Kaлуп каквог нигде нема

Пише: Слободан Антонић, политички аналитичар

У људска права ипак не спада и право да се протера из јавности све што се не подноси

Десети децембар за неке ће бити дан за вести о Косову. А за неке ће бити дан за акцију „Стоп клерикализацији Србије". У њој ће учествовати група НВО: Хелсиншки одбор, Јуком, Жене у црном, Иницијатива младих, Квирија, итд. Ове организације тврде да је у Србији „клерикализација друштва" толика да је дошло до „губљења секуларног карактера државе". Тиме су „угрожена основна људска права свих грађанки и грађана", а „посебно женска људска права". Нарочито се оптужује Српска Православна Црква због „мешања у државне послове" и „утицаја на образовни систем и уопште на јавни живот у Србији".

Лек за такву болест, каже се, јесте секуларизација. „Секуларно друштво је тековина модерног доба и афирмација секуларних вредности нужан је услов одржавања и јачања демократског поретка". То ће се постићи избацивањем веронауке из школа, уклањањем верских обреда из јавних установа, изједначавањем верских заједница и слободним регистровањем цркава. И заиста, настава веронауке је још од 2001. трн у оку „друге" Србије. Сада је, изгледа, дошло време да се тај трн извади. Присуство председника или премијера литургији, прослава општинских и школских слава, градске литије и друга јавна испољавања религиозности одавно изазивају згражање наших грађаниста. Сада је време да се то забрани. И Закон о верским заједницама треба променити. Посебно чл. 19, који одређује да се неће регистровати црква чији део назива „изражава идентитет (...) већ уписане верске заједнице". Тај страшни закон, дакле, онемогућава озваничење „Црногорске православне цркве", а сутра и Војвођанске православне цркве". А има ли горе „дискриминације" и „кршења људских права" од тога?

Већи део ових тврдњи је, наравно, без основа. Рецимо, оптужба за „клерикализацију" Србије. Као што јето уверљиво показао др Слободан Марковић, претпоставка клерикализације друштва јесте да је удео институционалних верника изнад половине становништва, да постоји традиција клерикалног духа и да црква има изразиту економску моћ. Ни један од ових услова у случају Србије није испуњен. Удео истински институционализованих верника СПЦ је десетак одсто, држава је последњих двеста година владала црквом, не обрнуто, и СПЦ није никакав нарочити економски фактор. Отуда др Слободан Марковић закључује да су „све приче о клерикализацији Србије најобичнији политички мит". Слично је и са тврдњом како је школска веронаука противна „модерном друштву". Напротив, готово све земље у ЕУ имају веронауку као факултативни или изборни предмет (као у Србији). Штавише, у Аустрији, Норвешкој, Шведској, Британији, Холандији или Грчкој, веронаука је у средњим школама обавезан предмет. Али наши НВО стручњаци не разликују веронауку и катехизис. Када би се боље обавестили сазнали би да веронаука није прављење малих православаца или католика, већ основно обавештавање о једној важној области живота каква је вера. И ништа више од тога. Још неозбиљнија је тврдња да симболичка веза државе и религије постоји још само у „заосталим" друштвима. Нека погледају само доларску новчаницу и видеће државни мото САД: „Ми у Бога верујемо". Џорџ Буш састанке владе започиње молитвом. Најчувенији британски универзитети школску годину започињу призивањем Светог духа. То није знак заосталости, то је знак поштовања традиције. А друштва која не поштују традицију, укључив и религиозну, немају идентитет.

Коначно, није европска традиција ни да се може регистровати црква под било којим називом и одмах постати једнака са свима осталим. Таква пракса постоји у САД, које су специфично друштво, и по историји, и по верској динамици. Али, занимљиво је како се увек налазе само искуства која су на штету овдашње традиције. Из САД ће се узети ово, из Шведске оно, па ће се од свих тих комада направити калуп „модерног, секуларног друштва" у који ће се гурати Србија. Али, тај калуп и није секуларно друштво. То је атеистичко, чак антитеистичко друштво у коме ће мањина опет гушити већину. Због пола одсто декларисаних атеиста, председник или премијер неће смети јавно да се прекрсте. Због оних који не воле ни да виде свештеника, неће бити литије. Због оних који не воле што постоји оно „Српска" у називу цркве направиће се „Европска православна црква". И одмах ће јој се, у име равноправности, дати дозвола да подигне цркве где год су и оне које припадају СПЦ.

У људска права ипак не спада и право да се протера из јавности све што се не подноси. Не може се у исти мах осуђивати нетолеранција, а показивати искључивост. Пружите нам лични пример. И када неистомишљенике више не будете третирали као мишеве, ваше лекције из „европејства" можда и добију неки смисао.

Извор: Политика (22. новембар 2007.)