КРКА - часопис Епархије далматинске, број 31

Монах Давид Перовић

Смисао и оправданост постојања хришћанског манастира

(Оглед из еко-теологије)

Увод

Провера смисла и оправданости постојања једног хришћанског манастира има онолико дугу историју колико износи трајање саме историје присуства једног хришћанског манастира у свету. Драматична историја те провере, подједнако испољавана од стране и хришћана и нехришћана, трајаће до краја времена и света, и биће драматична. И то најпре зато што ће оснивачи хришћанских манастира и осмислитељи манастирског начина жића поистовећивати тајну хришћанског манастира са тајном целе хришћанске Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске.

То дакле значи да ће оснивачи једног хришћанског манастира у свету и жића у њему сагледавати основни смисао његовога постојања и оправданост његове појаве на основу аналогије са смислом и оправданошћу постојања хришћанске Цркве у свету. Конкретно, домострој манастира био је и остаје истоветан Домостроју Цркве.

Тело манастира биће истоветно Телу Цркве.

Блага јеванђелска вест о нашем спасењу омогућена оваплоћењем Логоса биће и у манастиру истоветна са великом проповеђу Цркве о спасењу света.

Христос кога ће по православном Откривењу и Предању проповедати хришћански манастир, и у коме ће по православном Откривењу и Предању живети монаси и монахиње, биће истоветан Исусу Христу Цркве.

Дакле, он ће бити истоветан Сведржитељу и Жениху Цркве, Саборном Христу који је њена Глава, Тело, Срце, Хлеб и Пиће, њена Првина, њен први Верник и Сведок, Исповедник, Учитељ и Теолог, Монах, Ђакон и Првосвештеник, историјски Исус Христос Богочовек, Благовесник преображења и нестворене божанске славе, Благовесник смрти и васкрсења, Нови Адам, Пут, Истина и Живот, Цар Славе, Судија васељене и Сунце Правде, Алфа и Омега.

Манастирски живот и монашки подвизи усмерени ка Христу као Свеврлини биће истоветни животу крштених и уцрковљених хришћана који носе Христово Име и испуњавају његове спасоносне заповести.

Етос покајања и смирења, богољубља и братољубља који се негује у манастиру, биће истоветан етосу црквеног покајања и смирења, богољубља и братољубља.

Манастир као Виноград Господњи биће истоветан Цркви као Винограду Господњем, јер их је засадила Десница Господња.

Непрестани пост, молитва и подвизи, рад и служење Свете божанствене Литургије ради охристовљења начин су постојања једног хришћанског манастира, истоветног начину постојања хришћанске Цркве.

Благодатни укус и мирис новог живота и нове твари једне есхатолошке истине која се окуша и иконично представља у хришћанском манастиру, истоветни су мирису и укусу те есхатолошке истине коју Црква благодатно окуша и иконично представља у свом хронотопосу.

Статус житеља хришћанског манастира је равноанђелски, истоветан статусу чланова Цркве, нових обожених личности (есхатолошких портрета) и Божјег народа-лаоса.

Непрестано славословљење Царства Оца и Сина и Светога Духа које се врши у хришћанском манастиру, истоветно је славословљу хришћанске, славословне Цркве, која иконизује Царство Божје.

Следи закључак да су хришћански манастир и хришћанска Црква истоветни по назначењу и по садржају, с напоменом да се житељи хришћанског манастира разликују од житеља једне црквене парохије или парикије по начину или стилу испољавања своје правословне, славословне вере. Истоветност реалности и садржаја бића хришћанског манастира и бића и садржаја хришћанске Цркве ми можемо донекле упоредити са генетским кодом једне ћелије и једног организма, па рећи да је свуда присутно све: и у ћелији целина, и у целини ћелија. И поред тога, велика је тајна једног хришћанског манастира, велика је тајна Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. А тајна манастира, односно тајна Цркве је велика зато што ми говоримо о тајни Христа Једносуштног са Оцем и са Духом Светим.

1.

Насушна теолошка напомена

Теолошкo oсмишљење битија хришћанског манастира показује нам следеће. Да најизворније богословље, или црквено-храмовно богословље јесте богословље богослужбено-славословно, и харизматско-сотириолошко. Такозвано академско богословље опет, није што друго до једна од пројава црквеног богословља, или његових огранака за потребе унутрашње и спољне црквене мисије, али и манастирске мисије.

Оно је такође и једна од његових школа за тумачење смисла постојања хришћанског манастира и манастирске духовности. А та духовност настоји на синтези и равнотежи харизматске еклисиологије хришћанског манастира (живот у посту и молитви, тиховању и подвизима) и евхаристијске еклисиологије (светотајински или мистагошки живот).

2.

Хришћански манастир као виноград

За Велики Требник, књигу црквеног Обредословља, ми можемо слободно да кажемо да је она својеврсна Magna Charta Sacra Echologica. У молитви Обреда благосиљања грожђа на дан Преображења Господњег у оквиру Свете Литургије, могуће је пронаћи потпунуо заокружене еколошке слике или представе хришћанског манастира. Стога ћемо ми ставити тежиште на такав профил њеног садржаја, и извршити одговарајућу анализу.

Та молитва гласи:

Боже, Боже (Оче) наш, Ти си благоизволео да се Твој Јединорођени Син, Господ наш Исус Христос назове чокотом, и благодаћу Твога Духа учинио си да његов род буде узрочник бесмртности.

Благослови и сада, Господару, овај род винограда, и подај освећење и напредак душе и телесно здравље свима који га једу.

Својом благодаћу сачувај наш живот у спокојству, украшавај наше душе Твојим вечним и неодузимљивим даровима, увек дајући мир своме народу.

Благослови, умножи и учини да виногради Твојих верних слугу увек обилно рађају, а њихове оставе испуњуј свим Твојим земаљским добрима, да имајући свега изобилно, изобилују и у сваком добром делу - благодаћу и човекољубљем Јединорођеног Сина Твог, са Којим си благословен заједно са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и у векове!

3.

Еколошка анализа представе хришћанског манастира као црквеног винограда

А. - Боже, Боже (Оче) наш, Ти си благоизволео да се Твој Јединорођени Син, Господ наш Исус Христос назове чокотом, и благодаћу Твога Духа учинио си да његов род буде узрочник бесмртности.

Благовољењем Бога Оца, Бог Син, Господ Исус Христос назван је Чокотом, а благодаћу Духа Светога, Који се назива и Духом Сина, Христов род је постао узрочник бесмртности.

Ова тајна упућује нас на Домострој Сина, који је незамислив без Оца и Духа Светога. Пуноћа благовољења и љубави Бога Оца, и благодати Господа нашега Исуса Христа и заједнице Светога Духа очитована је у Цркви, или у Винограду Господњем, у чијем центру је укорењен Христос Чокот, чији род су очокоћени и обесмрћени хришћани. Сваки вид организовања њиховог живљења, укључујући и манастирски, јесте црквен, а то истовремено значи и виноградан, кроз кога као кроз организам непрестано теку безбројне благодатне струје животворне Евхаристије.

Б. - Благослови и сада, Господару, овај род винограда, и подај освећење и напредак душе и телесно здравље свима који га једу.

Постојање хришћанског манастира, монаха и монахиња јесте по благослову Божјем кроз благослов Цркве и епископа. Освећење и напредак душа и телесно здравље односи се најпре на евхаристијско освећење и напредак душа и тела монаха и монахиња, али и верних који заједниче с њима, и најзад целокупне твари према којој сваки манастир има свештен и светотајински однос. Зато наглашавамо да је манастирски хронотопос прожет благодаћу непрестане молитве и непрестаних подвига монаха и монахиња, који се крепе благодатном, евхаристијском силом.

В. - Својом благодаћу сачувај наш живот у спокојству, украшавај наше душе Твојим вечним и неодузимљивим даровима, увек дајући мир своме народу.

Спокојство и мир су основне одлике манастирског живота, благодарећи благодати која га устројава и усавршује. Спокојство и мир су показатељи покајнога стања које одликује монахе и монахиње. Такође су показатељи њихове измирености са Богом, ближњим и целокупном твари; показатељи су освештаног, благовесничког начина општења; на то указује њихова анђелска схима, на коју се они и обавезују. Зато су они толико осетљиви на просветљење и светлост; наравно, светлост нестворену, божанску, таворску.

О хришћанским душама, украшеним Божјим вечним и неодузимљивим даровима, богословствује и харизматословствује апостол народа, свехаризматични Павле, узор подвижника.

А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате, каже он (1. Кор. 12, 1). Пажљиво читање трећег стиха Прве Посланице Коринћанима указује нам на први, основни и најглавнији дар: Зато вам дајем на знање, да нико ко Духом Божјим говори не каже: Анатема на Исуса! И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим. Дрво живота и Чокот пића живота, засађени у самом ценру Цркве, односно хришћанског манастира, односе се на Господа Исуса Христа, и зато монаси и монахиње непрестано изговарају Његово животворно Име, и причешћују се Његовим Светим Евхаристијским бемртним Плодовима.

Различни су дарови, али је Дух исти, различне су и службе, али је Господ исти. И различна су дејства, али је исти Бог који дејствује све у свима (4-6). Дух Свети је Дух Господа Христа, равномоћан са Оцем и Сином у изграђивању Винограда Божјег, кроз дарове, различне службе и свештенодејства.

Манастир је такође једно тело које има многе удове, а сви удови једнога тела, иако су многи, једно су тело (12), баш као и Христос.

Као што се у Цркви једним Духом сви ми крстисмо у једно тело..., и сви смо једним духом напојени (15), тако су и у манастиру сви једним Духом пострижени у једно манастирско братство или сестринство, односно манастирско тело, и сви, са свију страна сабрани, једним су Духом напојени, еда би опијени њиме боравили у покајању и благодати. Етос хришћанског манастира се заснива на томе да се држи љубави, и да се стара за духовне дарове (1 Кор. 14, 1), еда би се Црква изграђивала (5).

Г. - Благослови, умножи и учини да виногради Твојих верних слугу увек обилно рађају, а њихове оставе испуњуј свим Твојим земаљским добрима, да имајући свега изобилно, изобилују и у сваком добром делу -

Црква је Икономиса благослова којим се умножавају виногради Господњих верних слугу, eда би увек обилно рађали. Виногради су помесне Цркве, као и манастирске насеобине, насељене верним слугама које обилно рађају плодове покајања, и изобилују у сваком добром делу. Браћа, на слободу позвана; само не слободу за угађање телу, него да из љубави служе једни другима... по Духу да ходе, да похоту телесну не би чинили... јер они који тако нешто чине, неће наследити Царства Божјега (Гал. 5, 13, 16, 21).

А плодови Духа су: љубав, радост, мир, дуготрпљење, радост, доброта, вера, кротост, уздржање (22).Оставе Цркава и манастира пак јесу светитељи и преподобни, испуњени духовним благодатним врлинама као свеукрасима; они су и благодатни сасуди Духа Светога, познати и као земаљски анђели и небески људи. Оставе су и безбројни кивоти са моштима светих и преподобних угодника Божијих, носилаца изобиља у сваком добром делу, односно врлини.

- благодаћу и човекољубљем Јединорођеног Сина Твог, са Којим си благословен заједно са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и у векове!

Знак распознавања православног предањског богословља у целини јесте његов славословећи етос. Он као квасац прожима целокупан живот Цркве, те према томе и живот једног хришћанског манастира. Манастирско богословље у свом најизванреднијем смислу речи дакле, јесте богослужбено, доксолошко, славословеће. Сав подвижнички живот такође има за циљ славословљење Оца и Сина и Светога Духа. И то због онога што најбогољубивији монаси желе да виде, и што виде, око Бога. Његову вечну славу, или светлост, која и житеље манастира подстиче на непрестано славословљење. Пуноћа тога славословљења језички је уграђена у најсавршеније богословско дело - Свету Литургијску Анафору - као њена насловна или возгласна формула. Зато је литургијско дело и једног манастира његово најважније дело, које обухвата, и собом прожима целокупну делатност његову, и његовога богословља, оправдавајући његово постојање на земљи, и потребу за њим.

Извор: Епархија далматинска