Митрополит дабробосански Сава Косановић у свом и нашем времену

Црквена општина Никшић организовала је у суботу 21. 02 2009. у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког, трибину под називом „Митрополит дабро-босански хаџи Сава Косановић у свом и нашем времену".

О личности и дјелу Владике Саве Косановића овом приликом говорили су Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, проф. др Живко Ђурковић, проф. др Чедо Лучић, проф. Веселин Матовић, Трипко Драганић и Милутин Мићовић.

- После отоманског ропства дошло је у Босни и Херцеговини једно, можда, још опасније и перфидније ропство, споља је све изгледало лијепо, али је унутра било пуно насиља. Наш народ је, нарочито, забољело што су браћа западни Хришћани, односно Беч и Рим, почели да врше подмукли и врло опасан притисак на душу српског народа и на православну вјеру, казао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. - Нико ту опасност боље, дубље и далековидије у српству није осјетио од Митрополита Саве Косановића. Његова оцјена аустро-угарских и планова Рима, мислим да и данас, мање више, може бити прихваћена како за ондашње, а тако и за ово наше вријеме.

Најопаснији вратолом у то вријеме у Босни и Херцеговини, по ријечима Преосвећеног Владике Јоаникија, био је министар Бењамин Калај, који је настојао да се Митрополит Сава, на сваки начин, уклони из Босне, чак да се више никада не врати и да му се не дозволи да буде сахрањен на свом имању које је био одредио за своје гробно мјесто.

- Оно што се догодило са Митрополитом Савом прије сто и више година, догодило се након толико времена и са другима, са хиљадама који су протјерани и који се више никада вратити неће. Цио свој живот Митрополит Сава Косановић борио се за своју паству и вјеру, молећи се увијек Богу и радећи на добро свог народа, чиме је обезбједио посебно мјесто у историји Српске Православне Цркве и у историји српског народа. Оно што је учинио Митрополит хаџи Сава Косановић сврстава га у историјске личности првог реда, истакао је Преосвећени Владика Јоаникије.

Читајући одломке из књиге „Бесједничке способности Митрополита Саве Косановића" проф. др Живко Ђурковић је рекао да је Митрополит Сава, поред других вриједности, имао нарочит дар за бесједништво, а ову способност испољио је, посебно, од времена хиротонисања за Митрополита дабро-босанског.

- Бесједе, као и сав његов јавни ангажман, и свака изговорена ријеч мјерене су и вредноване према снази и утицају које су имале код слушалаца. Према досадашњим сазнањима, која су забиљежили његови савременици, доказује се, недвосмислено, да је Косановић својим бесједама постизао је завидан учинак не само код православних вјерника своје Епархије, него и код најширих слојева народа и политичке и културне јавности у Босни, а и шире. Постојало је јединствено мишљење савременика да је Митрополит Косановић сједињавао три битна предуслова: изразиту физичку и духовну физиономију, продоран и мелодичан глас и беспрекорну дикцију, и адекватан друштвени статус са кога и у име кога бесједи.

Врхунац своје бесједничке умјешности, према мишљењу Ђурковића, Косановић је показао приликом устоличења за Митрополита дабро-босанског Архиепископа сарајевског и Егзарха читаве Далмације, бесједом изговореном у Саборној цркви у Сарајеву 29. марта 1881.

- Од тада па до смрти он ће држати у разним приликама низ дужих и краћих бесједа или поздрава и отпоздрава и увијек ће ти јавни наступи бити на фону ове сарајевске бесједе. Она три назначена предуслова: стаситост и продоран дух, љепота артикулације и друштвени стастус дјеловали су усклађено и јединствено и тако омогућили испољавање бесједничког дара, који је Косановић носио као генетки порив, наслијеђен од својих бањских предака, запажа проф. др Живко Ђурковић и додаје: - Типолошки ова бесједа је црквеног карактера, али је, ипак, много више и далекосежније од тога. У њој је врло вјешто укомпонован цјеловит програм будућег дјеловања новоустоличеног Митрополита у коме је дата оцјена постојећег стања у Епархији, не само православне Цркве и свештенства, него и читавог српског народа, програм је окренут будућности православља у Босни, посебно младима, како би их могао, како каже „у овом маловјерном вијеку и поквареном нараштају сачувати од саблазни и одржати до конца."

У излагању, насловљеном „Путевима Саве Смиренога - Митрополита Дабро-босанског проф. др Чедо Лучић је назначио многострадални пут којим је Митрополит Сава Косановић корачао, пратећи стопе Саве Хиландарца, од тренутка када је „оставио херцеговачки камен, прекрстио се и, праћен звијездом водиљом, кренуо са бањанског раселишта ка чароликом и никад испитаном вилајету босанском."

- Тих послијеберлинских година Бечлије јаче бечнуше на земље Србинове. Појача се и ватиканска похота за ширењем своје исповједи, па истакоше унијатско-католичке смјернице. То ојача Старчевићеву антисрпску странку. Не успје се снаћи ни далматински Епископ Милош. Не одоље ни наш свијетли књаз - цар јунака, који проређиваше јунаке, нагласио је Лучић. - У Савиној Митрополији обијесни пропагандисти језуитски користе разне методе. Уносе пометњу. Пишу памфлете. Скрнаве српске богомоље. Духовнике омаловажавају и на недоличне начине према православљу се понашају. Смирени Сава добро зна да то ђавоље масло у лонцу босанском, највише мету надбискуп Штадлер и бискуп Буцоњић. Заогрнут огртачем хиландарског чудотворца Митрополит се не да преварити. Стога критикује Милошеву поткупљивост, подсјећајући га: „Нама сва зла са Запада долазе, а ниједно са Истока."

У трибини је учествовао и професор Веселин Матовић, подсјетивши на причу коју је о Архимандриту Косановићу написао нобеловац Иво Андрић. Причу „На латинској ћуприји" објавила је 1929. „Политика", а часопис „Слово", чији уредник је проф. Матовић, преузео је из Календара Просвјете и објавио у августу прошле године.

Публици у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког обратили су се и књижевници Милутин Мићовић и Трипко Драганић, који је Његовом Преосвештенству Г. Јоаникију, овом приликом, уручио на поклон грб Српске Православне Цркве, који ће убудуће красити зидове ове сале, која носи име Митрополита Саве Косановића.

Митрополит хаџи Сава Косановић упокојио се 24. фебруара 1903. у својој кући у Улцињу. Сахрањен је у цркви Светог Николе у Улцињу, а његови земни остаци сада почивају у Никшићу, поред гробљанске цркве Светих апостола Петра и Павла. На дан његовог упокојења у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу вршиће се посебан помен Владици Косановићу, као великом задужбинару и добротвору никшићког Саборног храма.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка