Клаудио Магрис о Косову

У „Тачијевој држави" били би озбиљно угрожени интереси и безбедност припадника других националних мањина, пре свега Срба, пише водећи италијански интелектуалац.

Шта би се догодило кад би свака национална група у свету, или у једној земљи, сматрала да треба да има сопствену државу како би на најбољи начин заштитила своје интересе, свој културни идентитет и обичаје? Како би то утицало на живот осталих националних мањина у тој држави? Да ли у доба глобализације још можемо говорити о „миту о рађању нације" и теорији „тла и крви"?

Један од водећих италијанских интелектуалаца, писац, есејиста и преводилац Клаудио Магрис, колумниста утицајног дневног листа „Коријере дела сера", у свом најновијем коментару „Косово и нетолерантни идентитет - Насилне нације", покушава да одговори на ова питања на примеру најављене косовске државе. Као што и сам наслов текста наговештава, Магрис се противи стварању некакве једнонационалне „мини-државе" на простору веће мултинационалне заједнице, и то из више разлога. Начелно, он верује да данас издвајање у сопствену државу не значи нужно и бољу заштиту права и интереса једне националне групе, а у случају косовских Албанаца чак сматра да би у „Тачијевој држави" били озбиљно угрожени интереси и безбедност припадника других националних мањина, пре свега Срба.

Неће (агресивна) национална осећања оваплоћена у сопственим територијалним оквирима очувати идентитет неког народа, већ добри закони који сваком појединцу, без обзира којој националности или религији припада, омогућују да се слободно испољи, сматра Магрис и указује да насиље избија кад се сукобе две различите реалности, два опречна принципа - нација и држава.

Претензија да свака нација треба да има државу само ће изазвати нове несреће, пише Магрис.

„Једну такву непосредну мину представља предстојећа независност Косова, коју смо искључили из наше владе у време кад је Италија учествовала у срамном косовском рату, вођеном против оних - Срба - који су у прошлости угњетавали Албанце, али који у овом тренутку сами представљају угњетене. Косово би, тако, постало једна минијатурна држава у којој ниједан Србин неће моћи да живи, и чији лидер Тачи, бивши припадник герилске организације ОВК - видели смо да многе фотографије сведоче о њеној ратоборности, али ниједну њену значајнију војну акцију - сад тражи своју заставу. Франческо Батистини указује на ланчану реакцију коју би могла да изазове независност Косова: Абхазија, Осетија, Бретања, Фламанци и Валонци... док Алберто Ронки подвлачи опасност од нових, крвавих сукоба на просторима бивше Југославије", наводи Магрис.

Ко је икада тврдио да свака етничка група треба да створи сопствену државу? Колика би требало да буде једна национална група да би прерасла у државу? Три хиљаде, двеста хиљада...? Није, међутим, бројка важна, сматра италијански писац, јер свака национална заједница, свака мањина, мора бити у потпуности заштићена, али не може због тога добити своју државу. „У микродржавама насталим из национализма и жудње за идентитетом, припадници других мањина биће изложени притисцима. У могућој баскијској држави многи Шпанци који би ту живели били би мање заштићени него Баски који данас живе у Шпанији. Кад бисмо почели сваку заједницу да цепкамо на њене саставне делове - по етничкој, верској или било којој другој основи - томе не би било краја, или бисмо завршили са појединцима који се међусобно увек по нечему разликују."

Сједињене Државе или Француска, државе великих нација, створене су снажним везама грађана који потичу из других делова света али се искрено осећају као амерички или француски држављани и, тако интегрисани, успешније чувају своју културу него некаквим патетичним сепаратизмом. Националност је „врела" јер обухвата вредности као што су језик, песме, пејзажи, обичаји, храна... На страни државе су „хладне" вредности: закони, прописи, безбедност, социјална помоћ. Ако волимо „вреле" вредности, гануће нас нека народна песма, не некакав законски параграф. Али, управо ће овај потоњи бити заслужан за то да можемо слободно да запевамо своју песму, поручује Клаудио Магрис.

Извор:politika.co.yu - А. Мијалковић