Николај Успенски: Литургија Пређеосвећених дарова - елементи

У наш задатак не спада излагање историјата чинопоследовања изобразитељне. Имајући на уму древност молитава "за причешће", а такође и познатост Лавре преподобног Саве Освећеног и изван Палестине, као и стално општење између Палестине и других хришћанских земаља (у првом реду између Палестине и Константинопоља), можемо претпоставити да су молитве "за причешће" биле познате у Константинопољу пре IX века и да су их константинопољски манастири уводили код себе, уносећи у њих измене и допуне примерене своме начину живота, што је, природно, изазвало трансформацију молитви "за причешће" у посебно богослужбено последовање Изобразитељне, тако да га је преподобни Теодор Студит (упокојио се 826. год.) укључио у свој Ипотипосис, с тим што се овде оно није савршавало после Деветог часа, него одмах после Литургије, тако што је причешћивање Светим Даровима било замењено раздавањем антидора. "И по завршетку ње (то јесте Литургије - прим. Н. У.) ", каже се у Ипотипосису, "удара се у било трипут, и сва се братија скупља заједно, и после певања Изобразитељне и примања благослова, одлазе у трапезу"

Ова инструкција се скоро дословно понавља у Дијатипосису преподобног Атанасије Атонског (920-1003). Интересантно објашњење о повезаности последовања Изобрази-тељне са раздавањем антидора је дато у типику Евергетидског манастира: "Треба знати да остали манастири који имају типик најчасније обитељи студитске. не певају Изобразитељну на Литургији, или после отпуста Деветог часа, него поју Изобразитељну када примају антидор. Ми смо, пак, будући да се скоро свакодневно причешћујемо Божанственим Тајнам, сматра-ли за потребно да певамо Изобразитељну у келијама".

У храму се Изобразитељна као посебно богослужење, према истом типику Евергетидског манастира, савршавала после службе Деветог часа само у случају да из неког разлога није било Литургије. Она у даттом случају као да је замењивала Литургију, без освећења Дарова и причешћивања. Зато је изоразитељна ушла у састав манастирских великопосних служби, а овде су заузимала место између Деветог часа и Литургије Пређеосвећених Дарова. Али, оне нису ушле у круг служби Цркве Свете Софије у Константинопољу и Храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму, а такође ни у богослужење других "саборних" храмова, где се савршавао посебни тип богослужења - такозвана азматска последовања. У Константинопољу је Литургији Пређеосвећених Дарова претходила служба Тритекти, која се подударала са службама Трећег и Шестог часа65, а у Јерусалиму - Деветог часа.

Не знамо какав је био утицај Часословаа по правилу Лавре Светога оца нашега Саве, и посебно молитви "за причешћивање" на службе часова ове лавре зато што најранији рукописи Типика црквеног последовања Свете Лавре преподобног и богоносног оца нашега Саве у Јерусалиму потичу из XII и XIII века, али у тим рукописима се савршавање дневних служби дневног круга богослужења у Великом посту веома мало разликује од њиховог поретка у константинопољским манастирским типицима. Јутрење и Први час, после извесне паузе у три часа по источном начину рачунања времена савршавала се служба Трећег и Шестог часа. У другој половини дана (по источном рачунању - у девет часова) савршавала се служба Деветог часа, иза које су непосредно следили: Помени нас, Господе... Блажена... Хор небески... Символ вере, Ослаби, отпусти... Оче наш... Господе помилуј и неки стих, затим 3 велика и 12 малих поклона и одмах је почињало вечерње. Ходите, поклонимо се...и 103. Псалам.

Типик Светог Саве не наводи службу која је непосредно следила иза Деветог часа и изобразитељних (Τιπικά), као што се она наводи у константинопољским типицима, а у отсуствовању тога навода се можда очитује утицај Молитвослова по правилу Лавре Светога оца нашега Саве , али причешћ(ивањ)е на крају чинопоследовања изобразитељних типик не предвиђа. У дане у којима је било предвиђено савршавање Литургије Пређеосвеће-них Дарова, она је почињала вечерњим.

Осврт на историју молитава "за причешћивање" дозвољава нам да изведемо закључак да те молитве, некада намењене за самопричешћивање отшелника, нису могле да замене Литургију Пређеосвећених Дарова о којој се говори у Пасхалној хроници за 615-у годину.

"Кључ" за установљење историје настанка Литургије Пређеосвећених Дарова налази се у тзв. Барберинском молитво-слову бр. 336. који датира из последњих година VIII или с почетка IX века, а први га је објавио Гоар. Овде су дате молитве из истовременог чина Литургије Пређеосвећених Дарова: молитва за оглашене Боже, Боже наш, Градитељу и Саздатељу свега... молитва за оне који се спремају за свето просвећене Јави, Владико, лице Твоје..., молитва верних прва Боже велики и хваљени, молитва верних друга Владико свети преблаги...молитва после преношења Дарова на престо: Незрецивих и невидљивих тајни Боже... са возгласом: И удостој нас, Владико... и одмах Оче наш..., молитва после причешћа Благодаримо Ти, Богу Спаса свих... и заамвона: Владико Сведржитељу, Који си сву твар Премудрошћу створио... Значајно је да се ово чинопоследовање још не назива Литургијом - оно уопште нема никакав назив.

Натпис који претходи овим молитвама ("У залазак, пак, после читања и "да се уздигне" и "Господе помилуј" бива молитва оглашених пред Пређеосвећеним") указује на чињеницу да се дато богослужење савршавало увече, после извесних читања и певања да се уздигне и Господе помилуј и да затим није следила обична молитва за оглашене, већ посебна, после које је следило причешћивање.

Научници се слажу да се под тим "читањима" подразумевају поуке које су у Великом посту епископи држали онима који су се спремали да приме крштење. Ове поуке су тематски биле повезане са садржајем књиге Постања, где се говори о Божјем стварању света и човека, о грехопаду и његовим последицама, о домостроју спасења људског рода кроз од Бога обећаног Спаситеља света. О овим поукама, какве су оне биле у Јерусалиму у IV векту пише Етерија: "...и чим бива јутарњи отпуст у Васкрсења (подразумева се "храму" - прим. Н. У.) се одмах поставља катедра за епископа у великој цркви, у Мартиријуму, и сви који приступају крштењу, како мушкарци, тако и жене, седе около епископа, очеви и мајке (кумови -прим. Н.У.) стоје; исто тако, они из народа који желе да слушају улазе и седају, али само верни... И тако, почињући од Постања, у току тих четрдесет дана он прелази цело Писмо, испрва излажући га телесно, а потом га објашњавајући духовно". Ове поуке су поче-тком V века у Јерусалиму почеле да се држе у другој половини дана, после службе Деветог часа. Јован Златоуст је 368. године у Антиохији (као антиохијски презвитер) држао такве поуке на речи књиге Постања. Изнад његове прве поуке на речи Књиге Постања "У почетку створи Бог небо и земљу" стоји натпис: "Прва реч коју изговори на почетку Четрдестнице на [речи] "У почетку створи Бог небо и земљу". И о посту и о милосрђу".

У првој и другој поуци посвећеним тумачењу Пост. 1, 1-26, он говори о "данас прочитаном". Примећујемо да су читања (и то: у понедељак стихови 1-13 и у уторак стихови 14-23) у складу са типиком Велике Константинопољске цркве и дата су у савременом Посном триоду.

Tрадиција поучавања оглашених у Великом посту са читањем књиге Постања продужила се и у идућим вековима, што се може видети из омилије антиохијског монофизитског Патријарха Севера, где он говори: "...ми у току четрдесет дана поста читамо Постање, то јесте, књигу о стварању".

Примећујемо да су се у Јерусалиму, за разлику од Антиохије, оглашавања са читањем књиге Постања почињала недељу дана пре него у Антиохији, то јесте, од понедељка сиропусне седмице. То се објашњава чињеницом да се у Јерусалиму суботњи и недељни дани Великог поста, са изузетком Велике суботе, нису сматрали посним данима, о чему пише Етерија: "...слично томе, како се код нас пре Пасхе држи Четрдесетница, тако се овде пре Пасхе држи осам седмица. И се држи осам седмица зато што у недељни дани и у субота не посте, са изузетком једне суботе, у коју бива пасхално бдење и у који је потребно постити, зато што осим овога дана овде у току целе године не бива пост у суботу. И тако, од осам седмица одузмимо осам недеља и седам субота (зато што се у једну суботу обавезно пости), као што сам већ рекла, и остаје четрдест и један дан који се проводи у посту, то се овде зове eortae, то јесте, Четрдестница".

Поуке су трајале до вечери, што се може видети из Четврте поуке Јована Златоуста, где он говори о паљењу светиљки: "Ми вам излажемо (Свето) Писмо, а ви, одвративши очи од нас, устремили сте их на кандила и на онога који их упаљује. Каква је само то несмотреност - оставивши нас, гледати на то! И ја упаљујем светлост (која долази из) Писма, и на нашем језику пламти огањ учења. Ова светлост је важнија и боља од те светлости: ми упаљујемо не уљану светиљку као овај (човек), него у душама, напојеним благочешћем, распламсавамо жељу за слушањем".

Што се тиче да се уздигне, морамо рећи да његова структура подсећа на велики прокимен. Али, као што је познато, прокимен увек претходи читању паримија, апостола и Јеванђеља. На крају крајева, они се стављају и без читања после њих, али никада после читања. Значајно је и то да је у време певања да се уздигне прописано кађење, што не бива у време певања прокименā. Овде одговор опет налазимо у антиоихијском богослужењу IV века. Јован Златоуст говори да је 140. Псалам изабран за вечерње, не само зато што он одговара томе времену, већ је он прописан као "некакав спаситељни лек и средство за очишћење од грехова, да би све оно, чиме смо се оскврнули у току дана, налазећи се на тргу или кући, или на било ком другом месту, ми очистили при наступању вечери посредством ове духовне песме", а код Теодорита Кирског ми налазимо прво указивање на савршавање кађења у време певања овога псалма. Што се тиче почетка певања овог псалма не од његовог првог стиха, већ од другог, то је такође древна особеност коју је Сирија, а затим и Палестина наследила од Едеске цркве. Овде су се библијски текстови певали по избору, то јесте, певали су се појединачни стихови, а најпре онај који је требао да се понавља после сваког од стихова који су следили као припев, при чему је тај припев мога бити састављен од појединачних фраза разних стихова. Сличан пример у савременом православном богослужењу предстаља певање Бог Господ на јутрењу. То је 117. Псалам и први његов стих, који обично произноси ђакон, састављен је од појединих фраза 27-ог и 26-ог стиха, затим иду стихови 1, 10, 17 и последњи стих Камен који одбацише зидари... је састављен од фраза 22-ог и 23-ег стиха.

И на крају, след богослужења у Барберинском молитвослову, где су после да се уздигне и Господе помилуј наведене молитве за оглашене, за оне који се спремају за свето просвећене и две молитве верних, подсећа на сирско вечерње IV века, које се састојало из једног светилничног псалма и молитава, по једне за сваку категорију оглашених и две молитве верних.

Преглед најстаријих елемената у образовању Литургије Пређеосвећених Дарова не би био потпун, када се не би дотакли историје обреда обраћања јереја ка народу са светиљком и возгласом "Светлост Христова просвећује све". Генеза овога обреда лежи у благочестивој јеврејској традицији да, приликом упаљивања светиљки увече, благодаре Богу за светлост коју је Он дао да би људи могли да виде у ноћној тмини86. Хришћани су веома рано дали нови смисао овом обреду. Светиљка која се уносила на молитвено сабрање их је потсећала на Христово присуство са њима, Који је себе назвао Светлошћу Света (Јн. 8,12 и 9,5) и Који је обећао да ће бити присутан тамо где се двоје или троје саберу у име Његово (Мт. 18,20). Тертулијан, описујући агапу, говори да се после упаљивања светиљке свакоме нуди да изађе у средину и отпева нешто у славу Божију, или из Светог Писма, или своје. О обреду уношења светиљке на молитвено сабрање говори Иполит Римски; он (обред) се спомиње у опису почетка пасхалног бдења у Завештању, у Египатским црквеним установама. Василије Велики говори: "Оци наши су добро расудили да у ћутању не примају благодат вечерње светлости, него да при њеном јављању брзо заблагодаре. И не можемо рећи ко је заслужан за ове речи вечерњег благодарења; у крајњој мери, народ објављује древну песму... Славимо Оца и Сина и Светога Духа Божијег". Етерија нас извештава о уношењу светиљке у јерусалимском богослужењу код гроба Господњег. На крају, сачувале су се светиљке из IV-V века са натписом на њима: "Светлост Христова просвећује све". Те светиљке су могле бити употребљаване и ван храма, у домаћим околностима, уколико су благодарење светла, као што је видљиво из описа Григорија Ниског кончине његове сестре Макрине, хришћани његовог времена савршавали и кући. У храму, у околностима поучавања у истинама вере "оних који се припремају за свето просвећење" возглас "светлост Христова просвећује све" је добио дубоки богословски смисао, а у литургичком смислу је значио завршетк оглашења и почетак вечерњег.

Да се не враћамо на обред благодарења за светлост, приметићемо да се у најстаријим молитвословима и у руским служебницима изношење светиљке и возлас "Светлост Христова просвећује све" ставља у дужност ђакону, што одговара пракси првих векова хришћанства. Према Апостолском предању светиљку уноси ђакон и упарво он, стојећи међу присутним, произноси благодарење за светлост: "Благодаримо Ти, Господе, кроз Сина Твога Исуса Христа, Господа нашега, кроз Кога си нас просветио, јављајући нам светлост необориву. И зато што смо провели дан и дошли до почетка ноћи, наситили се дневном светлошћу, који си Ти створио за наше задовољавање, и зато што нам сада, по Твојој милости, не недостаје вечерње светлости, зато Те хвалимо и славимо кроз Сина Твога Исуса Христа, Господа нашег, кроз Кога Теби слава и сила и част са Светим Духом, и сада, и увек, и у векове векова. Амин95". У Завештању се такође указује да светиљку уноси ђакон. Он говoри (возглас): "Благодат Господа нашег са свима вама". После тога су деца певала псалме и песме, које су говриле о светиљци, а народ им је отпевавао "Алилуја". У Египатским црквеним установама светиљку уноси ђакон, а епископ чита благодарење за светлост (текстуално блиско горе наведеному из Апостолског предања).

Зато још неки грчки молитвослови и словенски служебници то стављају у обавезу ђакону. Тако се и у молитвослову Синајске библиотеке бр. 971. из XIII - XIV века поводом тога говори: "Ђакон са две свеће излази до иза амвона и говори: Премудрост. Светлост Христова просвећује све. Пазимо. И кади народ и опет улази у олтар и говори јереју: Благослови, владико, светлост. А јереј чита: Благословен јеси, Који светлиш и освећујеш". У овом ђаконовом изласку до иза амвона, са свећама и произношењем "Светлост Христова просвећује све" не можемо а да не приметимо древно уношење светиљке на молитвено сабрање од стране ђакона са возгласом "Светлост Христова...", а у возгласу јереја "Благословен јеси, Који светлиш и освећујеш" - крај древног благодарења за светлост. У словенском служебнику Одељења за рукописе Московског историјског музеја (библ. шифр. Син. 343.) из XII века је кратко речено: "и шед. диак. с кадильницею и с трьми свещами, глть. свет хв. просвещает" [и идући ђакон са кадионицом и три свеће говори: "Светлост Христова просвећује"]. Обред је највећи развој и свечаност достигао у богослужењу храма Свете Софије у Константинопољу. Према рукопису Дрезденске библиотеке бр. 104 из XI века, овде је богослужење почињало у мраку и када је наступало време да се упале светиљке, тада су архиђакон са кадионицом, те други ђакон са још 12 ђакона ишли из олтара у припрату. Ђакони су узимали припремљене светиљке које су овде гореле и, предвођени архиђаконом, враћали се у храм. Архиђакон, држећи кадионицу, говорио је возглас: "Светлост Христова просвећује све" и са осталим ђаконима се пење на амвон. У исто време клирик кога типик назива "начелником свēтлости" (мн.- прим. прев.) прилази патријарху са трикиријом у рукама и, клањајући се, говори: "Благослови, владико". Патријарх је говорио возглас: "Јер си Ти освећење наше, Христе Боже, свагда, сада и у векове". После тога је начелник свēтлости упаљивао сва кандила у олтару, а ипођакони и црквењаци су то исто радили по целоме храму. Један од црквењака је, узевши свећу од канонарха, прилазио ђаконима и, попевши се на амвон, постављао ту свећу у свећњак који је тамо стајао. Ђакони, који су са светиљкама стајали на амвону, након што би их Патријарх благословио из олтара, и после возгласа архиђакона "Премудрост, смерно стојмо" су силазили са амвона и ишли у олтар. Уосталом, постоје и молитвослови и служебници у којима је назначено да возглас "Светлост Христова просвећује све" произноси свештеник. Tако je, на пример, у рукопису Синајске библиотеке бр. 973. из 1153. године речено "и по окончању прокимена јереј устаје, и држећи кадионицу, чини знак крста и говори: Премудрост, смерно стојмо, Светлост Христова просвећује све. У служебнику Одељења за рукописе Московског историјског музеја, библ. шифра. Син. бр. 334. из XIV в. читамо: "По конци пареми ерей ставъ пред стою трапезою на въсток зря кадилу сущю в руце его назнаменованъ кртаобразно кадиломъ на стую трязу и рчет велеглсно свет хвъ просвещает вся ны" [по читању паримија јереј, ставши испред свете трпезе, гледајући на исток са кадионицом у руци чинећи знак крста кадионицом изнад свете трпезе, говори велегласно: "Светлост Христова просвећује све нас"]. По ономе што можемо да видимо, предавање јереју ђаконских функција је било изазвано у првом реду одсуством ђакона код неких храмова. У служебнику истог музеја бр. 345. из XIV века, тим је поводом речено: "выидет дьякон с кадломъ. съ свещам. аще ли не буд дьякон, поп по прок рчет. свет хвъ прощаетъ вся. [излази ђакон са кадионицом, са свећама. Ако ли нема ђакона, свештеник по прокимену говори: "Светлост Христова просвећује све"]. Возглас "Светлост Христова просвећује све" је коначно припао у дужност свештенику у XV веку. То је могуће претпоставити и зато што Симеон Солунски у Разговору о светим свештенодејствима и тајнама црквеним ништа не говори о учествовању ђакона у том обреду. Лице које делује је јереј, али сам обред је сачувао црте древног уношења светиљке на молитвено сабрање. "По окончању читања из Постања", пише Симеон, "јереј исти час излази са светиљком кроз царске двери - сви тада устају - стаје насред храма, чини кадионицом знак крста, громогласно ускликујући: "Премудрост, смерно стојмо, Светлост Христова просвећује све".

Дакле, најстарије елементе у чинопоследовању Литургије Пређеосвећених Дарова представљају: 1.) поучавање оглашених и оних који се спремају за крштење, које је почињало у другој половини дана и продужавало се до наступања вечери. Савремена прва паримија из књиге Постања је остатак оглашавања, 2.) возглас "Светлост Христова просвећује све" је древни обред уношења светиљке на молитвено сабрање и 3.) Да се уздигне - то је 140. светлични псалам, који се певао респонзорно. Молитве које даље следе - за оглашене и за оне који се спремају за свето просвећењеи за верне - представљају крај древног сиријског вечерњег. Датом чинопоследовању је било присаједињено причешћивање. Отсуство у Барберинском молитвослову бр. 336. назива као што су "литургија" или "вечерње" (или неког другог) за дато чинопоследовање се може објаснити тиме што је дата забелешка [у Молитвослову бр. 336] ранијег порекла, него сам Молитвослов бр. 336, можда чак и из друге половине VII века, када литургијска мисао још увек није могла да установи назив који би обухватао три по значењу различита дела датог богослужења: оглашење, вечерње и причешћивање.