Митрополит Иларион: „Постоји ли будућност у нерелигиозном друштву?“
„Црква помаже човеку да нађе смисао живота. Сматрам да је у данашње време отсуство смисла живота, основна болест младог човека.“
Данас су међу младима популарне идеје оца Александра Шмемана о отвореном карактеру Литургије. Шта Ви лично мислите о служењу Литургије са отвореним Царским Дверима, гласним читањем светих молитава, читањем Светог Писма на руском језику?
„То су мало различите ствари: отворене Царске Двери, читање молитава наглас и читање Светог Писма на руском језику. Што се мене тиче, тако је текла моја свештеничка служба, да сам ја увек служио са отвореним Царским Дверима. То је било због тога зато што сам ја служио у Виленском Свето-Духовом манастиру где је било прихваћено служити са отвореним Царским Дверима. Исто тако је било у Каунасу, где сам био настојатељ. Тај обичај је био присутан и у епархијама на Западу, где сам служио. И у храму св. Јекатерине, где сам служио у Москви. А затим сам постао архијереј, а архијереји служе са отвореним Царским Дверима. Зато се и не сећам случаја да сам служио са затвореним Царском Дверима. И ја мислим, да у служењу са затвореним Царским Дверима, постоји нешто противприродно, зато што се Литургија врши целој црквеној заједници. Њу врши свештеник и сви који се налазе у храму. Савршено је несхватљиво, зашто да при самим најважнијим моментима Литургије, нарочито при вршењу Евхаристије, Царске Двери морају бити затворене и људи морају да слушају само глас свештеника, који пригушено допире иза зида иконостаса. Питање о читању Светог Писма на руском језику – је друго питање. И питање о гласном читању тзв. тајних молитава – такође је посебно питање. Али ја не мислим да могу одмах да одговорим на та питања, пошто се о њима у Цркви разговара, спорна су, и не може се брзо одговорити на њих, а за дуг одговор – нема довољно времена.“
Реците нам, молим Вас, да ли је могуће Спасење човека, који ниједном није приступио светој Тајни Евхаристије?
„Мени је тешко ми је да одговорим на то питање, зато што се Спасење човека налази у рукама Божијим. И ми знамо, да ван Цркве Спасење није могуће, а ван Цркве – то значи и без Евхаристије, зато што човек не може бити пуноправан члан Цркве, не причешћујући се и не сједињавајући се са Христом.
Али, у исто време, ми знамо, да Бог има безграничне могућности и има јако много начина за Спасење људи, које ми не знамо. Због тога је питање, које се понекад поставља, да ли ће се спасити или не ове или оне категорије људи, уопште нема смисла, зато што питање о Спасењу ми можемо поставити само у односу на себе. И то је најправилнији приступ. Да ли ћу се спасити ја сам или шта могу урадити за то да се спасим.То питање ми можемо поставити и у односу ка нама најближим људима. Да помогнемо људима да нађу пут ка Спасењу. А питање о томе, да ли ће се спасти ове или оне категорије људи, мислим, морамо препустити милосрђу и правосуђу Божијем.“
Много сте говорили о смислу живота и среће, које пружа Црква. Испада, да је Црква потребна само несрећним људима и онима који немају сређен живот. А да ли је потребна срећним људима? Ако јесте, зашто?
„Мислим да је Црква потребна свим људима. И убеђен сам да људи не могу без Цркве да буду подуже срећни. Постоје људи, којима се чини да су срећни и постоје људи који налазе некакву привремену срећу, која им не даје могућност да се придруже Цркви, зато што они, као по правилу сматрају да Црква постоји ради несрећних и да је Црква потребна онда, када је нпр. неко умро, – треба га опевати, неко умире – треба позвати свештеника, разболео се – потребно је можда поћи у цркву, или предстоји некакав важан посао – треба запалити свећу. То је исти онај потрошачки однос, који постоји међу савременим људима уопште у животу и свету који га окружује. А смисао живота се може стећи тек онда, када човек спозна Бога, сједини се са Богом и живи са Богом. Када Црква није само позадина на којој он живи, него средиште његовог индивидуалног живота, његовог породичног живота, његовог професионалног живота.
Може ли се рећи да је све што се дешава човеку воља Божија?
„Не, није све у животу човека воља Божија. Живот човека се састоји из сједињавања две воље – воље Божије и воље самог човека. Као по правилу још се придодају друге саставне, например, воља родитеља, ако је реч о деци, воља неких људи око човека. Али, не треба заборавити и на вољу ђавола, која се може умешати у животни избор човека.
Богу је угодно то, што одговара Његовој вољи, и задатак човека, задатак духовног живота, задатак природног васпитања састоји се у томе, да човек буде оријентисан на духовну религиозну вредност, да се његова воља спаја са вољом Божијом. Ако човек достигне тако хармонично сједињавање сопствене воље са вољом Божијом, тада он заиста чини оно што је угодно Богу.
Са друге стране, ако је човекова воља у супротности са вољом Божијом, тада се често дешава нешто што Богу није угодно, али Бог, услед неких за нас непознатих разлога, то допушта. Значи, када људи оправдавају неке своје поступке или поступке других људи који су опаки или зли, тиме да је то воља Божија, то није исправно. Није све воља Божија.
Божија воља је само то, што одговара Божијем плану за Спасење човека.“
Извор: Митрополија црногорско-приморска, www.pouke.org
