Манастирска „Кућа живих", последња нада за наркомане

Уништио сам породицу, изгубио пријатеље, овде уз рад и дисциплину већ се одупирем злу које ме је спопало, каже Владимир Филиповић

Нови Сад - У немедицинској борби против болести наркоманије, од којих је најтежа хероинска зависност, на подручју Војводине, најдаље је отишла Епархија бачка. Братство манастира Ковиљ годинама пружа уточиште младима који траже помоћ да би се извукли из пакла у који су запали. Монаси на челу са Владиком јагарским др Порфиријем прихватају их отворена срца и храбре на путу избављења. Пре више од три године Владика Порфирије благословио је отварање центра „Кућа живих" у Ченеју, надомак манастира.

У овој кући четрдесетак младића, одвикавајући се од дроге, живи и ради под надзором свештеника, али и других стручних лица.

- Ова заједница први је већи центар који је формирала Српска Православна Црква. Чланови заједнице овде бораве непрекидно од једне до три године, обављајући различите послове и друге активности. Постоји време за молитву, пошто је наш рад са овим људима заснован првенствено на учењу Цркве. Указујемо им на смисао постојања, да је живот радост, да љубав постоји и да увек постоји неко ко их овакве какви јесу воли, а то је Бог- испричао је за „Политику" домаћин у овој заједници, сабрат манастира Ковиљ, отац Јелисеј.

Комплетан програм одвикавања који се овде реализује прошло је више десетина младића и сви су излечени од зависности.

- Када су долазили тврдили су да су претходно све покушали да се „скину" са опијата, па - ако је то тако - испада да им је наш манастир последња нада. Зато смо осмислили неколико етапа у читавом пројекту, које трају неколико месеци и претходе њиховом усељењу у ченејски центар. У томе нам помажу др Бранка Бјелица, из Новог Сада, и професор Бранислав Пантић из Војномедицинске академије. Потом их полако уводимо у живот у заједници, тако што једном недељно долазе да раде, а када ту етапу успешно прођу, следи усељење у заједницу. Значајну помоћ имамо и од оних који су прошли или знају како функционишу сличне заједнице које делују под окриљем Римокатоличке и Протестантске цркве - наставља Јелисеј и додаје да је из ове заједнице могућ излазак само уз благослов. У заједници су се нашли људи из различитих крајева. Добар глас далеко се чује, па се тако јављају људи из читаве Европе, Америке и Аустралије.

Овај проблем, мисле ковиљски монаси, не може се решавати само лековима. Јер, како истиче Владика Порфирије, игуман манастира, зависницима је потребно пружити нешто више пошто њихов проблем није хемијске већ духовне природе.

- Ми у манастиру покушавамо да им пружимо оно елементарно, да разумемо њихове муке и оно што их је довело до тога да потраже утеху у дрогама и у бекству од реалности. Онда им помажемо да пронађу смисао постојања како би имали мотивацију да се боре са својим проблемима - каже Ввладика Порфирије.

Психијатар др Бранка Бјелица сматра да „метадон" не лечи и да представља надокнаду опијата изражавајући сумњу у социјализацију личности која се „навуче" на овај синтетички опијат. Многи активисти у овој заједници, сазнајемо из разговора са њима, и сами су прошли кроз пакао дроге. После рехабилитације оспособили су се да на најбољи начин приђу и помогну оболелој особи. Мада се многи стиде и устежу да причају о томе, један младић, из Сарајева, каже да је пре доласка у манастир био „на дну најцрњег пакла".

- За десетак година, колико сам био зависник, прошао сам све терапије, болнице, метадонске центре и друге установе, али ништа ми није помогло. Уништио сам породицу, изгубио пријатеље. Овде сам дошао и уз рад, ред и дисциплину већ другу годину одупирем се злу које ме је спопало - каже нам тридесетогодишњак Владимир Филиповић инсистирајући да му се објави име како би, како вели, „подстакао и друге особе које се лече да издрже, а оне које због стида оклевају, коначно да крену путем спасења".

Извор: Политика (23. децембар 2007.) - Милан Лакетић