Мислити о души и ближњима

Преносимо по­след­њи ин­тер­вју ко­ји је бла­же­но­по­чив­ши Па­три­јарх мо­сков­ски и це­ле Ру­си­је Алек­си­је Дру­ги дао кра­јем ок­то­бра 2008. за ру­ски те­ле­ви­зиј­ски ка­нал "Ве­сти".

Ва­ша Све­то­сти, Ва­ши пр­ви све­сни ко­ра­ци у хра­му Бо­жи­јем на­чи­ње­ни су још у вре­ме ка­да сте би­ли де­чак. Као ше­сто­го­ди­шњак, већ сте из­вр­ша­ва­ли сво­је пр­во по­слу­ша­ње - из­ли­ва­ли сте во­ду при­ли­ком кр­ште­ња. Са­зна­ли смо да су Ва­ши ро­ди­те­љи у по­чет­ку би­ли по­ма­ло збу­ње­ни Ва­шом рев­но­шћу, па су се чак и ва­ла­ам­ским стар­ци­ма обра­ти­ли за са­вет. Шта су им они та­да ре­кли?

- Ве­о­ма сам бла­го­да­ран мо­јим ро­ди­те­љи­ма ко­ји су ме вас­пи­та­ли у пра­во­слав­ној ве­ри. Ро­дио сам се у бла­го­ча­сти­вој хри­шћан­ској по­ро­ди­ци. Сма­трам да је од ве­ли­ке ва­жно­сти упра­во по­ро­дич­но вас­пи­та­ње ко­је да­је осно­ву за бу­дућ­ност. Да, исти­на је, мо­ји ро­ди­те­љи су би­ли збу­ње­ни због чи­ње­ни­це да сам још као мла­дић на­и­зуст знао сва бо­го­слу­же­ња, па сам чак и слу­жио, што је по­ма­ло и чу­ди­ло мо­је ро­ди­те­ље. Из тог раз­ло­га су се обра­ти­ли ва­ла­ам­ским стар­ци­ма ко­ји су им ре­кли да, ако све то озбиљ­но из­вр­ша­вам, не би тре­ба­ло ни због че­га да се збу­њу­ју. Бу­ду­ћи да ми је на осно­ву мог соп­стве­ног ис­ку­ства по­зна­то шта да­је вас­пи­та­ње, сма­трам да се у шко­ле мо­ра уве­сти пред­мет ''Осно­ве пра­во­слав­не кул­ту­ре", јер је це­ло­куп­на на­ша кул­ту­ра за­сно­ва­на на хри­шћан­ским вред­но­сти­ма. Сва­ки кул­ту­ран чо­век мо­ра по­зна­ва­ти осно­ве сво­је кул­ту­ре. То је ње­го­ва ду­жност. Го­во­ре нам да у на­шој зе­мљи жи­ви мно­го љу­ди ко­ји ис­по­ве­да­ју ислам или дру­ге ре­ли­ги­је, али ја сма­трам да су и ти дру­ги љу­ди, ко­ји жи­ве ов­де и у на­шем дру­штву, а при том ис­по­ве­да­ју дру­гу ре­ли­ги­ју, ду­жни да по­зна­ју и осно­ве кул­ту­ре оне зе­мље у ко­јој жи­ве.

Све­ште­но­слу­жи­тељ сте по­ста­ли 1950, а епи­скоп­ском слу­же­њу сте при­сту­пи­ли 1961, упра­во у оно вре­ме ка­да је за­по­чео још је­дан та­лас про­го­на Цр­кве. Ка­ко је Цр­ква ус­пе­ла да оп­ста­не, и да ли сте и Ви лич­но би­ли про­го­ње­ни?

- Ни­су то ви­ше би­ли истин­ски про­го­ни, јер ви­ше ни­су уби­ја­ли, али је це­ло­куп­ни цр­кве­ни жи­вот био под кон­тро­лом. По­сто­ја­ле су по­је­ди­не обла­сти и ре­пу­бли­ке у ко­ји­ма су чак и про­по­ве­ди мо­ра­ле нај­пре би­ти пре­до­че­не пред­став­ни­ци­ма Со­вје­та за пи­та­ња ре­ли­ги­је, и то на оним ме­сти­ма ко­ја су би­ла овла­шће­на за њи­хо­ву про­ве­ру. Чи­нов­ни­ци, ко­ји су нај­че­шће би­ли ате­и­сти, про­ве­ра­ва­ли су шта све­ште­ник мо­же, а шта не мо­же да ка­же. Ја сам 1961. го­ди­не по­стао епи­скоп. Од­мах сам мо­рао да се су­о­чим са же­љом да бу­де за­тво­рен пјух­тич­ки жен­ски ма­на­стир Ус­пе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це. Он се на­ла­зио у Есто­ни­ји и био је­ди­ни жен­ски ма­на­стир, а тре­ба­ло је да бу­де уки­ну­то и 36, углав­ном пра­во­слав­них па­ро­хи­ја ко­је су би­ле, ка­ко су то чи­нов­ни­ци го­во­ри­ли, ''не­рен­та­бил­не''. Ја сам, ме­ђу­тим ус­пео да од­ло­жим за­тва­ра­ње ових па­ро­хи­ја. Већ по­чет­ком 1962. г. ја сам, бу­ду­ћи у то вре­ме за­ме­ник пред­сед­ни­ка Оде­ље­ња за спо­ља­шње цр­кве­не по­сло­ве, у ма­на­стир до­вео пр­ву де­ле­га­ци­ју лу­те­ран­ских па­сто­ра из Ис­точ­не Не­мач­ке, ко­ји су за­тим у но­ви­на­ма са ве­ли­ким оду­ше­вље­њем пи­са­ли о ма­на­сти­ру, та­ко да је пи­та­ње о ње­го­вом за­тва­ра­њу от­па­ло.

Та­ко смо се, у тим вре­ме­ни­ма, на раз­не на­чи­не до­ви­ја­ли да спре­чи­мо за­тва­ра­ње оно­га што су хте­ли да за­тво­ре. Мо­рао сам та­ко­ђе да се су­о­чим и са људ­ском не­сре­ћом - из тог вре­ме­на, ка­да сам сту­пио на ду­жност ру­ко­во­ди­о­ца, до­бро се се­ћам огром­ног бро­ја све­ште­но­слу­жи­те­ља ко­је су гра­ђан­ске вла­сти ли­ши­ле ре­ги­стра­ци­је, због че­га су оста­ли без ме­ста где би слу­жи­ли а, са­мим тим, и без сред­ста­ва за жи­вот. Тре­ба­ло је све њих уми­ри­ти и ор­га­ни­зо­ва­ти, тре­ба­ло им је омо­гу­ћи­ти да на­ста­ве да слу­же...

У вре­ме Ва­шег слу­же­ња у чи­ну Па­три­јар­ха до­шло је до јед­ног епо­хал­ног до­га­ђа­ја - до об­је­ди­ње­ња два кри­ла Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве. Раз­го­во­ри о овом ује­ди­ње­њу во­ђе­ни су још одав­но, то­ком ду­гих го­ди­на. За­што се то до­го­ди­ло упра­во са­да и шта је на то ути­ца­ло? Ка­ко мно­ги ка­жу, то је јед­но­став­но - чу­до.

- У том прав­цу смо се кре­та­ли то­ком ду­жег пе­ри­о­да, јер је то те­ло од те­ла и крв од кр­ви на­шег ру­ског на­ро­да. То су љу­ди ко­ји су по­сле ре­во­лу­ци­је и по­сле гра­ђан­ског ра­та би­ли при­ну­ђе­ни да на­пу­сте сво­ју отаџ­би­ну. Они су се об­ре­ли у ино­стран­ству, али су са­чу­ва­ли љу­бав пре­ма отаџ­би­ни, са­чу­ва­ли су љу­бав пре­ма сво­јој кул­ту­ри. До­шло је до про­ме­на и код нас, у на­шој зе­мљи, у жи­во­ту Цр­кве; дру­гим ре­чи­ма, про­ме­нио се по­ло­жај Цр­кве, што је у ве­ли­кој ме­ри ути­ца­ло на по­зи­тив­но ре­ше­ње овог пи­та­ња. На­и­ме, по­че­ли су да се отва­ра­ју хра­мо­ви, за­по­че­ло се са њи­хо­вом ре­ста­у­ра­ци­јом, пре­по­ро­дио се ма­на­стир­ски жи­вот, ду­хов­но обра­зо­ва­ње, из­да­ва­штво. Љу­ди су до­ла­зи­ли ова­мо и мо­гли су да ви­де ка­ко се пре­по­ра­ђа цр­кве­ни жи­вот.

То се ни­је од­но­си­ло са­мо на храм Хри­ста Спа­си­те­ља у Мо­скви, не­го је до­шло и до па­ро­хиј­ског ни­воа. Са­да на сва­ком за­се­да­њу Све­тог си­но­да одо­бра­ва­мо отва­ра­ње но­вих хра­мо­ва у нај­ра­зли­чи­ти­јим ме­сти­ма. Тек што је осве­шта­на са­бор­на цр­ква у Ха­ва­ни, по­ста­вље­но је пи­та­ње о отва­ра­њу хра­ма у Ве­не­цу­е­ли... По ра­зним ме­сти­ма ра­се­ја­на је не са­мо пр­ва ге­не­ра­ци­ја еми­гра­на­та, не­го и дру­го и тре­ће по­ко­ле­ње, љу­ди ко­ји и да­нас због ра­зних те­шко­ћа од­ла­зе у ино­стран­ство да би та­мо ра­ди­ли. Њи­ма је по­треб­на ду­хов­на по­др­шка јер су се на­шли у ту­ђем окру­же­њу, су­о­че­ни са ту­ђим мен­та­ли­те­том, са ту­ђом кул­ту­ром. Ме­ђу­тим, у Ру­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви они увек осе­ћа­ју жи­ву ве­зу са сво­јом отаџ­би­ном и са сво­јом Цр­квом.

Ва­ша све­то­сти, пред ка­квим се иза­зо­ви­ма да­нас на­ла­зи чо­ве­чан­ство и ка­ко би Цр­ква мо­гла да по­мог­не чо­ве­чан­ству да од­го­во­ри на те иза­зо­ве?

-Ми­слим да јед­но­стра­ност у кул­ту­ри, јед­но­стра­ност у по­ли­ти­ци, јед­но­стра­ност у еко­но­ми­ји - ни­је пут ко­јим би тре­ба­ло да се кре­ће чо­ве­чан­ство. Чо­ве­чан­ство би тре­ба­ло да се кре­ће ка ује­ди­ње­њу, а не ка ства­ра­њу јед­но­стра­ног све­та. Ка­да се, с јед­не стра­не, при­ме­њу­ју дво­стру­ки стан­дар­ди пре­ма би­ло ка­квим про­ја­ва­ма жи­во­та у Ру­си­ји или у зе­мља­ма у на­шем не­по­сред­ном окру­же­њу, он­да то ни­је пра­вед­но. Сма­трам да су до­га­ђа­ји до ко­јих је до­шло у Ју­жној Осе­ти­ји очи­глед­но по­ка­за­ли ка­ко се бе­ло пред­ста­вља као цр­но, а цр­но као бе­ло - иако смо сво­јим очи­ма ви­де­ли ко­ли­ко је би­ло жр­та­ва, ко­ли­ко је љу­ди би­ло при­мо­ра­но да на­пу­сти ме­ста на ко­ји­ма су жи­ве­ли јер су тен­ко­ви сру­ши­ли њи­хо­ве ку­ће, због че­га су мо­ра­ли да бе­же и да спа­са­ва­ју сво­је жи­во­те. Цр­ква је увек по­зи­ва­ла на мир, увек је по­зи­ва­ла да се сед­не за пре­го­ва­рач­ки сто. Чак и у вре­ме кри­зе, и са мо­је стра­не, и са стра­не гру­зиј­ског па­три­јар­ха - ка­то­ли­ко­са - упу­ћи­ва­ни су по­зи­ви за мир. Са­чу­ва­ни су до­бри од­но­си ме­ђу Цр­ква­ма, и ми ће­мо их и у бу­дућ­но­сти са­чу­ва­ти. Цр­ква ће увек по­зи­ва­ти на мир и на са­гла­сност ме­ђу на­ро­ди­ма. Уоп­ште­но, то што се до­го­ди­ло пред­ста­вља тра­ге­ди­ју, јер су хте­ли да по­сва­ђа­ју два пра­во­слав­на на­ро­да.

По­сто­ји јед­но пи­та­ње ко­је јед­но­став­но не мо­гу да из­о­ста­вим, а ти­че се све ком­пли­ко­ва­ни­је еко­ном­ске си­ту­а­ци­је у све­ту. Она се мо­же раз­ма­тра­ти као чи­сто еко­ном­ски, фи­нан­сиј­ски про­блем, али то ће исто­вре­ме­но би­ти и сво­је­вр­сно ис­ку­ше­ње ко­је је по­себ­но по­сла­то са ци­љем да би се љу­ди не­че­му на­у­чи­ли. Че­му мо­же­мо да се на­у­чи­мо у си­ту­а­ци­ји ко­ја се ство­ри­ла?

- Сма­трам да За­пад, са ње­го­вим ви­со­ким ни­во­ом жи­во­та, тре­ба да на­у­чи да се не узда ис­кљу­чи­во у но­вац. Због то­га ће сма­ње­ње бро­ја рад­них ме­ста за мно­ге би­ти ис­ку­ше­ње. Исто та­ко, тре­ба­ло би да раз­ми­сли­мо о то­ме да не би тре­ба­ло да бри­не­мо са­мо о ма­те­ри­јал­ним до­бри­ма. Че­сто нам про­по­ве­да­ју о то­ме да тре­ба да гра­ди­мо до­бар, без­бе­дан жи­вот. Мо­ра­мо, ме­ђу­тим, ми­сли­ти и на сво­ју ду­шу. Сма­трам да ће упра­во ова еко­ном­ска, фи­нан­сиј­ска кри­за - при­мо­ра­ти љу­де да раз­ми­сле и о сво­јој ду­ши и не са­мо о сво­јој суд­би­ни, не­го и о суд­би­ни сво­јих бли­жњих. Тре­ба­ло би ви­ше да раз­ми­шља­мо о они­ма ко­ји­ма је те­шко и да им по­ма­же­мо.

Пре­вод: Ан­то­ни­на Пан­те­лић