Кад вера чудотвори

Прошле јесени јави нам се Шиптар из удаљеног села. Седмогодишња кћер треба да крене у школу, али ни реч не изговара. Отворили смо им цркву. Отац се молио на свој начин, а девојчица је гледала у малог Христа мраморне статуе. Када сам их испратила до војничке страже (до грчких војника који чувају манастир), она ми се окрете и прозбори: "Ћао, Мати!" - Хвала Мајци Божјој и Њеном Небеском Сину.

На помен манастира Соколице мисао иде ка мраморној скулптури Пресвете Богородице са малим Христом у наручју, названом Богородица Соколичка. Предање казује да је соколица однекуд "долетела, стала на дрво и позвала народ да ту подигне цркву".

Народ је подигао цркву подно брда Соколица, на југозападним обронцима Копаоника, у брдима изнад древног Звечана и Косовске Митровице. Сматра се да је то задужбина челника Мусе, господара звечанског брда, зета кнеза Лазара и оца Стефана и Лазара Мусића, витезова погинулих у Косовском боју. Манастир је сазидан у XIV или мажда почетком XV века. У међувремену се нашао у потпуном окружењу Албанаца, данас етнички чистих села Бољетин, Жаже, Дедиње...

Духовној мисији Соколице увелико доприноси и иконописна радионица која је за кратко време заузела водеће место у Српској православној цркви. Радионица је установљена доласком садашње игуманије мати Макарије. Иконе из овог манастира красе многе храмове и домове у земљи и свету: поnајвише у Грчкој, Аустралiји, Америци, на Синају, у Заиру...

Игуманија мати Макарија (световно име др Милица Обрадовић) једна је од најобразованијих и најпознатијих монахиња у СПЦ. Докторирала је из области хемијских наука, 1971. у Љубљани. До 1974. радила је као доцент на Природно-математичком факултету у Београду, а онда одлази у Грчку, у Благовештенски метох светогорског манастира Симоно-Петра на Халкидику, где изучава „византијску уметност теологије у бојама" - православну иконографију. У том манастиру је замонашена 1978. Три године касније дипломирала је на Теолошком факултету Аристотеловог универзитета у Солуну.

Мати Макарија се бави и фрескописом: осликала је крстионицу Саборне цркве у Призрену, параклис Сабора српских светитеља у Пећкој патријаршији, велику народну трпезаpију Светог Саве у манастиру Жича...

Одазивајући се позиву Цркве и државе да се Срби враћају на Косово и Метохију, Макарија и још две монахиње Жичке епархије, 1991. долазе у јужну српску покрајину; надлежни епископ рашко-призренски Артемије упућује их у Соколицу. Манастир је у јадном стању: црква прокишњава, краве оближњих сељака Шиптара шетају се по порти, воде нема, струје више нема него што има, без телефонских линија... Латиле су се посла, прво њих три, а онда су почеле да им се придружују и друге сродне душе. Манастир је оживео.

Мати Макарија брине и за друге светиње. Када су у лето 1999. албански терористи насрнули на манастир Девич својим старим "Југом" убацила се у колону тенкова и оклопних транспортера енглеских војних снага које су управо улазиле и заузимале позицију у српској покрајини. Зауставила је колону, искочила из аутомобила и, као да јој није безмало шездесет, хитро се попела на оклопни транспортер, што су забележиле светске агенције. Пошто говори неколико светских језика, затражила је хитан пријем код енглеског команданта. Апел је услишен. Манастир Девич је тада спашен.

У току рата. сестринство Соколице помагало је и комшије Албанце. А кад се рат завршио, манастир се нашао па мети напада неких од тих комшија. Чак је и сестринство оптуживано да је учествовало у некаквим злочинима. Игуманију Макарију су оптужили да је снајпером, тобоже, усмртила двадесет Шиптара у селу Жаже, које је од манастира ваздушном линијом удаљено пет километара! А добар снајпериста, што ова монахиња никако не може бити, циљ може да погоди на даљини до два километра. Игуманија је и физички нападана: прошлог лета, кад је по други пут за мање од месец дана букнуо пожар покрај манастира, мати Макарија је повикала на сестринство и на грчке војнике из састава КФОР-а да с кофама воде похитају да гасе ватру, а онда се однекуд испречио и уз псовке на њу секиром насрнуо Албанац из Бољетина. Једва су је спасли грчки војници.

Ипак, игуманија напомиње да су се најближе комшије углавном "показали као људи". Неки од њих су за време бомбардовања патролирали покрај манастирског имања, јер су се плашили "да не дођу неки Шиптари из далека и учине зло манастиру".

"Међу комшијама распознајемо само једну породицу која се трудила да нам напакости: седам пута је пресецала извор воде, секла шуму, рушила ограду око нашег имања, а ми смо покушавали да их љубављу победимо, јер наша заједничка будућност je да живимо једни поред других", каже мати Макарија.

Албанци су и после рата наставили да долазе у манастир. "Долазе када имају потребу, али и када хоће да посете манастир. Међутим, увек се окрећу около да се увере да их њихови екстремисти не виде...".

Соколица је позната и по чудесним исцељењима. Отуда на скулптури Пресвете Богородице мноштво златних ланчића, наруквица, бисерних огрлица... У знак захвалности остављају они који су овде добили утеху, исцељење, душевни мир...

"Статуа чудотвори, или боље речено, чудотвори вера онога који јој побожно прилази. Наша Богородица је специјалиста да бездетним брачницима подари плод утробе, чак и онда када су лекари констатовали да између њих није могуће да се роди дете. Наша Богородица помаже код говорних мана, код очних болести и свих оних потреба где вера молећег човека подстиче светињу да чудотвори", истиче мати Макарија.

"Прошле јесени јави нам се Шиптар из удаљеног села. Његова седмогодишња кћер требало је да крене у школу, али ни једну једину реч није умела да изговори. Отац је молио да са девојчицом дође у манастир. Отворили смо им цркву. Отац се молио на свој начин, а девојчица је гледала у малог Христа мраморне статуе. Када сам их испратила до војничке страже (до грчких војника који чувају манастир), она ми се окрете и задовољно прозбори: "Ћао, Мати!". Хвала Мајци Божјој и Њеном Небеском Сину."

Манастир Соколица има скромну економију. По томе је један од најсиромашнијих у СПЦ. Сем ливаде у којој је засађена башта и омалене шуме, остала економија је готово занемарљива. "Ливаду настојимо да засадимо орасима, мањи део да претворимо у воћњак - колико да имамо своје воће, а из баште поврће, и да тако не зависимо од пијаце."

"Главно наше послушање, сем одржавања конака, манастирске порте и пријема посетилаца, јесте рад у иконописној радионици. Сликамо иконе и на тај начин обезбеђујемо средства за свакодневни живот а, мало по мало, и за обнову манастира. Уз то, мисионарски се бавимо превођењем и писањем књига и њиховом илустрацијом. Посебно смо поносни иа књигу Духовни луг светог Јована Мосхоса, капиталног дела ранохришћанске литературе (VI век), која је преведена готово на све светске језике, а ево, за свети језик српског парода Бог је одредио наш манастир."

Како изгледа један обичан дан у Соколици?

"Дан у манастиру почиње и завршава се молитвом. Није велики напор устајање из постеље ноћу да би се, отргнувши време од сна, Богу дало славословље, јер је ноћ време у којем се утишају све страсти, па је душа слободна да излије сву љубав Ономе у кога је заљубљена. У нашем манастиру ће према мери могућности и решености неко устати пре, а неко после: неко у два часа по поноћи, неко у три, а најслабији нешто пре четири. Време до пет часова, када почиње заједничка молитва у цркви, свака монахиња проводи у миру и тишини келије и ту узноси личне молитве Богу. Заједничка јутарња молитва у цркви је прописана типиком Цркве. Она је знак јединомислија, љубави и заједничких циљева манастира као заједнице, где сваки члан пламти ревношћу: Ако Боже, не спасеш све моје сажитеље и христољубиви род наш, избриши и мене из књиге вечности.

После ове саборне молитве, која траје и до четири сата, долази време предаха. које свака монахиња проводи на својствен начин: ако је дуго ноћу бдела, одмара се или чита, наставља молитву, кува ручак...

Ручак је у девет, а после њега се обављају послушања, за време којих свака монахиња, према мери талената и могућности обавља посао за који је задужена: слика иконе, бави се ручним радом, води домаћинство... Тако до 14³⁰ часова када се приређује послужење - кафа, чај, воће... Време до вечерње молитве је слободно. У пет по подне се врши вечерње у храму, следи вечера и коначно одмор."

За мати Макарију "црквени сликар је просветитељ простора". Јер, "он потчињава простор лепоти теологије".

"Мољење је иконописање по сопственој души и телу. Оно је созерцање Божанске лепоте... Сликање споља, иконописање, зависи од оног молитвеног сликања изнутра", каже.

У манастир Соколицу многи долазе и по савет од изузетно образованих монахиња, где већина њих говори по два или три светска језика. "Питају нас како, када и колико треба да посте, да се причесте, венчају, крсте дете, славе славу, како да сахране умрле. Ово је сасвим разумљиво јер је до скоро слобода вероисповести била само слово на папиру. У нашим разговорима са верницима покушавамо да им помогнемо како да превазиђу свој его, да воле друге људе у породици, на послу, у саобраћају... Саме имамо искуство да на нашим друмовима влада углавном право јачега, да не постоји возачка култура, да ће можда свако да те избаци из реда за чекање, да ћеш се најзад изненадити када наиђеш на љубазну продавачицу, на џентлмена на улици, у саобраћају... Наша порука је: будите људи, поштујте Бога, поштујте један другога. Волите се људи! Волите пре свега своју децу, јер ће топлина родитељског гнезда од младих птића створити добре летаче, док се из разореног гнезда испиле само рањене и разорене личности."

Сестринство Соколице и помаже и охрабрује Србе да остану на Косову и Метохији. Игуманија Макарија сматра да "човек као избеглица може све да стави у један кофер и да напусти своју кућу", али да "ми на Косову и Метохији не можемо да понесемо наше древне српске светиње, не можемо их изнети на леђима."

Не жале се на свој терет, иако не очекују да ће на Косову и Метохији скоро завладати мир.

"Иако би се мир десио, био би на стакленим ногама", сматра игуманија. "Наравно, Србија има право да брани интегритет, ослањајући се на истину Божју и правду, на међународно право, али морал овога света јесте хтење великих моћника, којима је сопствени интерес врхунски закон и који када се сете Бога и Његове правде, име Божје употребљавају узалуд. С друге стране, како пружити руку њиховим љубимцима, албанским вођама, јер ако се само дотакнете Рамуша Харадинаја, на вашој сопственој руци ће заувек остати печати крви српских невиних жртава. Ја сам монахиња. Са сестрама свакодневно вапијемо Богу да спасе народ наш. Остављајући политику политичарима, опредељујем се за једино моћно и најучинковитије оружје, за молитву, гајећи у срцу своме истинску љубав за све људе, укључујући и Шиптаре. А оно Косово, Косово које је у срцу моме, то Косово ми никада и нико не може отети."

Записи из монашке тишине

Мољење је иконописање по сопственој души и телу. Оно је созерцање Божанскелепоте... Сликање споља, иконописање, зависи од оног молитвеног сликања изнутра.

Постоје две смрти (у људском роду): смрт душе и смрт тела. Смрт душе је насиље над човековом унутрашњом суштином. Она је убиство најсуптилније, есенцијалне вредности у свим световима од памтивека до данас, она је човекова негација Бога, и као Творца, и као Родитеља и као Једино Искреног Пријатеља. Смрт душе је туга над тугама и чемер над чемерима. Смрт душе је нарицање земаљског и небеског света. Смрт тела је повратак праха у прах и ослобођење душе према свету који је човек за живота одабрао.

Смрт тела је радост и туга: радост праведника због повратка у наручје Оца Небескога и туга грешника због коначног сазнања да је, уместо светлости и покоја, одабрао таму преиспољну и место вечних мука.

Само правоверни хришћанин има право да свету објави радосну вест: 'Нећу умрети, него ћу жив бити'. Моја смрт је крај света за мене. Прижељкујем крај који би био мој истински почетак, почетак неувениве радости, почетак моје ВЕЧНОСТИ.

Извор: НИН, 1. мај 2008.