Мелем за национално памћење

Прва српска болница је служила само за лечење, што је у то време била реткост и у осталом делу Европе

Српска медицина у средњем веку развијала се под утицајем византијске али и западноевропске медицине. Манастир Хиландар на Светој Гори био је наш први центар за стицање медицинских знања, јер је Свети Сава ту основао прву болницу. Девет година касније и Србија у манастиру Студеници добија своју прву болницу која је служила само за лечење. У то време таква медицинска установа била je реткост у многим деловима Европе. Зорица Јанковић, кустос Историсјког музеја Србије, каже да је у години када славимо осам векова српске медицине прича о Студеничкој болници само једна цртица у непрекинутом низу развоја медицинске науке у нас. Зато ова историчарка свима препоручује да посете Музеј српског лекарског друштва. "Биће то и мелем за избрисани део националног памћења и извор потребне снаге у време када желимо да трајемо као део савременог света", каже Зорица Јанковића која после запажене књиге „Пут у Цариград - Кнез Михаило, предаја градова и одлазак Турака из Србије" завршила јединтсвену студију о сусретима српских влада и султана.

Шта за нашу културу, али и историју медицине, значи јубилеј 800 година од оснивања прве српске болнице?

- Према више историјских извора прва српска болница формирана је 1207. године у манастиру Студеница. То значи да смо још пре осам векова ушли у заједницу европске научне медицине, али и да је та установа само једна од значајних карика у ланцу наших најстаријих цивилизацијских тековина, којом би се данас поносио сваки европски народ. Да подсетим, да је Студеница сврстана у најзначајније светске споменике културе, што је 1986. године и званично верификовано одлуком УНЕСКО-а о њеном упису у Листу светске културне баштине.

Зашто је прва болница у Србији отворена у манастиру Студеница?

- У време када је под старешинством Светог Саве Студеница била политички, културни и духовни центар српске државе, Балкан, па и српске земље погодила је глад и епидемија куге, уз велики помор становништва. Природно је било да се у таквом центру организује и болница. У редовним приликама у њој су се лечили монаси, који су услед дуготрајних и исцрпљујућих постова често побољевали.

Како је болница била организована?

- Прва српска болница је служила само за лечење, што је у то време била реткост и у осталом делу Европе. Тада су се на западу нашег континента углавном организовала прихватилишта за сиромахе и болеснике од неизлечивих хроничних болести, као и свратишта. Потврду да је прва српска болница била искључиво медицинска, а не социјална установа налазимо у одредбама Студеничког типика.

Ко су били лекари и да ли има података каквим медицинским знањем су располагали?

- Из Студеничког типика сазнајемо за постојање работника, чија је дужност била да припрема лекове, и да лечи и негује болеснике. У редовним околностима болница је имала 12 лежаја и једног работника, док се у случају епидемија број лежаја и број работника повећавао. Касније се ова особа називала кологер за болницом (калуђер одређен да се стара о болници), да би се у Биографији Стефана Дечанског појавио и термин строитељ двора (управник болнице), што говори да се тада о болници старало више људи. Медицинско знање наших првих здравствених радника није се разликовало од знања њихових колега на Западу. И једни и други су своје знање стицали учећи од старијих, као што се учи занат. У лечењу су првенствено користили лековите траве, чијом се вишевековном употребом дошло до сазнања о њиховим својствима, односно о болестима које се њима могу лечити и о ранама које се могу зацелити. Као што рече наш познати медијавелиста Милош Благојевић „скуп тих знања и начин њихове примене у лечењу болести обликовао се у оно што данас називамо «народном медицином".

Како се поступало са болесницима?

- Болесници (првенствено монаси) су били поштеђени свакодневног напорног рада, имали су бољу исхрану, а за разлику од осталих манастирских просторија болничка је била грејана у хладније дане. Наравно, за лечење су коришћени медикаменти из домена данашње народне медицине. Ипак, с обзиром на прилике, болесницима је било препоручено стрпљење у лечењу и скромност у прохтевима као што прописује 40. глава Студеничког типика.

Извор: Дневни лист Политика (12. новембар 2007.) - Миленко Пешић