Митрополит скопски Јосиф Цвијовић

Митрополит скопски Јосиф је рођен на Светог Мојсија Мурина (28. августа по старом календару) 1878. године у селу Дрежнику на Златибору као најстарије дете његових родитеља Крсте и Љубисавке.

Животни пут митрополита скопског Јосифа је био узбудљив, драматичан и мученички. Прва слова је научио у кући свога рођака Митра Ивановића у селу Роге код Ужица. Основну школу је завршио у Пожеги, реалну гимназију у Ужицу и богословију у Београду. Године 1902. оженио се са кћерком свештеника Симе Ђурића из Сече Реке, али му је супруга 1906. године умрла. Ђаконски чин је примио 15. септембра 1903. године у Чачку, а свештенички чин и парохију у селу Прањани испод Равне Горе 1. октобра 1903. године.

Пре него што се замонашио и постао митрополит, Јосиф је 1908. године отишао у Русију где је студирао и 1912. године завршио Духовну академију у Кијеву. Дипломски рад на тему „Улога србског свештенства у ослобођењу србског народа од Турака" је одбранио са одличним успехом. У Србију се вратио после завршетка Духовне академије. Свети Архијерејски Синод СПЦ га је поставио за професора Богословије Светога Саве у Београду. У Богословији је предавао Свето Писмо Новог Завета, патрологију и пастирско богословље. Једно време је био управник Монашке школе и уредник „Гласника СПЦ".

Монашки чин је примио 15. септембра 1913. године као удов свештеник. Учествовао је у Првом балканском рату као комита у србским одредима.

Године 1920. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је изабрао за епископа охридско-битољског. Године 1931. по благослову црквених власти одлази у Поткарпатску Русију, где је организовао црквени живот. У тој мисији га је пратио и Преподобни отац Јустин Ћелијски. После повратка у Србију изабран је за митрополита скопског. Управу над Скопском митрополијом је примио 1. јануара 1932. године и на тој дужности је остао све до 1941. године када су га Бугари протерали после окупације Македоније. Према неким подацима, Бугари су хтели да га убију, али се спасао бекством. Протојереј Никодим Петковић га је пребацио до Скопске Црне Горе, а одатле су га поверљиви Арнаути пребацили до Врања. Митрополит Јосиф није могао да се задржи ни у Врању. Из Врања је протеран за Београд, где су тих мученичких дана стизале страшне вести о великом страдању нашега народа, епископа и свештеника у злогласној НДХ.

Митрополит Јосиф вероватно није ни слутио на којој ће се дужности наћи у Београду. Као најстарији митрополит морао је да се прими дужности заменика утамниченог патријарха србског Гаврила Дожића. На тој дужности је остао у најтежим данима србске историје - од половине 1941. до новембра 1946. године када се блаженопочивши патријарх Гаврило вратио у земљу.

Митрополит Јосиф је часно, одговорно и непоколебљиво обављао дужност заменика србског патријарха придржавајући се Светих Канона и Устава Србске Цркве. Помагао је народу, избеглицама и сирочићима, а свој народ, поробљен и ојађен, очински је бодрио и храбрио да издржи и претрпи зло у коме се, по Божјем допуштењу, нашао. Нису га заплашили ни немачки логори, ни усташки масакри, ни страдање епископата и свештенства СПЦ, ни спаљивање србских села и цркава. Народно памћење је великим словима у себе уклесало митрополитове речи које је он изговорио после Свете Литургије у Саборној цркви у Београду 1941. године. Тада је рекао: „Издржите часно, децо моја! Бог је са нама! Ова је сила кратког века!"

Време под немачком окупацијом је било тешко и сурово, али је још теже и страшније време било од ослобођења Београда 1944. до новембра 1946. године, када се патријарх Гаврило вратио у земљу. Србски народ је тих дана био окупиран од стране безбожних комуниста који су завели страшну и крваву диктатуру. Митрополит Јосиф је остао усправан и непоколебљив. Врло често је јавно исповедао свој став према безбожним комунистима и Јосипу Брозу.

Комунисти су му претили смрћу и спаљивањем Патријаршије. Скојевци су више пута организовали демонстрације против митрополита Јосифа. Врло често су долазили испред Патријаршије, викали и носили транспаренте на којима је писало „доле Јосиф". Митрополит је бранио србски народ и Србску Цркву кроз две најтеже године комунистичке револуције. Није желео да успостави никакву сарадњу са комунистима.

Комунисти су, видевши чврст и јасан став митрополита Јосифа према њима, вршили тзв. дипломатски притисак на њега. Митрополита Јосифа су крајем 1944. и почетком 1945. године више пута посећивали Влада Зечевић, Брозов министар унутрашњих послова и свештеник који је као Јуда издао Христа и Цркву Његову, и његов истомишљеник свештеник Милан Смиљанић, министар пољопривреде и потпредседник Президијума. Митрополиту су пренели Брозову поруку у којој је диктатор изразио „жаљење због тога што још није имао част да упозна представника Србске Цркве и да изражава искрену жељу да до тога што пре дође".

Комунистички свештеник Милан Смиљанић, издајник Србске Цркве и човек који је комунистима учинио велику услугу у разарању Србске Цркве и који је у том смислу за комунисте заслужнији од Крцуна, Ранковића, Темпа и Ђиласа заједно (иначе, остао је познат као оснивач и доживотни председник комунистичког Удружења свештеника и творац чувене крилатице „Крст носим звездом се поносим, Тита волим, а Богу се молим"), посетио је митрополита и тражио је да се оснује Удружење свештеника. Митрополит Јосиф му је тада одговорио: „Са Вама нећу да разговарам. Ви имате да положите рачун Цркви. Кога сте питали када сте оставили своју парохију и отишли у партизане?"

Митрополит Јосиф је 1946. године у патријаршијској капели одржао беседу у којој је, између осталог, рекао: „Овакву срамоту и покор србски народ није доживео ни од Турака. Нека знају сви, да су многи поломили зубе када су насртали на Цркву, па ће и комунистичка неман поломити. Трпи Србине и не бој се!"

Митрополитова храброст није имала граница. Тако, на пример, када је злогласни Влада Зечевић 1944. године тражио од митрополита да Патријаршија изда распис да се име Краља Петра Другог Карађорђевића не помиње не Светим Литургијама, митрополит му је одговорио да ће се Краљево име помињати све док се не реши питање облика државног уређења.

Митрополит Јосиф је после рата упутио протосинђела Антонија Стевановића на парохију у Купиново. Том приликом му је дао један крст и рекао: „Сећаш ли се како је Спартанка мајка упућивала сина у бој дајући му штит и копље? Ја теби дајем Крст Христов и шаљем те у страшан бој са безбожницима. Ево ти, синко, Крст и аманет: Са њим или на њему!"

После повратка патријарха Гаврила Дожића митрополит Јосиф је покушао да се врати у своју митрополију. Комунистичке власти то нису дозволиле. Митрополит је од комуниста претрпео велика понижења и увреде. Комунисти су га 1948. године ставили у кућни притвор, где је остао до 1950. године. Тада су му припремали и један монтирани процес, али до њега, на сву срећу, није дошло. Затваран је у манастирима Љубостињи и Жичи. Када је једном приликом покушао да се врати у Скопље, комунистичка омладина га је сачекала, каменовала и гађала поквареним јајима.

С обзиром да није могао да се врати у Скопску митрополију Свети Архијерејски Сабор га је именовао за администратора Црногорско-приморске митрополије и Жичке епархије.

Митрополит скопски Јосиф, велико име Србске Цркве, мученик за веру и исповедник Светог Православља, је тешко оболео крајем 1952. године. Умро је 3. јула 1957. године у манастиру Ваведење.

Протојереј Велибор Џомић

Извор: Митрополија црногорско-приморска