања у поноре јаме, чини овај логор, по интензитету „рада“ његове стравичне „воденице смрти“, можда најстрашнијим од свих до сада познатих логора у Другом светском рату.

У месецима док је логор у Јадовном постојао, по сведочењу преживелих сведока, у Госпић је свакодневно стизало негде око 1.000 /хиљаду/ људи, жена и деце Сви су они углавном спровођени на Јадовно – да буду бачени у бездану утробу Велебита. Стравичних 120 дана трајања и рада Јадовинског логора, са овим још стравичнијим „просеком“ од око хиљаду доведених и уништених на дан живих људских бића, јасно говори свакоме о високом броју његових жртава.

Па коме онда требају она по сваку цену, и где год се може, смањења и умањења тих трагичних жртава, првенствено српских, православних?! Ми нећемо да о „бројкама“ расправљамо и споримо /као да се ради о неком „лицитирању“/, јер није више важно колико их је тачно било, кад их је већ било онолико колико их је било. Важно је памтити те невине жртве и са побожним пијететом их се сећати. Памтити и сећати их се, и ништа више од тога. Јер тај свети спомен на њих опомена је и за будућност. Зато је с правом речено и записано /испред логора у Дахау/: „Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове“.

О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разноразном убијању, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или чиме крвник стигне, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи, а из ове Шаранове јаме, причала је једна жена Хрватица, чула се железничка пиштаљка три дана узастопно. /Ово неће бити невероватно за оне који се, као ово ми, нађу на Велебиту у мирне јутарње или вечерње часове кад и најмањи шум одјекује врло далеко по чистом планинском ваздуху. Иначе, Јадовно се налази на око 1200 м. надморске висине, а и сва Лика је, као и Косово, уствари висораван; Госпић, на пример, иако у равници, има око 550 м. надморске висине/.

Мада је остала реч о усташким мучењима, по логорима и иначе, да „бити убијен метком, значило срећу“, у логору Јадовно било је и масовног стрељања. /О томе сам прочитао лично сведочење Милана Трешњића, управо о логору на Јадовном: „Рафали митраљеза не престају из логора у Јадовном. Они се добро чују /доле у околини Госпића/. Ни ноћ 4/5. августа /1941./ није их прекинула. Тамо је докрајчивано стрељање преко 20.000 Јевреја, Срба и осталих које су усташе осудили на смрт. Тамо је већ био нашао или је тога дана налазио смрт један број Дивосељана. Исте ове ноћи српска села око Госпића нестајала су у пламену који се стравично одсликавао у облачној ноћи“. – „Лика у НОБ 1941.“, стр. 178/.

У логору на Јадовном, на висинама Велебита, а у понорним дубинама његових јама, људи су једноставно уништавани, свеједно како. A главно је: низашто, „без кривице криви“, криви што су живи, што су то што јесу вековима. Поштен и добричина, многи Србин Личанин говорио је тада: „Не може мене нико убити на правди Бога, ни крива ни дужна!“ Па ипак, управо је тако и зато убијан, убијан од нељуди, од злочинаца који су измислили нешто тако стравично као што је Јадовно, наш општи јад.

Јадовно је најбоље показало шта се хтело остварити у Лици, у Крајини и даље у читавој творници смрти Ендехазији, да се није дигао голоруки народ, кука и мотика, гуњ и опанак. /Дигао се, по традицији, најпре у збегове, у самоодбрану/.

Родоубиствена опасност – геноцид – претила је српском православном живљу у читавој Н. Д. Хрватској, али нигде тако као овде у Лици и у Крајини. На скуповима у Госпићу, тих крвавих дана и месеци 1941. године, изложио је усташки доглавник Миле Будак познати „шири усташки план“: да ће „један део Срба побити, други део раселити, а остале превести у католичку вјеру и претворити у Хрвате“. Ни он ни његова Н. Д. X., међутим, нису одржали чак ни то обећање. Будак и њему слични /као напр. Гутић у Бања Луци/, директно су харангирали на најбруталнији геноцид против Срба, од чега су се згражавали многи поштени Хрвати, вековни суседи Срба у Крајини. /Усташки су злочинци своја недела у Јадовном скривали и од многих честитих Хрвата, што су нам посведочиле и старије жене Хрватице из тих крајева/. Будакова и слична харангирања и створила су Јадовно, Глину, Јасеновац и друга стратишта и мучилишта невине раје, и још: згаришта од ваљда две – три десетине хиљада српских домова и храмова само у Лици. Јер затирано је све српско, читава села и парохије српске. /У Горњокарловачкој епархији од 203 цркве и капеле православне, усташе су уништиле 88 и тешко оштетиле 67, тј. преко три четвртине српских богомоља/.

У злогласној Ендехазији крварило се тих страшних дана и месеци од Велебита до Дрине крвљу невином, братском, хришћанском, крвљу људи и жена, стараца и одојчади, највише српске, мада се ни име Србин није смело изговорити, чак ни звање „српско – православна вјера“ /већ само „грчко – источна вјера“!/. Па ипак, нигде се тако није крварило као у овој вековима немирној и јуначкој Крајини, о чему је остала, као страшни сведок, и песма у народу:

„Крајина је крвава хаљина,
у крв лијеже, у крви устаје
и крваве једе залогаје…

Јадовно је, тих летњих месеци крваве 1941, можда највише крварило, али се крв његових жртава није дала видети, као што је и данас његов мученички мир и покој тако тих и смеран, тако невидљив а опипљиво жив, живо присутан у нама. Свете кости Јадовинских Мученика запретане су дубоко у утробу Велебита, а њихов небоземни мир и спомен дубоко је присутан у нашим душама, срцима и савестима.

Ово је и био главни разлог нашег поклоничког доласка на Велебит, из Београда, преко Глине, Кордуна и Лике до Јадовна. Прошле године овде су били и бројни наши студенти. Јер, памћење нам траје, незаборав се обнавља сваки пут кад певамо Богу за све пострадале и преминуле: „Вечнаја памјат – вечан спомен!“

Ми људи често нисмо ни свесни колико је велика ствар памћење, и наше, а поготову Божије. Зато је разбојник на крсту и рекао Христу, уместо свега другога: „Спомени ме се, Господе, у царству Твоме“. Памћење у Христу и јесте наша вечност, вечно памјатствовање и незаборав Љубави. Сва тајна Цркве, и њеног небоземног јединства у Христу Богочовеку, садржана је у њеном, и нашем у њој, светолитургијском памћењу. Памћењу и приношењу – „за све и за сва“… „Најпре се спомени, Господе, свете Цркве Твоје – сабрања народа Твога – од краја до краја земље“…

Поводом жртава наших у овим западним крајевима један наш песник написао је ове стихове :

„Да никад заборав не падне на жртве,
од усташке руке палог милиона,
и да за те хумке, за те славне мртве,
никад не замукне глас црквених звона“.

Ми на Јадовном звона црквених нисмо имали /нема их још увек на многим порушеним и још необновљеним црквама у Лици/, али смо имали Свету Литургију за њих и са њима, са Јадовинским Мученицима, сведочанство и свезу нашег јединства у Христу јединства „са свима Светима“, по речима Апостола Павла. „Још Ти приносимо, Господе, ову разумну и бескрвну Службу – службу Мира и Љубави – за пострадале у вери оце и браћу нашу… Мученике и Исповеднике Твоје у Јадовну и на сваком месту владичества Твога“.

Један други песник, родом из Лике, испод Велебита, написао је, при своме и нашем са њиме повратку у Лику, ове стихове:

„На свакоме месту, и с лева и с десна,
све вас, браћо, сретам и чиним вам помен“.

И ми смо тог дана /петак 10/23. септембра/, на дан Св. Мученица: Минодоре, Митродоре, Нимфодоре и осталих, служили им заиста свети литургијски Помен.

На Јадовном је, наиме, тога дана /тачније почев од вечери/, добротом добрих људи којима и овај и овакав наш свет ипак не оскудева /без обзира на разне покушаје ометања, као напр. да тобоже „не може се гарантовати безбедност“ на Јадовном – не знам само чија то, и од кога?/, постављена је и освећена спомен – плоча, тј. „надгробно знамење“, како рече о. Јован Николић из Загреба у свом говору том приликом. Посвећена је „Архијерејима, свештеницима и вјерницима Српске Православне Цркве, пострадалима на Велебиту, у јамама Јадовна“.

Плоча је постављена код Шаранове јаме јер су ту и остале плоче постављене /док до осталих јама треба тек доћи/. Чин освећења плоче и богослужбеног помена свих овде „од рук злодјеј убитих“ извршио је преосвећени владика ових крајева, Горњокарловачки Симеон, са свим својим свештенством, њих око 40 на броју, и нас неколико из других наших крајева, свештеника и студената /од којих један са удаљеног, а одувек нам, посебно данас, блиског Косова/.

Потресно и до суза дирљиво било је видети и доживети овај венац младих студената и свештеника око ове у нашој земљи несумњиво најпотресније и мучеништвом највеличанственије Јаме. Јаме читавог једног народа – јер овде су довођени и бацани Срби из свих наших крајева – али народа који није изгубио сопствено памћење и памћење у Богу. То, уз остало, посведочује и послати из светог Хиландара благослов, намењен да тога дана буде спуштен у јаму Јадовинских Мученика: дрвени крст, свећа и тамјан. Дарови и знаци Христови.

За оне који можда неће имати прилике да дођу на Јадовно, пренећемо овде натпис са ове спомен – плоче /а и за сваки случај/. Но пре тога, да наведемо и натписе са три остале плоче код Шаранове јаме /поред оне коју смо већ навели/.

На маленој плочи на обичном камену покрај пута, код скретања ка Шарановој јами, стоји: „И ово је једна од јама у коју су љети 1941. год. слуге окупатора усташки злочинци бацили на хиљаде људи из Лике и других крајева ове земље. Никада неће бити заборављене ове невине жртве злочиначког фашизма. Слава им. 27. VII 1961.“. /Плочу је поставио вероватно Савез бораца овог краја/.

На другој већој плочи, изнад саме јаме, стоје имена овде пострадалих из Сремских Карловаца /махом српске интелигенције, као и у случају наших владика и свештеника, што је свакако опет била својеврсна карактеристика логора у Јадовном/: „Из Сремских Карловаца доведени су на Јадовно и пали као жртве усташко – фашистичког терора, јула 1941. године: Милан Божић, Боривој Красојевић, Александар Манојловић, Борислав Матејић, Александар Матић, проф. Миленко Пишчевић, др. мед. Јован Поповић, проф. Радован Просенц, др. јур. Стеван Симеоновић – Чокић. Ову спомен – плочу подиже 1961. г. Савез бораца НОР Сремски Карловци“. На једној маленој плочи, на обзиду поред јаме, стоји такође податак незаборава: „Љуботина Никола 10. Х 1897. – 30. VII 1941. Оточац“.

Hа овој пак, данас постављеној и освећеној мермерној плочи /нажалост, без уклесаног је крста, само су четири метална причвршћивача закрштена/, која је стављена у стење, лево испред Шаранове јаме, уклесане су ћирилицом ове речи и имена:

„Архијерејима, свештеницима и вјерницима Српске Православне Цркве пострадалим на Велебиту, у јамама Јадовна 1941. године. Архијереји: Петар Зимоњић, митрополит Дабро – босански: Сава Трлајић, епископ Горњокарловачки; свештеници: Никола Бан, Милан Божић, Данило Бракус, Илија Будимир, Петар Вучинић, Богољуб Гаковић, Војислав Гашић, Ђорђе Госпић, Милан Диклић, Владимир Дујић, Милан Докмановић, Милојко Дошен, Милан Ђукић, Лазар Живадиновић, Михајло Јовановић, Димитрије Јерковић, Теофан Косановић, Љубомир Крњић, Душан Крњевић, Богдан Лалић, Пантелија Ландуп, Јован Магарашевић, Ђорђе Милојевић, Ристо Марковић, Станислав Насадил, Емилијан Недић, Тихомир Нешковић, Павле Обрадовић, Вујадин Пањковић, Илија Павлица, Димитрије Пантелић, Стеван Поповић, Миленко Поповић, Урош Рајчевић, Петар Рашета, Милан Рајчевић, Јован Станојевић, Јаша Степанов, Матија Стијачић, Ђуро Стојановић, Методије Суботин, Петар Товирац, Константин Тодоровић, Антим Ћулумовић, Стеван Ћурчић, Јован Чутурић, Александар Чуповић, Дамјан Штрбац, Љубомир Шкорић. – У знак пијетета подиже ову плочу Савез удружења православног свештенства СР Хрватске. Јадовно 83.“.

Као што се види, ту се налазе сви, сав сабор Цркве божије. Јер, наравно, нашу Православну Цркву, ни уопште, ни овде у Јадовном, не чине само епископи и свештеници, него и верници. Али, свима нама је већ познато да ниједан број Срба верника, ма колико би био приближно и неодређено поменут, не би могао стајати на једној оваквој спомен – плочи, али шта се ту може. /Ионако се чуло даје једва прошла кроз нечију цензуру, а кроз нечију и није прошла, ова реч на почетку плоче: „и вјерницима“/.

Уосталом, имена, животи, животни путеви и мучеништво овде пострадалих српских владика, свештеника и верника, које по броју и имену само Господ Свезнајући зна, заслужују да буду стални наш спомен у срцу, и дуг за наше даље упознавање њихове небоземне тајне. A тајна сваког људског бића увек је небоземна, увек богочовечанска, како нас је често на то подсећао отац Јустин Поповић и како нас на то данас тако живо подсећају Јадовински Новомученици.

Да бисмо споменули само оне овде пострадале вернике које ми досад знамо по имену, наши путни записи требали би да се претворе у посебну књигу Житија Светих. A надамо се, може Бог и то дати. У ту књигу би онда ушли сви овдашњи мученици и страдалници „који вером победише…, ругања и бој поднесоше, па још и окове и тамнице; камењем побијени бише, претрвени бише, искушани бише, од мача помреше… Лишавани свега, напаћени, злостављани, којих не бејаше достојан свет; по пустињама потуцаше се, и по горама, и по пећинама и јамама земаљским. И сви они мученички пострадаше за веру“ /Јеврејима 11, 33 – 39/.

За сада споменућемо само толико да, ваљда по Промислу Божјем, овде су завршили свој мученички живот и почивају заједно са својим верницима оних двојица наших архијереја чији је православни народ и свештенство највише пострадао на Јадовном: митрополит све Босне Петар и владика Горње Крајине Сава.

Уз ову двојицу нових Свештеномученика почивају ту и бројни Свештеници – Мученици : највише их је из Горњокарловачке /од 70 пострадалих, овде почивају и поменута су 22/, па онда долазе из Зворничко – тузланске /од којих овде 15 по имену/. Уз своје архипастире и пастире почивају ту и безбројни верници – Мученици: из већ поменутих двеју епархија, па затим из Загребачке, Пакрачке /Славонске/, Бањалучке, Сарајевске, Сремске, Далматинске и Захумско – херцеговачке. Из ове последње је прота Душан Крњевић, који је 21. јула 1941. г. са 300 везаних Срба Херцеговаца доведен из Мостара у Госпић а онда су спроведени овде на Јадовно и затрвени у јамама.

Од многобројних овде пострадалих и на плочи поменутих свештеника највише их је групно доведено и бачено у Јадовинске јаме на дан 3. јула 1941, после претходног страшног мучења у Госпићком затвору ноћу између 1. и 2. јула /О свима њима и многим другим пострадалим српским свештеницима, и о њиховим мученичким патњама и злостављањима од стране усташа, заинтересовани читаоци могу наћи прилично сакупљених података у „Споменици православног свештенства – жртава фашистичког терора и палих у НОБ“, коју је издало Свештеничко удружење, у Београду I960. Није нам, међутим, јасно зашто је Свештеничко удружење Хрватске на овој спомен – плочи у Јадовном исписало само 49 свештеничких имена, очигледно узетих директно из поменуте „Споменице“, а изоставило је имена као што су Илија Илић из Плашког, Никола Богуновић из Доњег Лапца и можда Павле Катанић из Бијељине? Узгред такође примећујемо да ова „Споменица“ не садржи и бројна друга имена наших свештеника пострадалих у току последњег рата. Но хвала и за ова имена/.

На крају, да споменемо и то да се међу Јадовинским Мученицима, чија су имена наведена на овој спомен – плочи, налазе и 4 свештеномонаха /по два из манастирa Гомирја и Тавне/ и два ђакона. Сва, дакле, саборна заједница Православне Цркве. епископи, свештеници, ђакони, монаси и верници. „Пуноћу Цркве Твоје, Господе, сачувај. И спаси народ твој и наслеђе Твоје“.

Наш помен и поклоњење Мученицима на Јадовном завршио се негде око подне. Но није нам се журило. Са Јадовним се не одвајаш лако, вуче те да останеш што дуже. Ретко се где као овде човек осећа тако мирно и спокојно. И овде, као на Косову, небо и земља се додирују, царство небеско и земаљско се сједињују.

Да додамо, на крају свега, да је овом нашем помену присуствовао и римокатолички жупник села Трновца Јосип Капуш, а већ по завршетку свега пристигла су и двојица представника Социјалистичког савеза из Госпића. Хвала им на томе.

* * *

Са Јадовног смо сви сишли у Госпић, на братску трпезу љубави, а онда смо, истог поподнева ми кренули даље кроз Лику, па за Београд

Пут нас је од Госпића, преко Личког Осика и Бунића /где је наша црква 41. г такође спаљена, пошто су у њој претходно мучили истакнуте Србе, а свештеника одвели у Јадовно/ водио даље у Кореницу, па онда, преко Плитвица и Личког Петровог Села, ка Бихаћу и Босни поносној, али не мање од ових крајева страдалној Пролазећи кроз ова места Личке и Босанске Крајине са једним свештеником из ових крајева, слушали смо поново и на лицу места о страдањима народа ових крајева, између река Лике, Јадове, Крбаве и Уне, у току овог последњег рата.

У Личком Петровом Селу посетили смо не тако давно обновљену цркву, која је од усташа била порушена /пошто су претходно у њој поклали на десетине Срба, а свештеника Николу Загорца бацили са звоника уз речи „Неста крста са три прста“, што се, Богу хвала, није обистинило, чему је доказ и ова обнова цркава у Крајини/. Даље смо у Бихаћу /где је такође срушена наша велика црква, и то лицем на Видовдан 41. г / прошли крај гробља на Гаравицама, где се у заједничкој гробници налази око 12 000 побијених Срба из Босне и Лике, заједно са једним бројем Цигана и Јевреја.

Нисмо имади времена да од Бихаћа пођемо навише, на она стратишта горе уз Уну, него смо кренули покрај ових низ Уну, ка Босанској Крупи, Двору, Костајници и Дубици, све до утока Уне у Саву код несравњивог Јасеновца под којим лежи најмногољуднији Српски град у историји овог великомученичког народа.

Читавим својим током, од преко 200 километара, река Уна, која тече између Босне и Лике и Кордуна и Баније, све до Саве и Јасеновца, била је вековима и остала неми сведок страданија житеља ових крајева, многострадалне Крајине, нарочито у последњем рату. Крај ње, и других овдашњих река и урвина, ко ли зна колико још има непознатих стратишта, неиспитаних јама и необележених гробова?

На том путу крај Уне сетих се Дучићевих стихова

„Јер крваве реке свуд су наше међе ;
Мачеви убијца сви су истог кова
Сад носе унуке куд носише пређе“ /тј. претке/.

* * *

Један наш човек из Лике рекао је негде, нисам сигуран у које баш време. „Е не зна се, вала, или је народ гори, ил’ му је горе“. Један пак други, опет Личанин, говорио ми је више пута. „Да ви знате какав је то добар народ! Каква је доброта била у тим Мученицима!… Да не да Бог да ми то своје духовно благо изгубимо“. Мени се чини да је он мислио на патње и мучеништво ових Крајишких Мученика, којих је највише било на овим просторима, од Јадовна до Јасеновца Са њима се могу поредити само Косовски Мученици, стари и нови. Зато смо са Јадовна и кренули опет натраг на Косово.

Светим Новомученицима Српским
тропap, Глас 8

Због верности Богу и Божијој правди,
Пострадасте телом, земља се растужи,
Ал’ спасосте душе, небо; весели;
A претци се ваши распеваше небом,
На капији раја сретоше вас с песмом:
„Имена су ваша у Књизи вечности,
Улазите у рај, Децо бесмртности“.
Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас:
„Мученици Нови, молите се за нас!“

/из Службе Св. Српским Новомученицима/

Епископ Hиколај

Преузето из књиге: Од Косова до Јадовна – путни записи јеромонаха Атанасија (Јевтића), 1982.

Извор: Митрополија црногорско-приморска